Šta sa karikaturom?

Nikola Petkov
Objavljeno 16.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Okolnosti nas primoravaju da se stalno vraćamo istim temama i iznova postavljamo pitanja za koja pomislimo da su odgovori odavno dati. Šta se dešava? Mi koji nemamo druga, pametnija posla, stalno nešto crtamo, pišemo, mutimo, mrsimo i talasamo (izgleda da je to talasanje naročito opasno jer uzburka mutnu vodu koja pomera kamičke u nečijem mozaiku).

Rekao bih da sve to i nije loše, jer ima ljudi koji sjajno pišu, nešto manje ih je koji odlično crtaju i… šta je tu problem? Problem je verovatno što ovim radnjama mora da prethodi jedna, još opasnija, a to je – mišljenje. To je problem onima s druge strane koji misle drugačije ili ne misle uopšte. Misliti drugačije je sasvim u redu i po mom mišljenju poželjno je. To je uslov za napredak, kritički stav koji pokreće pozitivne promene.

Odsustvo mišljenja posledica je ili direktive ili gluposti. Direktiva je lošija stvar od gluposti. Osoba kojoj se naređuje i koja iz nekog razloga mora da posluša, čini lošu stvar sebi i okruženju u čijem interesu treba da deluje. Šteta koja tom prilikom nastaje, teško se može sanirati u kratkom roku.

KARIKATURA – o tome je reč, opet. Pre par dana zazvonio mi je telefon i surovo mi, u par rečenica pojasnio da redakcija nedeljnika sa kojim sam sarađivao i koja je koristila moje karikature za potrebe stalne rubrike, više nije zainteresovana za moje usluge. Ugovor je tako raskinut, telefonom, doduše uz velikodušnu ponudu da dođem u redakciju porilično udaljenu i da to učinimo lično. Prihvatio sam usluge telefonskog provajdera i više nisam saradnik te redakcije.

Kratko objašnjenje je da moji crteži nisu dovoljno nacionalno obojeni u smislu potreba medija koji pokriva potrebe manjinske zajednice. Na tako nešto uvek dajem isti odgovor, malo je karikaturista koji mogu zadovoljiti takve kriterijume. Pre par godina na jednom skupu koji je organizovala redakcija, rekao sam da jezik razumem i da ga teško ili nikako ne govorim, ali sam naučio da crtam na skoro svim jezicima, a to je za našu saradnju najvažnije.

U međuvremenu su se desile ozbiljne promene koje su uticale na uređivačku politiku, sastav upravnog odbora i redakcije. Očekivao sam i ovo. Pomislio sam da je taj prostor u ćošku jedne strane novena zauzeo neko drugi autor, ali ne – u sledećem broju nije bilo karikature. Nije problem u raskidu ugovora i gubitku honorara koji su inače mizerni i neredovni, ni u donekle uvredljivom i omalovažavajućem stavu i pogledu na ono što ja radim. Problem je sadražan u naslovu: Šta sa karikaturama?

Šta je smisao, zašto mi to radimo? Po mom tumačenju, karikatura je vizuelna predstava kritičkog odnosa i stava o pojavi, osobi ili stanju u društvu ili nekoj drugoj zajednici u kontekstu vremena i situacije. Iako pozitivna i poželjna kao sredstvo koje ukazuje na problem i u mnogim situacijama, sugeriše rešenje, karikatura nije uvek bila omiljena disciplina. Istorija karikature prepuna je cenzure i sankcionisanja autora, pa i sakaćenja kao što se desilo u Siriji pre nekoliko godina ili brutalne likvidacije u Francuskoj (Charlie Abdo).

Zašto karikatura smeta ili, zašto smeta više od kritičkih tekstova? Odgovor je jasan. Karikatura već na prvi pogled ukazuje na problem, nekada je za sekundu-dve sve jasno. Tekst valja pročitati, razumeti, povezati sa drugim činjenicama, fotografijama, drugim tekstovima, karikaturama… što je potpunija informacija o problemu, ali… živimo u XXI veku, u vremenu brzih medija, pa su vizuelne predstave problema u prednosti nad tekstualnim. U ovakvoj atmosferi u društvu oštećeni su oni koji imaju kritički stav o okruženju i koji sve to umeju vizuelno da predstave što znači da su u problemu karikaturisti, fotografi, režiseri i filmski snimatelji i sl.

Šta dalje? Nema razloga prekidati već je potrebno intenzivirati rad na kritici i ukazivati na anomalije u društvu, kako uopšteno tako i personalno. Treba pisati, crtati, snimati i glasno pokazivati prstom.

Ćutanje nije zlato, ćutanje je kvar u sistemu!!!

Prilažem par karikatura koje sam radio ranih devedesetih i tada su možda nekom smetale, ali nije bilo direktnih intervencija kao što se desilo sada, u novembru 2019.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)