Dana 31. maja 1992. godine srpske vlasti u Prijedoru naredile su stanovnicima nesrpske nacionalnosti da svoje kuće obeleže belom tkaninom, i da pri izlasku iz kuće oko ruke stave belu traku. Ovo je bio početak kampanje progona protiv nesrba, obeležene ubistvima, mučenjem, fizičkim nasiljem, silovanjem, seksualnim zlostavljanjem, konstantnim ponižavanjem i degradiranjem, uništavanjem verskih objekata i masovnim deportacijama. U ovom udruženom zločinačkom poduhvatu u samo tri meseca 1992. godine ubijena je većina od 3.176 evidentiranih, među kojima je 102 dece i 250 žena. Do kraja rata sa ovog područja proterano je preko 53.000 nesrba, od kojih je većina njih bila zatočena u nekom od prijedorskih logora. Ono što je važno isatći jeste da nikada nije tačno utvrđen tačan broj silovanih devojčica, žena i muškaraca.U ovom surovom i monstruoznom ratu u Bosni i Hercegovini deca nisu nosila puške i nisu znala šta je politika.
Svake godine tog istog dana se u Prijedoru, kao i širom Bosne i Hercegovine, Zapadnog Balkana i Evrope obeležava Dan belih traka. Ovaj dan posvećen je žrtvama progona, koje su za jedan broj sugrađana i predstavnika vlasti nevidljive, i čija se potreba za dostojanstvenim sećanjem na njihovo stradanje uporno ignoriše. Svakog 31. maja u Prijedoru, ali i u 50 gradova širom sveta građani i građanke se prisećaju ovog stravičnog zločina. Dan belih traka obeležen je i u Beogradu uličnom akcijom „Žena u crnom”, uz veliko obezbeđenje policije.
Sa ciljem da osvetli ratne događaje i aktere, kao i posleratne odnose između različitih etničkih zajednica u opštini Prijedor, Fond za humanitarno pravo je 4. juna prikazao film „Prijedor” koji događaje u ovom gradu prikazuje kroz prizmu činjenica koje je utvrdio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Nakon projekcije, posetioci ovog događaja imali su priliku da razgovaraju sa Edinom Ramulićem i Nikolom Kuridžom, koji godinama istrajno grade pokidane veze između Bošnjaka i…
Otvoreni poziv
Partijska država + proveren kadar = naprednjačko vladanje
Ko su nove naprednjačke vedete na rukovodećim mestima u kulturnim ustanovama, institucijama i javnim preduzećima? Koga je tokom poslednje dve nedelje kroz medijskog toplog zeca propustio TV Mića? Zašto gradonačelnik Pavlov u jednom privatnom mediju (TV Pančevo) brani lokalnu samoupravu od „napada” drugog lokalnog medija (lista „Pančevac”)? I šta je lek za naprednjacima omiljeno bezdržavlje?
Naprednjačka bratija, udružena u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja društva u Srbiji, uspela je ono što su najdogmastičniji komunisti u vreme omraženog jednoumlja mogli samo da sanjaju: partijska država, taj resurs kojim je monopolistički raspolagao Savez komunista Jugoslavije i područne republičke/pokrajinske stranačke ispostave, tek je bleda senka i daleki odjek partijnosti države koju su uspostavili naprednjaci. Ozbiljna razlika očituje se u tome što je u ono vreme Partija, barem nominalno, radila u interesu vladajuće radničke klase, od čega su nešto koristi (i nešto štete) imali obični ljudi; od ovog bezdržavlja koje nosioci naprednjačkog režima nežno gaje i dirljivo neguju, jedini koji imaju korist (i to vrlo opipljivu) su nosioci i podržavaoci kartela braće Vučić, koji je besramno i, što je skoro neverovatno, bez ikakvog otpora, privatizovao državu na svim nivoima, sve njene strukture i celokupne resurse. Svi ostali, milioni stanovnika ove nesrećne zemlje su apsolutni gubitnici naprednjaštva kao još jedne forme redistribucije novca i dobara, drugom reči pljačke.
Ta naprednjačka opsesivno-kompulsivna potreba da kontrolišu svaki društveni odnos, da stave pod nadzor svaki politički proces i imaju udela u svakom znatnijem poslovnom dogovoru, ne pokazuje njihovu snagu i temeljnost; upravo obrnuto, pokazuje njihovu strukturalnu slabost: onaj ko je zaista uveren u ispravnost svojih uverenja i efikasnost politika koje nudi građanima, nema potrebe da se neverovatnim manipulacijama, pritiscima, ucenama i obmanama održava na vlasti.
Tu kontrolu naprednjaci nastoje da održe raspoređujući na strateška mesta naše ljude, od poverenja, poslušne i lojalne, bez obzira na to koliko članskih kartica su do sada promenili: tokom ovog meseca beležimo dolazak legendarne borkinje za ženska prava, još iz vremena demokrata, Milice Cice Todorović na mesto sekretarke Crvenog krsta. Eto prilike da se malo vežba na upravljačkoj poziciji u mandatu pred penziju, mada tu već ima nekih neravnina. Milorad Vukobratović, student prorektor BU početkom devedesetih i nastavnik srpskog jezika u OŠ „Sveti Sava” postao je direktor Baletske škole. Izvesni Zoran Kovrlija iz Zrenjanina je postavljen na funkciju gradskog pravobranioca, pa će sad neko ko tek treba da ukapira gde je Narodna bašta i koja je crkva Preobraženska da brani interese i imovinu Grada, koju naprednjaci ionako nemilice razvlače i…
Fotografija dana
Urbana divljina - Dejana Razdoljac
Ana Ćurčin – Beneath my lungs
