Bicikl

Dušan Genc
Objavljeno 22.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Nisam mogao da verujem rođenim očima. Stajao je u dnu sobe naslonjen na zid, tačno naspram kreveta. Jutarnje sunce je kroz razređene roletne prodiralo u polumračnu sobu i obasjavalo ga tačkastom svetlošću, koja je stvarala treperave odsjaje na niklovanoj prednjoj glavi, točkovima i upravljaču. Otvorenih usta sam gledao nov novcijat zeleni bicikl… Trgao sam se iz sna, protrljao oči i vratio se u stvarnost. Sve je bilo tu i polumračna soba i tanani zraci sunca i pročelje kreveta u kome sam spavao, samo njega nije bilo. Trebalo je da bude tu. Tata mi je obećao. Ali ta prokleta babetina, nastavica geografije oborila me je na popravni i razočarani ćalac mi je održao dugačko predavanje: zar sad u osmom razredu pred upis u srednju školu da upropastim svima leto, a najviše sebi. I rekao da neće da mi kupi bicikl zbog moje neodgovornosti i lenjosti, jer zna da ja to mogu, da sam inteligentan ali lenj, jer to mu je i ona kravetina potvrdila i da ga je živi sram pojeo kad mu se komšija Tika na stepeništu pohvalio kako je njegova ćerka Tijana „vukovac”, da je oslobođena prijemnog, samo je ćutao (zemljo otvori se), jer kaže to je Tika namerno uradio, jedva je čekao, zato što ga je ćale tukao u šahu pet partija uzastopce… Uzalud sam mu objašnjavao da me nastavnica mrzi zato što je matora usedelica i da je videla kad sam Tijanu poljubio u hodniku a nju ružnu i matoru niko neće, pa je ljubomorna i da mi je postavljala najteža pitanja na koja ni Tesla ne bi znao da odgovori…

Još od petog razreda sam uzdisao za biciklom koji je u prodavnici „Sport” zauzimao skoro ceo izlog. Nisu me privlačile ni fudbalske lopte, ni tegovi, ni federi za razvlačenje. Svakodnevno bih se na putu do škole zadržavao pred izlogom, maštajući o neverovatnom uspehu biciklističkog asa, mene, koji je zasenio Radoša Čubrića, koji je sa pobedničkog postolja „Tur de Fransa” pljuckao na Edija Merksa, ali nije mi se dalo. Prvo sam preležao žuticu u šestom razredu, a onda i ovaj nesrećni događaj u osmom razredu. Šta ćeš. Nisu me samo sportski uspesi opredeljivali ka biciklizmu i biciklu, već i ljubavni. To sam osetio već tog leta dok sam se spremao za popravni. Lepo sam video kroz prozor kako ranije pomenuta Tijana seda na bicikl gimnazijalca iz naše zgrade i držeći ga oko pasa, uz smeh odlazi u kupaćem kostimu na Tamiš. Sve je propalo. A imao sam prema Tijani ozbiljne namere. Kasnije se pokazalo da ne vredi ni da kupujem bicikl. Tijana je bicikl zamenila „tristaćem” kojim se sa nekadašnjim gimnazijalcem, a sada studentom, uputila na more…

* * *

Dok sam ispijao jutarnju kafu i čitao najnovije vesti, začulo se zvono na vratima. „Sigurno je poštar”, pomislih i skolopih novine. „Krajnje je vreme. Penzija kasni već tri dana.”

„Dobar dan”, sa osmehom mi se obrati mlađana lepotica pažljivo našminkana u tesnim helankama i beloj majici. „Imamo lepu vest za vas. Vi ste srećan dobitnik. Naša firma…”

„Uuu, nemojte molim vas, znam te priče” prekidoh je u pola rečenice „svaki drugi dan ili zvoni telefon ili zvono na vratima. Hvala vam lepo ne treba mi nikakva nagrada”, nastavih, već do pola zatvarajući vrata.

„Ali gospodine, saslušajte me”, uporna je devojka „izvučeni ste, dobili ste bicikl” i rukom pokaže ka mladiću iza sebe koji se oslanjao na dvotočkaš, obavijen zaštitnim trakama oko rama i guma…

Znoj me je probila šest puta. „Samo da ne padnem i slomim nogu”, pomislih dok sam nesigurno okretao pedale.

„Dobro ti ide, eto vidiš, nikad nije kasno”, bodrila me je dobrodržeća udovica Tijana dok je na tartan stazi sportskog centra trčkala za mnom pomažući mi da održim ravnotežu, a sve vreme se podamnom smeškao novi zeleni bicikl.

Ostavi komentar

  • (not be published)