Strane jaruge bile su strme, prekrivene retkom travom koja je izbijala iz tvrde, žute ilovače klizave od kiše. Nije imao izbora. Morao je da pređe na drugu stranu. Pomislio je da im je umakao kada

E, nedam! Pustio sam im da se lotre iznesu iz špajza, eno razvlače se po avliji pa će i da istrule k’o što sam i kaz’o. Žene. Same su ofarbale onu komodu, a kaz’o sam

Igrali bismo se čas u mom, čas u njegovom dvorištu. Moj drug Predrag i ja. Nekad samo nas dvojica, nekad pojačani ostalom decom iz ulice. Delio nas je samo zid koji bismo bez muke preskočili

Ko o čemu, mi o fenderašima il’ o popi i popadiji. Mani sad popu, gledim i’ tri dana. Samo što su svetili vodicu, kad… pranda umro. On je vol’o da sve bude po redu pa

Dok je dim pomešan sa parom sukljao put neba, kroz prozor je pažljivo posmatrao putnike na pošljunčanom peronu jedne od malenih usputnih stanica. Poslastičar je iz drvenih kolica, propinjući se na prste i sasvim ispružene

Pre nego što bilo šta napišem, ne mogu a da se ne setim izjave pevačice Maje Nikolić od pre nekoliko godina, kada je želela da se „ubaci” u Železnice Srbije: „Moja strina Gordana Nikolić, jedna

Vidiš ona tri jablana?”, upita me deda Lalica pruživši desnu ruku, dok je levom zaklanjao oči od jutarnjeg sunca. „Tamo je vinograd”. „Znam”, važno ću ja, potvrđujući odgovor ispruženom rukom u istom pravcu, gde se