Prethodni deo teksta možete pročitati ovde

Početkom 2001. godine MUP je bio pod pritiskom nove javnosti te je morao da se prema njoj otvori. Novinarka Danasa Violeta Peštanac tražila je da u SUP-u Pančevo razgovara o privrednom kriminalitetu. MUP je to odobrio, a neko je odlučio da joj sagovornik ne bude nijedan policijski funkcioner ni starešina već policijski službenik na najnižem nivou, tj. operativni radnik privrednog kriminaliteta. Izbor je pao na mene. Sećam se, bila je to prava mala panika: novinar Danasa želi da razgovara sa policijskim inspektorom, i to je odobreno!? Svi smo bili zatečeni. Glavno pitanje je šta sme, a šta ne sme da se kaže. U pripremi za razgovor dat mi je intervju načelnika za privredni kriminal iz MUP-a gospodina Ljubinka Nikolića Večerenjim novostima. Na dve stranice bio je veliki naslov: „Bile su nam vezane ruke”.

Peti oktobar 2000. godine MUP nije dočekao raširenih ruku jer: „bile su nam vezane ruke” izjavio je 2001. godine načelnik službe koja je najpozvanija za primenu vladavine prava. Trebalo je to da bude opravdanje, ali je ispalo priznanje da baš njegova služba nije ni pokušala da utvrdi npr. kako se primarna emisija novca isti dan nalazila na ulici.

Niko ne može da negira da vlast MUP-u vezuje ruke. To bi trebalo da zna svako ko se opredeli za rad na poslovima ovlašćenog službenog lica, tj. policijskog službenika. Sa time mora da računa svaki promišljeni čovek, ali mora da nađe način da se tome suprotstavi. Takvih primera ima mnogo, svi su mučni, gotovo obeshrabrujući. Međutim, ima i onih koji se najbolje uklapaju u sistem „vezanih ruku” te u njemu ostvaruju svoje najveće uspehe. Naravno, ne profesionalne nego lične. Ako se stavite u funkciju onih koji „ruke vezuju”, imaćete visoki položaj, veliku moć, lepe privilegije i rešavanje svakog…