Bekstvo

Dušan Genc
Objavljeno 15.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Strane jaruge bile su strme, prekrivene retkom travom koja je izbijala iz tvrde, žute ilovače klizave od kiše. Nije imao izbora. Morao je da pređe na drugu stranu. Pomislio je da im je umakao kada je, držeći se za grivu dorata, preplivao Dunav, ali ubrzo ih je spazio kako izbijaju iz trske na mestu gde je pre pola sata i sam, mokar i prozebao, izašao na obalu velike reke i ponovo uzjahao neosedlanog konja.

Strah je počeo da se uvlači u njega još rano jutros, kad ga je probudio lavež pasa i buka koju su napravili dovikivanjem dok su ga tražili po dvorištu i kući.

„Znači, kum nije izdržao”, pomislio je. „Progovorio je. Dobro sam uradio što nisam spavao u kući nego u lugu iza štale.”

Iskoristio je opštu gungulu i jašući kroz šumicu krenuo prema reci, gonjen strahom. Nije pokušavao da zametne trag. Njihovim dobro obučenim kerovima nije mogao da umakne. Morao je da ih uspori i zadrži što je moguće više, pa je s vremena na vreme razbacivao komade slanine levo i desno. Samo da se domogne Dunava, bio je siguran, otarasio bi se pasa tragača.

Osvrnuo se i ugledao kako se lepezasto u trku raspoređuju, ne bi li ga osujetili da se domogne bagrenjaka levo ili ševara desno. Crvenilo sunca na zalasku najavljivalo je vetar i hladnu noć.

Onaj tupi bol u stomaku izazvan strahom, ponovo se pojavio. Ako ga uhvate, znao je šta ga čeka.Takođe, znao je da neće moći da izdrži mučenje. Hladan znoj ga je oblio, usta se osušila, a bol u stomaku pojačao. Jedina mogućnost bila je da pređe jarugu i domogne se šume kilometar dalje.Ta šuma i noć koja će uskoro da padne davali su mu nadu da će da im umakne. Pokušao je da dorata ukoso natera niz kosinu jaruge, ali se ovaj, i sam uplašen strminom, jogunio, trupkao u mestu, šumno dišući kroz raširene nozdrve. Shvativši njegovu nameru, gonioci su zapucali. Bio je još uvek van dometa, ali vreme mu je isticalo. Ponovo je cimnuo uzde levo i snažno udario petama u slabine ulašenog konja. Ovaj je poskočio u mestu, a onda se sjurio ukoso niz strminu, klizajući se po vlažnoj glini. Pokušavao je da održi ravnotežu, a onda se negde na sredini spusta sve pretvorilo u ogromno, nerazmrsivo klupko kopita, grive, ljudskih i životinjskih uduva, propraćenih njištanjem i prskanjem komada raskvašene ilovače.

U tom kovitlacu, u prostornoj i vremenskoj dezorijentisanosti, vreme kao da je stalo. Osetili su i čovek i životinja odsustvo bilo kakvog straha, osetili su se oslobođeni i uzroka i posledica. Lebdeli su u večnosti.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)