U trenutku dok pišem ovaj tekst teče deseti dan otkako su zatvorene srpske granice i aerodrom „Nikola Tesla”. Situacija se menja iz sata u sat, ceo svet je u strahu i neizvesnosti. Mi, međutim, još uvek nismo kod kuće. Vanredno stanje zateklo nas je na Tajlandu, na službenom putu, na kom smo od januara ove godine. Kako se situacija odvijala u Srbiji i svetu, tako smo pomerali datum povratnog leta za što ranije. Odluka o zatvaranju aerodroma nas je preduhitrila.

Kako smo ovde došli mnogo pre bilo kakve naznake o pandemiji, imali smo priliku da ispratimo sve od samog začetka, u Srbiji naročito. Prošli smo put od podsmevanja virusu i preporuka za šoping u inostranstvu, do potpune stigmatizacije ljudi koji su se zatekli van zemlje u nesrećnom trenutku i žele da se vrate, što od samog državnog vrha, svakodnevno, u medijima, što od ljudi koji nas nazivaju raskalašnim, neodgovornim, bezobraznim…

Pre bilo kakvog nastavka, treba razjasniti nekoliko osnovnih stvari. Svako, ali zaista svako ima pravo da, prvo, ode gde hoće, ali i da se vrati kući, naročito u ovakvom trenutku. U ova nepredvidiva vremena svako zaslužuje da bude tamo gde se oseća najsigurnije. Suditi da li neko ko je na službenom putu ili na radu i u inostranstvu zaslužuje povratak kući više od turiste ili porodice sa decom je besmisleno. Treba dozvoliti ljudima da se vrate po prioritetima, ali svi podjednako zaslužuju povratak i zaštitu u što kraćem roku. Mi se nismo vratili, jer je aerodrom zatvoren u jako kratkom roku. Sa dalekih destinacija bilo je nemoguće doći. Da smo znali na vreme, svi bismo se vratili. Da smo znali na vreme, došli bismo i u Dohu na evakuacioni let.

Ovde više nije reč o tome da li je neko odgovorno ili neodgovorno postupio, niko…