Kod Pančeva se susreću dve železničke pruge, jedna našu varoš povezuje s Beogradom, a druga s Vršcem. Vozovi tako svakodnevno saobraćaju kroz nekoliko gradskih naselja i građani su, hteli to ili ne, prinuđeni da prelaze preko uglavnom neograđenih šina ispred kojih ne postoje ni rampe niti odgovarajuća signalizacija. S obzirom na to da godinama niko ne vodi brigu o bezbednosti pešačkih prelaza preko pruga i raskrsnica na kojima se ukrštaju železnički i drumski saobraćaj, nezgode su česte i neretko fatalne po njihove učesnike. U pančevačkim crnim hronikama se nekoliko puta godišnje, pored priča o nesrećnicima koji reše da oduzmu sebi život skačući pod voz, mogu naći brojne vesti o pregaženim pešacima koji su se igrom slučaja zatekli na šinama uoči prolaska putničke ili teretne kompozicije. Ponekad se dogode i dramatične saobraćajke prilikom kojih dolazi do sudara voza i putničkog ili teretnog vozila.
Prethodne srede Pančevom i okolinom je odjeknula vest da je jedan naš stariji sugrađanin teško povređen kada je na njega u Prvomajskoj ulici naleteo voz. Tog dana je negde oko pola deset prepodne, preko puta „Aviv parka”, kako je naveo „Blic”, osamdesetdvogodišnjeg Pančevca udario Beovoz koji se kretao ka stajalištu „Vojlovica”. S obzirom na to da je nakon nesrećnog događaja još uvek davao znake života, hitna pomoć ga je prevezla u bolnicu. Nekoliko sati kasnije, dok je policija još uvek vršila uviđaj na mestu nezgode, a saobraćaj na pruzi bio privremeno obustavljen, muškarac je nažalost podlegao povredama. Novinari sajta Pančevo Si Ti u nekoliko prethodnih tekstova koji su se bavili komunalnim problemima u našem gradu, upozoravali su na opasnosti koje upravo na ovoj deonici vrebaju građane prinuđene da prelaze preko železničke pruge.
Za građansku inicijativu stanovnika Strelišta za izgradnju pasarele koja bi rešila ovaj veliki problem i dalje nema interesovanja kod pančevačkog rukovodstva, rastinje oko pruge nedovoljno učestalo se uklanja, a brojni pružni prelazi za pešake između raskrsnice na ulazu u ovo naselje i železničkog stajališta „Strelište” neobeleženi su i neograđeni. Pruga na koju s lakoćom svako može da stupi…
Otvoreni poziv
Filmovi se ne prave ni za festivale, ni za kritiku, nego za publiku
Horor majstor srpske kinematografije, producent, režiser, scenarista i sugrađanin Milan Todorović, za sajt Pančevo Si Ti govori o filmskoj umetnosti i svom filmskom radu
Todorović je docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i profesor filmske produkcije. Osmislio je i realizovao filmove „Zona Mrtvih”, „Mamula” i „Procep”, a povod da se baš sada sretnemo sa njim jeste nedavna premijera filma o kultnom beogradskom reperu Davoru Bobiću Moskriju, osnivaču rep grupe Prti Bee Gee. Film „Život po Moskriju” prvi put je prikazan u junu ove godine, i izazvao je veliki odjek među domaćim filmskim i muzičkim fanovima. Reč je o filmu studenata druge godine FDU-a, kojima je Milan bio mentor na ovom projektu. No, krenimo redom.
PST: Tvoji filmovi imaju u sebi dosta horor tematike. Znamo da si veliki obožavalac ovog žanra – otkud ta ljubav i zanimanje za filmsku umetnost uopšte?
Todorović: Horor film sam zavoleo još kad sam bio mali, a dok si mali u video klubovima su horor filmovi bili nešto kao zabranjeno voće, pa mi je to bilo najslađe da iznajmljujem. Filmovi strave i užasa su nam bili dozvoljeni samo po rođendanima, pa smo koristili tu priliku da ih što više pogledamo. Vremenom su počeli su da mi se dopadaju na više nivoa, a osim filmova, zavoleo sam i horor strip. Najviše sam voleo da čitam Dilana Doga, koji, iako pun scena kasapljenja i ubistava, na kraju uvek ima neku dublju poruku. Najbolji horori su, zapravo, metafora za društvo u kojem se nalazimo i iskazuju stav prema svetu na jedan slikovit način. Na primer, film „Noć živih mrtvaca” iz 1968. godine predstavljao je autorov pogled na stanje u Americi tokom Vijetnamskog rata. Video klubovi su bili u ekspanziji, mislim da sam se učlanio u sve, i odgledalo sve što je tada postojalo na policama ovih klubova. Filmovi su me toliko zanimali da nisam mogao da zamislim da se bavim nečim drugim osim da i sam smišljam filmove. Rezultat toga bio je upis na FDU odmah posle Gimnazije, 2000. godine iz prvog pokušaja.
PST:…
Fotografija dana
28. april 2008. g. Gde su, šta rade, pančevački novosrbijanci?
Dreaming Rembrandt - Fabrizio Alessi
