Bilo je zaista teško i u najpesimističnijim imaginacijama zamisliti teskobniji jul 2020. u Srbiji. Dok lepljivo krunimo prve avgustovske dane, katkad euforično, zbog upornog, a tako ljudskog, impulsa koji sugeriše „preživeti”, a katkad ipak depresivno svesno, deo ličnih sećanja mnogih od nas ostaće učauren upravo tu, u julskoj magmi režimske mentalne i policijske torture, vreline i prilično neumoljivog „tihog prokužavanja”… Jer, postajalo je sve neizdržljivije, a ples varvara sve bestijalniji.

Teorijski upućen prijatelj ovih dana me je pitao zašto ih uporno zovem varvarima i sugerisao da je to možda prejaka reč. Složili smo se da je odrednica višeznačna i odlučili da ćemo je, dok traje njihov pohod na gradove i ljude, koristiti u njenom osnovnom značenju, naime, kao kratki semantički opis surovih, neobrazovanih ljudi, nekulturnih divljaka i vandala kojima je, eto, istorijskim ili karmičkim ciklusom (šta je kome bliskije) dodeljeno da već skoro deceniju obnašaju – uzurpiraju vlast.

Arhiv sećanja

Neizbrisivi deo moje arhive sećanja jula 2020. ostaće slika sa vrlo malo zvuka, potencijalno pomerljiva, klizna, putujuća u prostoru i vremenu… Zamenik gradonačelnika Beograda povodom najave gradskih vlasti o promeni imena ulica nazvanih po toponimima iz SFRJ poželeo je da nas uveri da „nije reč o brisanju istorije već o poštovanju srpske istorije”, ali je, nakon reakcije građana i peticije koja je kružila društvenim mrežama kao mala bitka za Sarajevsku ulicu, „objasnio” i da je o svemu razgovarao sa Predsednikom (i evo vrhunca cinizma), koji ga je…