Dok nam se pred očima odvija ekocid u Deliblatskoj peščari, dok preko 2.000 hektara jedinstvenog prirodnog rezervata gori, režim nas po ko zna koji put ubeđuje da je „sve pod kontrolom”.
Pod kontrolom je samo njihova medijska mašinerija koja služi da anestezira ovaj narod dok nam je zemlja u plamenu.
Za katastrofalne efekte klimatskih promena na Balkanu zna se odavno. Vodeće svetske naučne institucije – od NASE, preko evropskih ekoloških agencija do ruskih državnih univerziteta – još pre skoro dvadeset godina objavile su precizne mape i ujednačene procene za našu geografsku teritoriju. Srbija, Severna Makedonija, Crna Gora, Grčka i Albanija su odavno mapirane kao crvena zona i epicentar budućih ekstremnih suša i toplotnih talasa. Ti podaci nisu bili nikakva tajna, bili su javno dostupni svima. Nemoguće je da država i njene institucije za to nisu znale!!
Znali su. Ali su svesno izabrali ignorisanje, poricanje, sistemski nemar i krađu.
Gde su otišle sve te godine, skoro dve decenije? Utrošene su na najbizarnije političke cirkuse, na sendvičarske autobuske turneje, botovske i ostale neprekidne kampanje, nameštene tendere i brutalno lično bogaćenje pojedinaca na vlasti. Dok su se milioni evra prelivali u privatne džepove kroz napumpane građevinske projekte, civilna zaštita i ekologija su ostavljene da trunu. Vlast bira poslove kojima može da paradira pred izbore. U njih ne spada održavanje šuma, kanala, i prevencija od požara, suša i poplava.
Deliblatska peščara ima genijalan sistem protivpožarnih proseka, projektovan još u SFRJ. Međutim, oni su decenijama zapuštani, zarasli u šiblje i suvu travu. Umesto da zaustave vatru, oni je danas prenose sa parcele na parcelu.
Zašto danas na terenu imamo nedostatak adekvatne opreme za borbu protiv ovakvih stihija? Zašto se protiv vatrene nemani u ogromnom broju bore lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i volonteri? Dok država nije sposobna ni da tim herojima na terenu organizuje ono najosnovnije – redovne obroke i pijaću vodu na temperaturi od 40 stepeni. Umesto sistemske logistike, ponovo gledamo scene gde građani po okolnim gradovima samoinicijativno prikupljaju pakete vode da ljudi ne bi dehidrirali dok brane naselja.
U isto vreme, vlast odbija da zvanično zatraži i aktivira međunarodnu pomoć i kanale solidarnosti, da se ne bi narušio bolesni narativ o „ekonomskom tigru” i regionalnoj sili koja sve može sama. Radije će pustiti da se požar širi i guta stotine novih hektara…
Cenu tog političkog narcizma plaća priroda. Dok oni paradiraju pred kamerama, nepovratno stradaju strogo zaštićene biljne i životinjske vrste Specijalnog rezervata prirode. Uništavaju se staništa koja su preživela vekove, a koja ova generacija partijskih uhljeba ne ume ni da očisti, a kamoli da zaštiti. Radije širi narativ poricanja i minimalizacije, na koji listom nasedaju internet egomanijaci i salonski šarlatani koji narodu prodaju priče o lažnim klimatskim promenama i sudbini. Jer, masa ih rado guta. Lakše im je da okrenu glavu i bave se estradom nego da se suoče sa ružnom istinom: nemamo sistem, nemamo državu, imamo samo ogoljeni interes grupe ljudi na vlasti i pepeo umesto šume.
Ovo u Peščari nije „viša sila”. Ovo je direktna posledica svesne kalkulacije: kratkoročni profit i opstanak na vlasti danas, a sutra može sve da gori.
I nemojte misliti da je ovaj požar izolovan incident. On ide u istom paketu sa katastrofalnom strategijom upravljanja šumama i vodama u ovoj zemlji. Dok se šume decenijama divljački seku i rasprodaju, a sada i gore, nivoi naših reka i kanala padaju na istorijske minimume. Decenijama se zapostavlja melioracija… kanali i sistemi za navodnjavanje su zapušteni.
A u Peščari je vegetacija sve – ona je jedini prirodni sunđer koji u pesku zadržava ono malo vlage što na tom tlu imamo. Kada u plamenu izgubimo te šume, gubimo i vodu i tlo. Gubimo odbranu od pustinje koja guta okolno plodno tlo. Bez održavanja vodotokova, bez očišćenih kanala i bez svesti da su voda i šuma jedno biće, koje je uslov našeg opstanka, ovaj režim nas direktno gura u ekološku katastrofu.
Zakon o zaštiti od požara u Srbiji ima zabranu paljenja vatre i potencijalno ugrožavajućih aktivnosti u blizini šumskih kompleksa tokom sušnih perioda. Međutim, taj zakon je mrtvo slovo na papiru. Nema dovoljno šumara, nema ekološke policije na terenu, a inspekcije su partijski pasivizovane. Rezultat toga je da pojedinci nekažnjeno ugrožavaju čitave ekosisteme, dok zajednica plaća cenu kroz gubitak zdravlja i prirodnog blaga.
Zakoni vezani za zaštitu prirode ne prate novonastale klimatske okolnosti. Mi živimo zaglavljeni u isprojektovanom bunilu.
Ilustracija je slika belgijsko/francuskog umetnika Antoana Roežijea (Antoine Roegiers)
