Nedelja, 2. septembar 2018. godine
Nedeljom je Berlin neobično tih i prazan. Tu pravilnost lako može da uoči čak i neko ko je, poput mene, kratko ovde. Nekim danima mi se čini da mi u Berlinu smeta gužva, prljavština i ludilo, ali nedeljom shvatim da nisam bila u pravu i ta gužva odjednom počne da mi nedostaje. Sreća je što je kraj u kojem trenutno živimo – Šarlotenburg – blizu Moabita koji je ipak živ: emigranti iz različitih delova sveta (pa i mi sa njima!) izgleda ne prihvataju ovaj berlinski dan za odmor. Tako i naš za sada omiljeni restorančić tajlandske hrane radi i čeka nas koji ne znamo šta ćemo sa životom u nedelju. Jedemo povrće u kokos kari sosu koji smo jedva pronalazili u Beogradu i pijemo pivo…
U kraju u koji smo juče išli tražeći stan za dugoročno izdavanje (u ovom sadašnjem možemo da budemo samo dva meseca) videli smo ljude u protestnoj šetnji. Google, naime, namerava da gradi svoj kampus u Berlinu pa aktivisti dižu glas protiv džentrifikacije koja uzima maha. Pomalo mi je čudno i krivo što se nalazim u gradu u kojem još uvek ne znam šta se dešava i ne mogu da učestvujem u ovakvim stvarima – okupljanjima, protestima, peticijama… Shvatam koliko je društvena angažovanost postala važan deo mene i koliko mi nedostaje.
Ponedeljak, 3. septembar 2018. godine
Restoran u prizemlju naše zgrade prošle nedelje bio je zatvoren zbog renoviranja kuhinje. Danas je ponovo počeo sa radom i shvatam da je ugradio novu ventilaciju. Okrenuta je ka dvorištu, baš kao i naši prozori, pa izgleda da više za nas neće biti svežeg vazduha, jer je dvorište sada puno izmešanih mirisa koje oslobađa kuhinja svojom novom turbo-ventilacijom. Miloš i ja pričamo o tome kako bismo sigurno za ovakvu situaciju u Srbiji rekli nešto kao „Pa ovo može samo kod nas!”, i o tome kako smo više puta do sada shvatili da imamo pomalo idealizovanu sliku o nemačkom društvu.
Preko Vibera zovem Milu, moju omiljenu osobu, da čujem kako je bilo tog prvog dana u školi. Moram sve da znam: i šta je obukla i da li je bila uplašena i uzbuđena jer joj je sve nepoznato i da li je nosila užinu i u kojoj klupi sedi i da li ima nove drugarice i drugare i da li joj se dopala učiteljica… Palčevima i kažiprstima pravimo srce jedna drugoj kad se pozdavljamo, čujemo se sutra!
Za dva dana će biti tačno mesec dana od kada smo se preselili u Berlin. Ostavili smo sve svoje najrođenije, sve svoje prijatelje, svoj stan, mesta i ljude za koje nas veže toliko toga. Miloš je ostavio i svoj dobro plaćeni posao u struci. Ja nisam, nisam ga ni imala. Imala sam ponešto da napišem ili prevedem, bedno ili nikako plaćeno. Još uvek ne znam šta će i kako će ovde biti, još uvek se osećamo kao da smo sami na svetu (u Berlinu), ali i to je valjda OK. A u stvari nismo sami, ja imam Miloša, Miloš ima mene.
Utorak, 4. septembar 2018. godine
Danas smo u odeljenju za strance konačno dobili boravišne dozvole na četiri godine! Jeeeeej! Znači da mogu da konkurišem za poslove (za sada english speaking, doduše). Držite mi palčeve!
Idemo u bioskop. U Nemačkoj su, iz meni neshvatljivih razloga, kao da je čitanje titlova neka opako teška rabota, filmovi i serije sinhronizovani. Oni dakle nemaju pojma kako zvuče (a i glume) npr. Džon Malkovič ili Frensis MekDormand! Uglavnom, idemo u „Arsenal” na Potsdamer Placu, nešto poput naše Kinoteke, i gledamo Makavejeva – Misterije organizma. Mala sala, nas svega dvadesetak posetilaca (pitam se ko su ostali), Milena Dravić i Jugoslavija.
Sreda, 5. septembar 2018. godine
Dobili smo stan! Ne možemo da verujemo! Na toliko mesta smo konkurisali i bili odbijeni (negde sam pročitala da se u Berlin godišnje doseli 50.000 ljudi, a izgradi 10.000 stanova), već smo počeli da se pribojavamo da ćemo morati da izađemo iz ovog stana, a bez drugog na horizontu. Ali dobro, taj strah je sad iza nas. U oktobru ćemo moći da se preselimo. Sada u glavi odmah kreću ideje za opremanje, pa razmišljam šta bih mogla da donesem iz Beograda. Ako u Berlinu budem imala neki komad nameštaja iz svog stana, biće mi lakše, barem malo prisnije. Predveče odlazimo da još jednom obiđemo kraj grada u kojem je naš budući stan. Vozimo se metroom, a na podzemnoj stanici tri studenta muzike sviraju violine i violončelo.
Sedimo u stanu i pijemo pivo, dok Bojan i Jasmina piju martini – oni su fensi (njihova Luna je zaspala, pa im se može). Pričamo preko sat vremena da nadoknadimo sve od dešavanja i kod jednih i kod drugih, popili smo piće pa se rastajemo. Mi ostajemo u svom stanu, oni u svom, u Beogradu. Hvala Viberu.
Četvrtak, 6. septembar 2018. godine
Po gradu primećujem na mnogo mesta pozive na Wihr sind mehr (Nas je više) okupljanja i proteste, podstaknute prošlonedeljnim događajima u Kemnicu. Ljudi žele da dignu glas protiv (neo)nacista i fašizma. Strah od nadolazeće desnice se definitivno oseća.
Odlazim u Vanze, prelep udaljeni kraj Berlina, u kojem se nalazi Literarni kolokvijum. Bajkovita kuća na jezeru koja organizuje književne razgovore ujedno je i rezidencija za pisce. Danas poljska pesnikinja i mađarski pesnik koji trenutno borave tu govore o književnosti i čitaju svoju poeziju. Na ovakvom mestu imaš prilike da se upoznaš sa aktuelnom književnošću cele planete (ili barem kako to naši neizbežno evrocentrični umovi poimaju) i da čuješ šta imaju da kažu najrazličitiji/e književnici/e iz svih krajeva i kultura, i razmišljam koliko sam srećna što mogu da prisustvujem tome. Uh, kako bi bilo nestvarno dobro kada bih mogla da radim ovde! Ulaz na ovakve događaje se u Berlinu uvek plaća, što mi je isprva bilo neobično, samo zbog toga što sam navikla da je kod nas drugačije. Ali, ako nam je logično i prihvatljivo da platimo kartu za bioskop, muzej ili koncert, zbog čega bi razgovori o književnosti bili tretirani drugačije? Po ko zna koji put se podsećam kako su u Srbiji i pisci i oni koji se književnošću bave na druge načine primorani da se dovijaju kako bi preživeli i kako su zapravo poniženi.
Petak, 7. septembar 2018. godine
Viđam toliko parova u kojima je žena viša od muškarca. Muškarcima (većini barem) u Srbiji to bi bilo neprihvatljivo – oni moraju da budu viši (ergo snažniji, „glavni”, „pravi muškarci”) u odnosu na partnerke. Slični primeri na ulici me podsete koliko je patrijarhat strašno ukorenjen kod nas i osećam neku vrstu rasterećenja što ne moram više da prisustvujem svakodnevnim manifestacijama toga. Čitala sam prepisku dva pisca, jednog iz Francuske, drugog iz Nemačke, koji su prošle godine boravili u Beogradu i iznose svoje utiske. Jedan od njih je rekao: „posmatram tela muškaraca i žena koji svoju polnu pripadnost prikazuju tako eksplicitno”.
Miloš dolazi sa posla, očajan zbog banke – već tri nedelje ne može da dobije pin za e-banking: kada šalje mejl sa zahtevom dobija odgovor da su prezauzeti i da dođe u filijalu, u filijali jedva se sporazumevajući sa službenicama/cima koje/i ne znaju engleski dobija odgovor da je sve u redu, samo im ne radi sistem evo već nekoliko dana, ali možda će proraditi sutra. Ona čuvena priča o nemačkoj efikasnosti kojom nas često podsećaju kako u Srbiji ništa ne funkcioniše više puta do sada se pokazala dalekom od istinite.
Subota, 8. septembar 2018. godine
Od ranog jutra vidim da je bilo još jedno obraćanje Glavnokomandujućeg „narodu” i da posle jučerašnjeg čitavodnevnog šoua ipak ide na Kosovo, ničeg se ne plaši i ostalo. Glavni razlog naše selidbe iz Srbije je baš to. Pokušavamo da izbegnemo potpuno ludilo koje je zavladalo. Postalo je suviše mučno za gledati a i sve teže očuvati sopstveno mentalno zdravlje u tako zatrovanom prostoru.
Pročitala sam da je u berlinski Krojcberg stigao jedan od naših čuvenih crvenih kioska. Jedan berlinski dizajner ga je doneo iz Slovenije i restaurirao uz nadzor ljubljanskog arhitekte i tvorca kioska Mehtiga, pa će sada u njemu moći da se kupe kafa i hrana. Miloš i ja se dogovaramo da odemo obavezno da ga vidimo. Mi, tužni Jugosloveni, moramo da obilazimo sve što nas podseća na zemlju u kojoj smo rođeni i zemlju u kojoj bismo najradije i dalje živeli, da je samo još uvek ima (note to self: vidi da li se neko setio da se pozabavi motivom lutajućeg Jugoslovena u post-yu književnosti).
Autorka je feministkinja i Jugoslovenka
