Pančevo nije usamljen grad čije ulice nose vrlo malo ženskih imena, što i nije za pohvalu. Sve vreme se zaboravlja koliki značaj su žene imale za njegov razvoj i dobrobit, i koliko je varljiva kultura sećanja koja veliča samo muškarce i njihove privilegije. A sve te žene po kojima retko koja ulica nosi ime, pored neplaćenog kućnog rada i stega patrijarhata, iznašle su snagu, kad su se za to pravo izborile, da se obrazuju, da druge edukuju, a tek sa Drugim svetskim ratom i svojim velikim požrtvovanjem, pa i prolivenom krvlju, izvojevale su i pravo glasa.
Među malobrojnim ženama koje je Pančevo upamtilo, onima koje su svojim doprinosom, snagom, intelektom, darom i dobročinstvima zaslužile da ulice nose njihova imena, nalaze se umetnice, učiteljice, dobrotvorke, heroine, mitske i istorijske ličnosti, koje su voljno, ali često i nevoljno bile zaloga političkih interesa i međudržavnih odnosa zarad mira ili borbe protiv Osmanlija u srednjem veku.
Žene svestranog obrazovanja
Kada se Pančevcima i Pančevkama pomenu ulice koje su nazvane po znamenitim ženama, prvo im padne na pamet ulica koja nosi ime Isidore Sekulić, naše književnice, prevoditeljke i književne kritičarke, koja je radila kao nastavnica više od jedne decenije u našem gradu.
S obzirom na to koliko je neprijatnosti Isidora Sekulić doživela u Pančevu, ono joj nije ostalo u lepoj uspomeni, a kako je zabeležio Časlav G. Đorđević u knjizi Isidora u Pančevu, Pančevci i Pančevke „nisu umeli da cene značaj i veličinu Isidore Sekulić, koja je dvanaest godina bila njihova sugrađanka”.
Ulica koja je 1980. dobila naziv po Isidori Sekulić pripada Strelištu, a reč je o pančevačkom naselju koje se nalazi „u blizini Narodne bašte i Vrta građanskog strelišta, poznatih mesta gde je Isidora…
Otvoreni poziv
„Obećali su mu da će doći…”
Izjavio je otac šestogodišnjaka iz Amerike kome su slavili rođendan, a na koji niko nije došao od njegovih drugara
Pre neki dan sam na jednoj od stranica na Fejsbuku pročitala životnu, istinitu priču koja me je rasplakala i nad kojom sam se zamislila.
Priča govori o jednom šestogodišnjaku iz Arizone koji je slavio svoj rođendan. Dečakovi roditelji su se potrudili da mu obezbede sve što bi moglo toga dana da mu ulepša slavlje. Pozvali su svu decu iz razreda, njih 32, rezervisali pizza restoran i obezbedili za njegove goste video igrice kako bi svi imali kompletan ugođaj.
Dečakova mama je dobila potvrdu da će na slavlje njenog sina doći sigurno oko petnaestoro dece, što i nije bio mali broj. Međutim, ono što je usledilo niko nije mogao da predvidi. Na rođendan se niko od njegovih vršnjaka nije pojavio! Strpljivo je mališan čekao sat vremena da neko dođe i da se zabave uz pizzu i igrice, ali niko mu nije pričinio to zadovoljstvo i učinio ga srećnim toga dana.
Fotografija koju sam videla čitajući ovaj članak me je potpuno porazila. Dečak je sedeo sam za stolom punim hrane, s verom da će ipak neko doći, ali se to nije dogodilo. Bio je vrlo tužan, a roditelji nisu želeli da mu rođendanska žurka tako prođe, pa su se potrudili da oni budu ti koji će s dečakom podeliti pizzu i igrati igrice.
Koliko je to zaista bilo bolno za dečaka i za roditelje govori i činjenica da je otac pisao Nju Jork Postu, američkim novinama i…
Fotografija dana
Budimpešta - Adrijana Vamoš
