Hm, promišljajmo i razgovarajmo o kulturi strategijski, promišljajmo i razgovarajmo o strategiji kulture strategijski i u pojmovnom smislu – baratajući, dakle, najširim pojmom kulture, pre nego tek mestima presecanja kulture i umetnosti. Naravno, veza između kulture i umetnosti je neraskidiva, nesporna i fatalna, ali sagledajmo radije – i korisnije – kako da osmislimo, pružimo i praktikujemo odgovore na razne vrste antikultura ili, tačnije rečeno, kultura bezumlja, kulture pod znacima navoda, koje razaraju solidnost – i dostojanstvo – svake ljudske zajednice: kulturu siromaštva, kulturu nasilja, kulturu totalitarizma, kulturu dominacije, kulturu diskriminacije, kulturu neravnopravnosti, uključujući kulturu neravnopravnosti polova, naravno, sve kulture tog tipa, nastavite listu, poduža je, nažalost… Sagledajmo, dakle, uopštene doživljaje sveta koje bismo mogli nazvati kulturama, što je daleko značajnije od, recimo, kritike promašaja i kontroverzi projekta „Novi Sad evropska prestonica kulture”. Bilo bi zanimljivo i dragoceno analizirati kako je promena društvene paradigme rezultirala četničkim filmovima i pojavom rokenrol bendova desne provenijencije, ili desničarskim zelenim inicijativama; ali vratimo se korak – ili nekoliko njih – unazad: hajde da vidimo kako ovo društvo stoji sa ulaznim parametrima u vrednosti, zapravo ili drugim rečima, kako da demistifikujemo „vrednosti” koje prave toliku zbrku u glavama da su četnički filmovi i desni rokeri i ekolozi uopšte mogući.
Šest ključnih pojmova presudno utiču na definisanje alternativne strategije kulture.
Vrednosti/kulture građanskog društva
Dosledna, nepokolebljiva, trajna afirmacija vrednosti građanskog društva naspram „vrednosti” koje baštine kreatori nacionalizma, totalitarizma, svih -izama tog tipa, socijalne, rodne i svih drugih neravnopravnosti, patrijarhata, „porodičnih” i srodnih vrednosti, svih tih „zaštita ognjišta” i „nedavanja svetinja” sa čijim smo često karikaturalnim a tako primamljivim manifestacijama suočeni svakodnevno i koje naše društvo poslednjih, sada već 35 godina – sa kratkotrajnim predasima –…
Otvoreni poziv
Ko (ni)je „ubio” Jocu ubicu?
Jesmo li kao društvo postali „krdo” koje izopštava pojedinca samo zato što je u nečemu drugačiji od ostalih, što zakone toga „krda”, ionako trule, pokvarene i zaostale, ne poštuje, već se i dalje pridržava osnovnih načela i principa „da je znanje moć i snaga”, a koji „krdu” ne odgovaraju jer ga nemaju, jer su divlji došli i oterali pitome?
Iznenadna smrt profesora Šeste beogradske gimnazije Jovana Kneževića, poznatog među učenicima kao „Joca ubica”, ne bi trebalo da ostavi nikoga ravnodušnim. Ono što se događalo u vezi sa profesorom pre par meseci, bila je samo još jedna glomazna vest kojom su se crtale mete na čelo prosvetnim radnicima, kao i da se skrene pažnja s gorućih, svakodnevnih tema.
Profesor Knežević je, naime, suspendovan i bio je pokrenut disciplinski postupak nakon peticije roditelja dece sa društvenog smera koji su zahtevali da se pomenuti profesor ukloni iz nastave jer je „psihički maltretirao” njihovu decu. Pod „psihičkim maltretiranjem” se podrazumevalo davanje jedinica, nemogućnost korišćenja pauza, nazivanje učenika glupacima, davanje teških zadataka i znanje.
U ovoj priči profesor nije bio sam. Podržale su ga kolege kao i Forum beogradskih gimazija koji su se zapitali da li je moguće da su roditelji na osnovu samo jedne pritužbe, jednog mejla toliko imali uticaja na direktora škole, da je on odlučio da stavi na stub srama profesora čija karijera traje blizu četri decenije, koji je dobitnik raznih priznanja i na čijem radu i zalaganju su mu zahvalne generacije bivših učenika? To što je bio strog, principijelan, što je tražio da se pokaže znanje i što nije odustajao od svojih zahteva, nije trebalo da izazove revolt, već poštovanje, jer je jedan od retkih koji je i dalje odolevao pritiscima deljenja dobrih ocena tamo gde je znanje izostajalo.
Ali, ovde se suprotstavljaju reči sadašnjih i reči bivših…
Fotografija dana
Budimpešta - Adrijana Vamoš
