Kampanja je u punom jeku, i pažljivom posmatraču ne mogu da promaknu njena dva paralelna toka: napredni su, spolja gledano, uočljivo, čak upadljivo, mirni, pretihi, samouvereni i ubeđeni u pobedu na predstojećim izborima. Da li su u defanzivi, pa se teše, vajkaju i gledaju da umanje rizik od poraza ili su smislili neki novi do sada nekorišćeni način da pokradu izbore (pre izbora, dakle tokom kampanje, dakle, upravo sada)? Da li su proširili repertoar sačinjen od uvezenih glasača, prijava boravka na trafo i železničke stanice, otežavanja registracije državljana u dijaspori, ucenjivanja zaposlenih u javnom sektoru, pretnji upućenih neistomišljenicima, potkupljivanja sirotinje, novcem i brašnom, uljem i šećerom? Na ta pitanja će narednih dana svakako stići odgovori…
U međuvremenu, naprednjačke glavešine su u punoj funkcionerskoj kampanji: Frizurica je baš sad, sve sa ministarskom nečega Dubravkom Đedović Handanović, našao da deli ugovore za subvencionisanje mera energetske sanacije porodičnih kuća i stanova, većnica Sanja Patalov je baš ove godine obeležila Međunarodnu nedelju gluvih i Dan znakovnih jezika susretom sa članovima Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih (prošle godine nije), većnik Raketić je baš sad osetio da je trenutak da menja klupe na K2, uskoro možemo da očekujemo da će Maja da asfaltira Prvi prosek Ulice bratstva-jedinstva… Uzgred, Tajger je na čelu višečlane delegacije SNS-a posetio porodice Petrović na Kotežu i Stošić u Kačarevu, e da bi im čestitao Međunarodni dan starijih osoba, ali to već spada u rutinske formate blamiranja…
S druge strane, ne može se oteti utisku da veliki deo javnosti prema studentskoj listi gaji naglašeni, što bi mladi rekli, hajp; prosto, SL je u strašnom naletu koji je brendira na sve više mesta i koji se dopada sve većem broju ljudi. Izgleda i da kampanja od vrata do vrata beleži rezultate iznad očekivanja. Dobronamerni kritičari ove liste bi je posavetovali da možda ne bi bilo loše da kolegama u Beogradu predlože da poneki plakat, baner i letak štampaju na latinici i da bi svakako bilo dobro da promotivni materijal prevedu i umnože na jezike društvene sredine, znači jezike etničkih zajednica. Em bi poruka bila krajnje politička, i politički učinkovita, em bi pokazala da SL stvarno baštini bogatstvo različitosti kao svoju temeljnu vrednost, što takođe ima svoju političku dimenziju…
Naprednjaci su nastavili da postavljaju svoje štandove preko puta studentskih, čim saznaju lokaciju na kojoj će se okupiti fanovi liste broj 3, što je samo po sebi više nego jadno, pa da ne trošimo digitalni prostor i vreme čitalaca na opise ovih lucidnih copy-paste akcija…
Andrijana i Ana se slikiraju po Parku
Bila je subota, 26. septembar, kada se Miloš (zvani još i Sablja) Jovanović sa saradnicima uputio u Zrenjanin preko Opova, gde je za štandom postavljenim u centru ovog mesta razgovarao sa građanima i predstavio im program Autentične desnice. „Članstvo u Evropskoj uniji je pogubno po srpsku ekonomiju, privredu i poljoprivredu, zato hoćemo da ostvarimo švajcarski model saradnje sa tom organizacijom”, to je bila, otprilike, glavna ponuda i glavna poruka. Sve je to super, dragi autentični desničaru Miloše, ali napravi ti prvo od Srbije Švajcarsku u svakom smislu, pa se onda keri da nećeš u Uniju. Jer lako je Helveciji, kad se u njoj bolje živi nego prosečno u Uniji i kad ima strože i više standarde od briselskih. I upravo obrnuto, jedini spas za srpsku ekonomiju, privredu i poljoprivredu jeste da se integriše u veće tržište i time konačno postane konkurentna, obaška EU donacije i podsticaji. O pravnoj državi i ljudskim pravima da ne govorimo.
Onda je u ponedeljak, 28. septembar u Gradski park banula Andrijana Mesarović, ministarska nečega u tehničkom mandatu u stelt Vladi neprimetnog premijera Macuta. Šetala se po parku i Njegoševoj sa kandidatom za poslanika i bivšim košarkašem Rebračom, torokala sa nekim starijim sugrađankama, nešto ih mađijala, kao ne nasedajte na priče blokadera, čak se i snimila za neki kao video za mreže.
U sredu je istim (marketinškim) povodom u naš grad došla, u potaji, krišom i nenajavljeno, niko drugi do predsednica raspuštene Narodne skupštine, v. d. predsednica Republike i vrhovna komandantkinja oružanih snaga, one and only Ana Brnabić. U počasnom špaliru stojalo je pedesetak viđenijih naprednjaka, gradska vrhuška, operativci za prljave poslove, prišipetlje za paralelne štandove, ta ekipa, tvrdo jezgro, lojasti zakleti na Svetom pismu, neke žene u belim majicama, plus svita, minus Tešić. Brnaba je kao nešto mudro zborila, okupljeni se nešto kao slažu, pa aplauz njenim veleumnim mislima, klimaju glavama, kao odobravaju i razumeju, pa još jedno tapšanje za potrebe propagandnog priloga na nekada uglednom TV Pančevu. Sve u svemu, beznačajno.
„Minhenski fazoni”
I dok je Brnaba prosipala demagogiju u hektolitrama, nisu mnogo zaostajali i njeni domaćini. Mnogo interesantnija od njene bla-bla-truć govorancije bilo je što su naši obaveštajci sa terena dojavili redakciji da su menadžerka Vitman, Tajger, Frizurica i Autotjun proveli skoro 40 minuta razgovarajući na marginama tog žalosnog skupa sa nekim prilično ofucano i odrpano odevenim tipom, ali očigledno vrlo dobronamernim prema javnom interesu i opštem dobru i vrlo neraspoloženim prema progresivcima. Ukratko, naprednjačka lokalna elita je, mislim, elita, na krajnje konkretna pitanja krajnje zabrinutog građanina odgovarala uzvratnim „a ti” pitanjima, frazama, floskulama i demagoškim tvrdnjama, pravila serije logičkih greški i usput prosipala „minhenske fazone”, koje kao da su pokupili na Akademiji mladih lidera SNS-a. Recimo, na pitanje „da li znate da ste počinili desetine prekršajnih i krivičnih dela škrabanjem parole ‘Srbija pobeđuje’ po saobraćajnicama”, oni odgovaraju „prijavite slučaj policiji” (prisutni građanin umre od smeha). Na njegovu konstataciju da je grad olupan, prljav, razvaljen, poderan i nikad raspadnutiji, oni odgovaraju „ti bi priznao nezavisno Kosovo”. Na tezu da „SNS nema nikakvu politiku, vi ste u SNS-u iz ličnog koristoljublja”, stiže odgovor „A Studentska lista ima politiku?”. Eto, tako je tekao razgovor, u stilu „zašto ne plaćaš račune za struju?”, „ko kaže, ja redovno plaćam račune za telefon”. Jedno ih pitaš, drugo odgovaraju, i tako 14 godina…
Te srede popodne u prostorijama između tzv. Savremene galerije i Higlove kafane, dakle u Štrosmajerovoj ulici, koju je za svog roka političkog trajanja Mikin sestrić prekrstio u Ulicu Miloša Crnjanskog, okupili su se ostaci ostataka preostalih originalnih radikala, lokalni komandanti „matičnog broda” sa koga su se razbežali razradikalizovani naprednjaci. Sedelo njih nekoliko, razmatrali situaciju.
Maja bez zemlje i poruke iz Budimpešte
Prvog dana oktobra, u četvrtak, situaciju je razmatrala i pokrajinska premijerka bez zemlje Maja Gojković sa nadležnima u Opštini Kovačica. U okviru funkcionerske kampanje najavila je u stilu to ti je završeno ovoj lokalnoj samoupravi kamione i avione, ali pokazatelj važnosti te posete završiće se završetkom ove rečenice. Nekoliko sati kasnije Evropska Srbija je održala tribinu u „Kupeu”. Predvodnici liste su se fotkali ispred srpskih i evropskih zastava i ta je slika obišla svet, prisutnima su se obratili Marinika Tepić, Goran Ješić i Mihailo Brkić, dok je razgovor moderirala Nataša Zečević. O tome o čemu se razgovaralo ne može ništa pouzdano reći, mada je bilo bar nekoliko desetina svedoka, jer je nekim čudnim sticajem okolnosti neko u organizaciji tribine propustio da obavesti novinare o njenom održavanju (hm?), a ne bismo baš da prenosimo rekla-kazala…
U isto vreme osoba koja obnaša funkciju gradonačelnika je davala intervju na lokalnoj dalekovidećoj medijskoj olupini, pričao o tome kako je Pančevo izgledalo nekada, a kako izgleda sada, o maj gad. Gomila obećanja bez pokrića, kazna za uši, ko ima živaca, neka pogleda ovde.
Sledećeg dana, u petak, nova uvreda – student koji hoće da uči Miloš Pavlović, a u slobodno vreme kandidat za poslanika SNS-a, boravio je u gradu; prvo je nešto mrsio mladim naprednjacima, ima i takvih desetak, pa posle glumio intelektualca u prostorijama famozne Fondacije „Svetozar Miletić”, tu kod „Jugotona”, palamudio na kamernom događaju održanom pod nazivom „Srbija sutra – razgovor koji vodimo danas” (ovo kao da im je Batalo smišljao naziv). Šta je doživeo nesrećni srpski tribun, a mi ostali dozvolili, nedostojni da mu ime razvlače. Istog dana svoja uporišta u našem regionu nezvanično je (pa zato novinari opet nisu bili pozvani) obišao i Balint Pastor – iz Debeljače je došao u Vojlovicu, pa se zaputio u Skorenovac i južnobanatsku turneju završio u Vršcu. Važnije od onoga šta je on u sali „Tamaši Arona” rekao biračima, simpatizerima, članovima i kandidatima za poslanike Saveza vojvođanskih Mađara je šta će on čuti iz Budimpešte, pa da prenese ostalima, kad izvesni kucne čas, kad bude vreme za to.
U sledećem nastavku: Veličanstveni miting naprednjačkog putujućeg cirkusa i druge priče
