Drugarstvo

Dušan Genc
Objavljeno 08.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Igrali bismo se čas u mom, čas u njegovom dvorištu. Moj drug Predrag i ja.

Nekad samo nas dvojica, nekad pojačani ostalom decom iz ulice. Delio nas je samo zid koji bismo bez muke preskočili u jednom ili drugom pravcu, odupirući se bosim nožnim prstima o neravnine na zidu. Mašta nam nije nedostajala, pa smo čas jahali beskonačnom prerijom bežeći od Indijanaca, čas iza ćoška vrebali Nemce i kokali ih zarobljenim „šmajserima” ili isukanim sabljama gusarili po Južnim morima.

Ponekad, kad bi nas roditelji naterali, igrali bismo se i sa devojčicama, mojom sestrom i njenim drugaricama, ali retko. Jako nas je nerviralo što su uvek htele da se igramo škole, pa bi jedna od njih bila učiteljica, a mi bismo morali mirno da sedimo na poređanim klupama i stolicama u hladovini iza kuće. Onda bi nam pregledale ruke, da li su čiste i da li su nokti podrezani i ponavljale kako „voda nije skupa” i da „pre i posle jela treba ruke prati”… Pravo otkrovenje za mene je bilo kad sam jednog dana u šupi pokrivenoj slamom u dnu Predinog dvorišta ugledao čun. Pravi, pravcati rečni čamac zatrpan nepovezanim metlama korovačama i kojekakvom starudijom. Za alku na kraju čuna lancem je bio vezan ogroman šarov, koji je veći deo dana provodio ležeći u hladovini ispod uzdignutog kljuna zeleno obojenog čamca, ali je zato po celu noć lajao dubokim, brundavim AV, AV, opominjući nezvane posetioce da je tu i da čuva poverenu mu avliju. Čun je, doduše, imao rupu na jednom kraju, ali svejedno ja sam neizmerno zavideo Predi jer, iha, kud je sve moglo da se stigne sa njim. Tamišom do Dunava, pa kroz Đerdap do Crnog mora, a onda preko Sredozemlja kroz Gibraltar u Atlantik, pa pravac Amerika.

Sledećih nekoliko dana smo zasukali rukave i neumorno spremali čamac za taj dugački put. Prvo smo isterali kokoške koje su u čamcu nosile jaja, pa materijal spremljen za metle podigli na tavanac, ostale džidže-bidže sklonili u jedan budžak šupe, a onda ekserima prikucali parče lima na otrulele daske i tako zatvorili rupu na dnu čamca. Pregrejani od napornog posla, dok nam se nahvatana prašina mazala po oznojanom vratu i grudima došli smo do bunara da se rashladimo i operemo. Preda je izvadio vedro iz bunara u kome se hladila lubenica, čvrknuo je znalački i zaključio da je zrela, a onda izručio sebi hladnu vodu na punom mesecu nalik ošišanu glavu, skakućući i tresući se kao pas koji je upravo izašao iz reke. Počeli smo da spuštamo vedro u bunar ne bih li se i ja okupao, kad preko zida začuh glas moje majke i poziv na ručak. Danas je mama spremila rezance sa makom, i ja bez razmišljanja pustih vedro koje pljusnu u bunar i preskočih zid već se u mislima sladeći omiljenim jelom.

Sutradan sam kao i obično pošao kod Prede da se igramo, ali tetka Zagorka, Predragova mama mi reče da je bolestan, da ga jako boli glava. Uzalud sam narednih dana očekivao da se ošišana Predina glava pojavi na zidu. Osvrtao sam se na svaki zvuk u nadi da će da se javi našim zviždukom, dok sam se sa devojčicama igrao ženske, dosadne igre, zamišljajući kako već plovimo našim čamcem po Atlantiku i borimo se sa ogromnim talasima na raspomamljenom okeanu. Onda sam čuo od mame da su ga odneli u grad u bolnicu. Posle nekoliko dana začu se iz susednog dvorišta vriska i plač. Preda je umro u bolnici. Od meningitisa koji se iskomplikovao, kažu. Video sam kad su u susednu kuću uneli mali crno obojeni kovčeg. Mama mi je obukla najlepše odelo i dok su odrasli muškarci u neverici vrteli glavama, a crnim maramama povezane žene plakale, ja sam se iskrao i otišao u drugo dvorište. Šarov je žalosno cvileo. Prevukao sam dlan po hrapavom boku čamca, grlo mi se stegnu, a oči se napuniše suzama.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Drugarstvo

  1. Avatar

    Mina

    novembar 8th, 2019

    Kakva izuzetna priča, i meni se grlo steglo. Hvala sto ste podelili s nama ovaj isečak svog detinjstva.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)