Petar Peca Popović je naš most preko vremena. Spaja u svojoj priči i svom stvaralaštvu daljine, događaje i ljude, i sa enciklopedijskim detaljima, podrobno, pred nama iznova oblikuje prošle dane.

One dane za koje se u ovo užurbano doba nema mnogo vremena. Premda, možda to i nije tačno, jer je na prvoj promociji Popovićeve pete knjige u izdanju KOV-a Most preko vremena 25. juna u Kafe-klubu Kupe bilo mnogo više ljudi nego što ih inače ima na književnim večerima. Mnogo više onih koji su želeli da čuju kojim temama se Peca Popović ovoga puta vraća u knjizi koja je izašla iz štampe pre svega nekoliko dana.

Kako je rekao Mihajlo Pantić, glavni urednik Književne opštine Vršac, jedan od razloga za objavljivanje Popovićevih knjiga jeste vrlo ličan. Pantić je rastao uz časopise koje je Peca Popović uređivao, kao i čitava njegova generacija. Saradnja između Pantića i Popovića otpočela je pre 15 godina, međutim, tek pre bezmalo sedam godina tekstovi u fascikli koja je narasla dobili su zajedničkog imenitelja.Tako su nastala Proleća u Topčideru.

Ovo je bila prilika da se autor i urednik podsete kako su izgledale promocije knjiga i sa kakvim „fenomenom poplave” su se suočavali u različitim varijetetima, te su mnoge književne večeri otkazivane zbog Popovićevog političkog angažmana. Pantić je naglasio da Pančevo nije usamljeno, da ni u Beogradi ne postoji mesto na kome mogu napraviti događaj sličan ovome u Kupeu.

Obilazak emotivnog zavičaja

Kada dolazi u Pančevo, Popović uvek dolazi da traži deo dobrote i razumevanja koje je imao njegov otac došavši iz Zagreba u naš grad kako bi učio stolarski zanat. A to se zbilo pre ravno 100 godina.

Autor Mosta preko vremena rekapitulirao je put koji su Pantić i on zajedno prešli – četiri knjige za četiri godine, a od tada do ove pete knjige objavljene u KOV-u nije ništa štampao jer, kako kaže, nije želeo da sa bilo kojom objavljenom knjigom dovodi ljude u problem, niti je želeo da iko ima bilo kakvu neprijatnost. Kada je ušao u ProGlas, izgubio je posao, te mu takve neprijatnosti nisu nepoznate.

– U ovoj zemlji jeste kultura ugrožena, ali moramo se boriti. Jer narod bez knjiga biće osuđen na razne gadosti. Nisu moje knjige ni revolucionarne, ni toliko važne. One su putovanje u moje detinjstvo, putovanje u sredine gde sam, zahvaljujći nekoj dobroti, nekim ljudima, nekim primerima, bio i postao bolji čovek nego što je bilo napisano u scenariju. Od nekog hipija koji je bio auto-stoper šezdesetih, saradnik po medijima sedamdesetih, pa onda postao nekakav glavni urednik nekakvih novina – nisu to bile…