Dve tačke, jedna linija

Gorana Aća
Objavljeno 02.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 26. avgust 2018. godine

„Hoćeš da ti kažem nešto da se smeješ?”

Pogled na levo, pogled na desno i prelazim ulicu: „Naravno.”

„Komšija je nabavio ponija.”

Dora ima jedno divno mesto u Beogradu, gde nas dve volimo da provodimo vreme. Jedna ima ljuljašku, druga fotelju. Prozor tog stana ima direktan pogled na paralelni univerzum u vidu dvaju dvorišta. Levo dvorište je zeleno, bajkovito i, naravno, ograđeno. U njemu živi jedan paun i taj jedan paun voli da šeta po paviljonu. Jedan paun – jedan paviljon. Prvo dvorište nema kontakt sa drugim, gde u blatu, beščašću i blatnom beščašću žive dve guske koje su poprilično veće od tri koze, koje takođe tu žive.

Negde u to vreme, dok smo nas dve razgovarale, mesec je dostigao svoju punoću. Neko ga je sigurno pogledao i rekao da je lep, ali u jedan sat popodne to nisam bila ja. Meni je bio lep prethodne večeri dok nas je pratio na putu, a ljudi vole da kažu da mesec prati. Bio mi je lep iste večeri kada je Oliver sa bine pokazao prstom u nebo i cela gomila je okrenula glavu da pogleda iznad krova Doma omladine. Freedom art festival je završen. Gledajući na ulaz u zgradu, mesec je sa desne strane, a ako umetnost i sloboda postoje onda su jedna u drugoj, ponekad u mesecu i nikako sasvim u nama. Ne znam kako bi toliko moglo da stane u nas tako male, ali možemo da proverimo.

Komšiju nikad nisam videla.

Ponedeljak, 27. avgust 2018. godine

Vreme provedeno u čitaonici je neprocenjivo. Moj najveći problem je taj što mnogo lutam. Kada je u pitanju prokrastinacija, ja sam profesionalac. Čak razmišljam kako bi trebalo održati ozbiljnu seriju predavanja o toj temi. Cilj je bio učenje za ispit. Problem sa spremanjem istorije umetnosti je taj što te odvede na potpuno drugu stranu. Počneš od Paje Jovanovića i završiš na sklapanju digitalnih kolaža u Photoshop-u i pravljenju glupih GIF-ova koji su, najverovatnije, samo tebi zabavni. Ukoliko postoji nešto istinski dobro i lepo na ovom svetu, onda su to svakako point and click adventure games. Malo izučavaš mah jong, malo recituješ sebi Majakovskog ili, ne daj bože, Jesenjina. Uvek završiš gledajući poslednji čin Labudovog jezera i pitaš se koliko ćeš još puta ubiti tog jadnog labuda.

Na kraju shvataš da sve to i nema nekog preteranog smisla, ali je lepo. Lepo je važno.

Utorak, 28. avgust 2018. godine

Sedimo na balkonu glavne zgrade našeg fakulteta. Nalazimo se na samom uglu Knez-Mihailove i Pariske ulice. Jutro je hladno, a mi pričamo o umetnosti. Zapravo, vičemo o umetnosti. Spuštam pogled i shvatam da nas jedna grupa turista fotografiše. Prvo sam se zabezeknula, ali sam onda pomislila kako smo mi potpuni snobovi. Sedimo na jednom od najlepših balkona u Starom gradu i bezbrižno diskutujemo o nadrealizmu u Srbiji. Slakica kaže da je ovaj svet potčinjen muškarcu, belcu, Amerikancu, ranoraniocu. Mi se tome smejemo, ali ja na taj način delimično upadam u kategoriju najvećeg snoba na svetu. Nisam zadovoljna. Mora nešto da se menja.

Sreda, 29. avgust 2018. godine

Namiguša

Alapača

Opajdara

Kalaštura

Skrndelj

Tako mi pravimo spisak dobrih uvreda, jer nas užasno zabavlja jedan ovako pogrdan spisak. Na kraju uvek zavrsimo sa vešticom, samo je mi zovemo vještica. Veštica je neka, možda, zla žena. Vještica je ceo paket lepog i lošeg u jednom biću. Vjestica je jedan divan stvor. Zamisli jednu jednostavnu stvar, zamisli da nekog voliš a da ne moraš da izgovoriš razlog. Mnogo volim stvari koje počinju sa zamisli… Onda bismo svi bili vještice i to bi bila jedna lepa priča, neka zabavna, kao kod Teri Pračeta.

O sujeti se ne govori mnogo, a prisutna je u svakom kutku ovog sveta. Sećam se jednog dobrog alata koji sam dobila na predavanjima psihologije. Rečeno nam je da, ukoliko nas je neko uvredio, ta osoba nas, zapravo, nije uvredila, nego nas je samo pozvala da se uvredimo. Mi odlazimo i dolazimo po pozivu, učestvujemo ili ne, takođe, po pozivu. Osećaj je kao kad stojiš pred stotinom telefona i biraš na koji ćeš da se javiš.

„Brini o sebi, jer nisam siguran da oni dovoljno brinu o tebi. Razmisli šta tačno tebi odgovara”, piše mi Vladan i odzvanjaju mi te reči u glavi. Gledam tragove aviona koje on istražuje. Ne gledamo iste tragove jer smo mnogo udaljeni jedan od drugog, ali crtam ih. To je omaž našem prijateljstvu.

Na Vladanovo pitanje i dalje nemam odgovor. Slično je kao gospođino pitanje Baš-Čeliku kada ga pita gde je njegova snaga. Daleko odavde ima visoka planina, u toj planini lisica, u lisici srce, u srcu jedna ptica, u onoj je ptici moje junaštvo.

Ne toliko daleko odavde, ima jedan žuti sto, na tom stolu crtež, preko crteža valjak, pod stolom štamparija. Možda je tu moja snaga, kad stavim kecelju, dohvatim špahtlu i umočim je u boju za štampu.

Četvrtak, 30. avgust 2018. godine

U trenutku kada sam otvorila oči, u mom krevetu je bila jedna mačka, jedan pas i jedna sestra. Čak je i Ksenija bila tu, ali preko telefona. U čitavoj histeriji, gde se ne zna da li se pažnja više traži ili daje, odlučujem da je krajnje vreme za otkopavanje rupe za sakrivanje.

Umesto rupe, Ivana i ja smo otišle sa druge strane Tamiša i provele dobar deo dana u epizodi Tulum. Mnogo ljudi na ovom svetu ne ume da uživa. Mi to tako lepo radimo. Malo ko se smeje tako lepo kao ona. Malo ko zna da se raduje blesavim stvarima kao ona.

Zove me Sanja da mi kaže da je baš lep ovaj moj dan. I jeste lep, ovako debeo, okruglasti broj, trideseti po datumu, dvadeset i četvrti po rođendanu. Mi smo provele divan dan, u potrazi za plišanim nameštajem, novim tehnologijama i hladnim pivom.

Zaboravljam da moji prijatelji imaju tu divnu naviku da me potpuno razoružaju. Poklonili su mi pandu sa okačenim plastičnim pištoljem oko vrata. Shvatam da mi nikada neće oprostiti što sam jednom, slučajno, na Facebook chat-u ubila pandu. Da li se računa ako je virtuelni medved?

Petak, 31. avgust 2018. godine

Zamisli da tokom celog dana čuješ glasić sportskog komentatora. On priča o tvom danu.

„Bilo bi lepo da ti je Morgan Friman narator života”, kaže Ema.

„Meni bi bio Džeremi Ajrons”, odgovaram.

Intenzivni trenuci zahtevaju ozbiljne naratore. Rano smo ustali, ne znam ni da li smo spavali. Treba da krenem, ali me nešto svrbi. „Hoćeš da mi baciš vodu?” Mama se smeje jer je ovo prvi put da to tražim. Postajem malo mirnija, da li zbog poprskane nogavice ili zbog njenog glasa na ulaznim vratima, ali Orfej ne sme da se okrene. Dva sata kasnije ustajem sa stolice i u mislima kreće neka mnogo dobra pesma za tu priliku. Može, na primer, uvodna pesma iz Ratova zvezda. Izlazim napolje i širimo smeh, jer ja sam danas diplomirala. Komentator viče: „GOL!” Tata je beskrajno raznežen i zahvaljuje mi što ga nikad nisam slušala. Neobična pohvala detetu, ali iskrena i meni najvažnija.

U toj prostoriji, gde sam polagala ispit, nalazi se jedna stolica na čijem je naslonu pisao jednom neki, bilo koji, naš kolega. Tu se nalazi ona druga strana iste priče, druga tačka jedne linije, jer poruka nam poručuje: „Istina o tebi – napusti svoje iluzije i prihvati svoj odraz i sudbu, jer studenti FLU-a su najobičnija govna u svetu gde se govna jedu. A ti si ukusno govno, ali bezvredno, a jasam gladan i voljan da vas smestim u zajednicu vaših ambicija i snova.“

Čuje se cvrčak u pozadini. Zrik-zrik.

Šta ćeš sad? Da li padaš? Da li stradaš?

Ne, ti uzimas tu nalepnicu i lepiš je na sebe, pa još docrtavaš krunicu iznad toga, jer ti si ta osoba što crta. To su te dve sekunde kada se donosi odluka da li će se Orfej okrenuti. Nemoj da zakasniš. Odlazim da vidim Danicu i znam da smo danas obe bacile po jedan kamen. Obe smo nekako prisutne, a ja imam ogromno poverenje. Slušam je kako mi priča i shvatam da ne bi trebalo biti nigde drugde nego upravo ovde i upravo sada. Hrabrosti ima samo tamo gde ima i straha.

Zrik-zrik.

Subota, 1. septembar 2018.

Ova nedelja se završava kako je i počela, sa KKN-om. Simbolično. U poslednja četiri dana sam spavala desetak sati. Tako je nešto bilo, ne umem više ni da brojim. Prekid stvarnosti. Uvek sam se pitala što se tako zove bend, ali to je jedna od onih informacija koje ne želiš da ti neko kaže ili proveriš na internetu jer je tvoja verzija sigurno bolja.

Čekam Anju da mi dođe, da ponovo vratimo naš Krakov, gde smo živele, da vratimo naš Lošinj, gde smo plivale, kao i da ovaj grad učinimo svojim gradom. Jednom kada kreneš da lutaš ništa ti više nije dovoljno.

„Pusti me, maštam” je njen najveći poklon meni. Toliko je važno da budeš dosledan i iskren kad izgovaraš tu rečenicu. Pritom, biti brutalno iskren u saopštavanju ovako nečeg je oličenje samopouzdanja i poštovanja sopstvenog sveta.

„Samo gruvaj”, ono što bismo u ateljeu govorili jedni drugima i što nas je uvek pokretalo. Ako umetnost i sloboda postoje onda su u ovim malenim prostorima između nas i u komunikaciji. Povezani smo.

Sutra ustajem rano i spremam portfolio. Spavati se mora, a sanjati tek.

Autorka je grafičarka i zamena za pandu

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Dve tačke, jedna linija

  1. Slobodan Dukić

    septembar 3rd, 2018

    Radjanje jednog labuda
    Tako „mala“, a tako Velika. Pisac, slikar ili kritičar, pitanje je sad. U svakom slučaju rodjen je labud.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)