Svetska ekonomska kriza iz 2008. ozbiljno je uzdrmala i Evropu i svet. To je, dakako, jedna od većih inače zakonomernih cikličnih kriza svetskog kapitalizma. Jačanje ekstremne desnice, Bregzit i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD 2016. godine, samo su potvrdili da je politička i društvena kriza ozbiljna i da, kao reakcija na nju, ekonomski i politički nacionalizam uzima sve više maha. Populizam odnosno antiliberalistička politika nekih zemalja EU (pre svih iz tzv. Višegradske grupe Poljske, Mađarske, Slovačke i Češke, a od nedavno i Italije) ali i množine (još uvek) opozicionih partija krajnje desnice širom današnje Evrope (Belgija, Holandija, Francuska, Austrija, Nemačka) odbacivanje svih nadnacionalnih organizacija, internacionalizma i „besmislenih ideja kosmpolitizma oličenih u multikulturalizmu, feminizmu, ateizmu i tobožnjim klimatskim promenama” (Stiv Benon), ozbiljno upozoravaju na događaje od pre osamdeset i više godina i pojavu fašizma i nacionalnog socijalizma (nacizma). Uprkos činjenici da u istoriji ne postoje potpune istorijske analogije, sličnosti su neodoljive. Ovde ćemo se osvrnuti na neke od njih.
Naime, i tokom jedne isto tako velike svetske ekonomske krize (1929) pa sve do početka Drugog svetskog rata, Evropu je preplavio talas opšteg uverenja da je liberalno-demokratski model pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog evropskog političkog i ekonomskog sistema kome će bitne elemente davati autoritarne odnosno nacionalne tj. suverenističke države. Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija su bile uzor mnogima, a naročito tadašnjoj evropskoj desnici. Bio je to „nov pogled na svet” koji je favorizovao „moralno čist i jedinstven narod, bez klasnih podela”, autoritarnog vođu, povratak tradiciji, porodici i religiji, nasuprot međunarodnom kapitalu koji „razara nacionalno biće i njegovu tradiciju”, ali i marksističkom shvatanju socijalizma tj. internacionalističkoj klasnoj solidarnosti radnika. Bio je to takođe i pogled koji je favorizovao rasnu nacionalnu čistotu oličenu u antisemitizmu (baš kao što je danas slučaj u ksenofobnoj antimigrantskoj politici koja sve više dominira savremenom Evropom i svetom). Zagovarana je „Nova Evropa” odnosno „Evropa naroda.”, a ne građana.
Hitler je percepiran kod velikog broja uglednih evropskih intelektualaca kao lider koji je idejom nacionalsocijalizma u kojem „kapital ne služi međunarodnim hijenama već nemačkom narodu”, osnažio privredu i vojno ojačao Nemačku čime je podigao ugled nemačke nacije i države narušen svetskim ekonomskim krahom i frustrirajućim porazom u Prvom svetskom ratu. Američki list Time koji tradicionalno na kraju godine bira najpopularnijeg i najuticajnijeg političara u svetu, izabrao je 1938. godine…
Otvoreni poziv
Koruptivni rizik postoji u svim fazama javno-privatnih partnerstava
Bez vladavine prava i pravne države, javno-privatna partnerstva mogu biti pretvorena u sredstvo za sticanje materijalne dobiti, i, u ovakvim uslovima, nova fasada iza koje bi mogla da se nastavi besprizorna pljačka i ostvarivanje interesa uskog kruga ljudi, smatra Zlatko Minić iz „Transparentnosti Srbija”
Sprovođenje javno-privatnih parterstava javnost bi trebala da prati sa posebnom pažnjom. Jer koruptivni rizik u javno-privatnim partnerstvima postoji u svim fazama, počev od odabira projekta i odlučivanja koja je to potreba ili problem koji će biti rešen, u pretežnom javnom interesu, pa do odlučivanja da se ta potreba ili problem rešavaju kroz JPP, objašnjava Zlatko Minić iz organizacije Transparentnost Srbija.
On dodaje da ako se izabere JPP i potom iskoristi zakonska opcija da se ne primenuje zakon, jer je reč o projektu u okviru međudržavnog sporazuma, jasno je da rizik eksponencijalno raste – neće biti konkurencije, javnog konkursa, ne moraju se sprovoditi javne nabavke…
Postoji i rizik (bilo da se zakon primenjuje ili ne), ističe Minić, koji nije nužno povezan sa koruptivnim namerama – javni partner može zaključiti ugovor koji će biti loš po javni interes (loša raspodela rizika, prihvatanje prevelikih obaveza…) zbog nedovoljnog iskustva i znanja u ovoj oblasti, posebno kada pregovara sa privatnim partnerima koji imaju moćne advokatske timove i veliko iskustvo.
Najzad, i u sprovođenju ugovora rizici od korupcije su brojni.
– Prirodna težnja privatnog partnera da umanji svoje obaveze, da prevali rizike poslovanja na javnog partnera i da poveća sopstvenu dobit nisu korupcija sami za sebe. Međutim, nastanak takve štete za javnog partnera i javni interes uopšte, može biti u vezi sa korupcijom kod javnog partnera. Tu može biti u pitanju korupcija do koje dolazi u ranim fazama pregovora i ugovaranja (da neke odredbe koje pogoduju interesima privatnog partnera budu unete u ugovor ili da ne budu unete odredbe koje bi zaštitile interese javnog partnera u kriznim situacijama), ali i ona do koje dolazi tokom primene. Tipičan primer bi bila korupcija u vezi sa nadzorom nad ispunjavanjem ugovornih obaveza, a koja bi imala za cilj da se stepen ispunjavanja obaveza privatnog partnera, koji je bitan element ugovora, uopšte ne podvrgne nadzoru ili da se podaci o tome krivotvore – objašnjava naš sagovornik.
Navodi da na sličan način, rizici postoje i kada se odnose na ostvarivanje koristi za javnog partnera. To bi na primer bilo upravljanje zajedničkim preduzećem, gde većinski (privatni) partner diktira dinamiku trošenja sredstava i posluje sa povezanim licima, ostvarujući korist i kada zajedničko preduzeće troši sredstva ili čak posluje u celini…
Fotografija dana
Uskrs u Ivanovu - Zoltan Bisak
Protest #1od5miliona u Pančevu
DOniraj sajt „Autonomija” i VOICE
