Stigao sam na posao, skuvao kafu (dobro, aparat je skuvao kafu) i ulogovao sam se na Facebook da proverim ima li šta novo u grupi „Čekanje termina za spajanje porodice”. Velika, bela slova na crvenoj podlozi „Konačno termin, posle 22 meseca!”. Za nekog je agonija završena. Šaljem poruku supruzi:
„Da li je možda stigao poziv iz Ambasade?”
„Nije”, odgovara mi. I tako već osam meseci. Nisam planirao odlazak u Nemačku, niti sam razmišljao o preseljenju u inostranstvo. Prilika za posao se ukazala nenadano, zato nisam bio spreman na to šta nas čeka. Na intervenciju Instituta u kome radim, radnu vizu sam dobio ekspresno, ali spajanje porodice se pretvorilo u agoniju. Najveći problem je dobiti termin u nemačkoj ambasadi za predaju dokumenata neophodnih za dobijanje vize. Mnoge porodice su na termin čekale i pune dve godine. Razloge za ovakvu sporost vidim u malom broju službenika koji rade u ambasadi SR Nemačke u Beogradu. A Nemačka očigledno nema nameru da zapošljava više službenika kako bi hiljadama građana Srbije koji žele da se presele u ovu zemlju ubrzala proces dobijanja vize. Epidemija korona virusa je pogoršala situaciju i čekanje na termin se dodatno produžilo. Takođe, ko po dolasku u Nemačku očekuje brzu i efikasnu birokratiju, razočaraće se. Treba dosta vremena i strpljenja da se završe administrativni poslovi, a birokratija ume i da pogreši, što sam osetio i na svojoj koži.
Potraga za (odgovarajućim) stanom
Nakon predaje dokumenata viza se dobija relativno brzo, za mesec-dva, najviše tri. Redakcija…
Otvoreni poziv
Prvo pivo na Balkanu točilo se u Pančevu
Duga tradicija pivarstva, u banatskom gradu na Tamišu počela je daleke 1722. godine, kada je osnovana prva pivara u ovom delu Evrope
Fabriku piva u Pančevu osnovao je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna (Bratislave). Zemaljska administracija je sklopila ugovor sa njim 12. januara 1722. godine, i dala mu je u zakup pravo da u sedištima distrikta, Pančevu, Uj Palanki i Karansebešu uredi pivare. Pivare su počele sa radom već 22. maja 1722. godine. Međutim, Zemaljska administracija nije bila zadovoljna pivom i 4. novembra 1725. godine oduzela je Kepišu pravo zakupa i dala ga je drugom Jevrejinu Volfu Menceru.
Zakupci su se tokom vremena menjali, a 1847. godine Pivaru je preuzeo Ignac Vajfert. Nakon Prvog svetskog rata brigu o fabrici preuzimaju njegovi naslednici, među kojima i Đorđe Vajfert. Preduzeće posluje kao „Pivara I.M. Vajfert” sve do 30. septembra 1936. godine, kada postaje deoničarsko društvo registrovano pod nazivom „I. M. Vajfert, pivara i fabrika slada D.D.”
Porodica Vajfert je znatno unapredila proizvodnju piva, uloživši veliki novac u kupovnu opeme i adaptaciju objekta. U rekonstrukciju pivare je sa proleća 1857. godine uloženo više od 50.000 forinti. Ignjat Vajfert kupio je opremu koja je odgovarala svim zahtevima savremenog pivarstva. Parna mašina od šest konjskih snaga je pokretala ostale mašine, a proizvodnja je porasla sa 3.000 kofa 1847. godine na 20.000 kofa godišnje. Zemaljska generalna komanda je 7. oktobra, pivari dodelila pravo „Provincijske fabrike”.
Posle tri veka Pančevo ostalo bez proizvodnje piva
Posle Drugog svetskog rata, fabrika je nacionalizovana. Od novembra 1946. godine zvala se „Narodna pivara”, sve do početka 1950….
Fotografija dana
Lagane šetnje gradom - Miloš Šarac
