Zaboravite revoluciju (uzmite nešto sa roštilja)

Tibor Jona
Objavljeno 10.09.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 3. septembar 2017. godine

Institucija nedeljnog ručka jedan je od onih rituala koje možemo naći duž čitave Evrope i verovatno jedna od brojnih stvari koje nas čine (ipak) jednom, evropskom, civilizacijom. Bez obzira na to šta jedemo, supe-sosa-mesa ili paste-ribe-mesa ili mesa-krompira-graška, nedeljni je ručak mikrokosmos u kojem prestaju važiti pravila spoljnog sveta i gde je, nekako, sve samo naše, onako kako ga samo mi uredimo. Što je pored hrane najbolja stvar u vezi s nedeljnim ručkom. Moj nedeljni ručak jedem sa svojim kumovima na severu Engleske. Gastro navike Engleza su „čudne”. Kad kažem „čudne”, mislim ne jedu supe-sosa-mesa kao sav normalan svet u Banatu. Trpeza je super mesto da krenete da vežbate navikavanje na drugačije i da širite svoje horizonte. Meni se od engleskih gastro navika naročito svidela ideja umaka (grejvi, tj. gravy), kuvanog povrća i jedenja sira, uglavnom plavog, kao deserta nakon ručka.

Po podne, šoping pred avion. Odlazimo na jedno od retkih mesta u Engleskoj u kojem možete videti podanike Njenog veličanstva svih uzrasta, rasa, društvenih statusa – trgovački autlet. Interesantan je kapitalizam. Sako koji je koštao 500 funti sterlinga sada je 60, košulja koja je nekada bila 240 funti sada je dve za 80. Zašto? Prošla je sezona. Kako bela košulja može imati sezonu, ne znam, ali tako je.

Jedna od stvari koje me izuzetno frustriraju u vezi sa Srbijom je što kod nas možeš dati čak i jako velike pare za neku robu i ipak završiti sa predmetom lošeg kvaliteta, dok tamo još uvek možeš pogoditi dosta tačno kvalitet robe po firmi koja ga prodaje ili ceni. Ako je skuplje, zbilja je kvalitetnije. Čudan je kapitalizam. I lep.

Ponedeljak, 4. septembar 2017. godine

U nedelju smo zakasnili u poletanju iz Mančestera i sleteli u Frankfurt pred samo zatvaranje aerodroma. Građani okolnih naselja vodili su dugi rat sa najvećim aerodromom u Evropi i izdejstvovali da uređena država Nemačka zabrani poletanje i sletanje posle ponoći. Za razliku od nekih zemalja u kojima država šeni pred investitorima, ovde država još uvek šeni ispred građana, kao što to i treba da bude. Smeta buka – ne radi aerodrom. Slična situacija desila se i u Ženevi. Ljudi ispred profita je jako zanimljiv koncept.

Avio-kompanija nas koje smo propustili letove njihovom greškom smešta po hotelima. Hoteli su, inače, jako prijatna stvar u Nemačkoj. Za naciju koja je do pre samo 70-tak godina želela da spali i pobije pola čovečanstva, Nemci se zaprepašćujuće dobro razumeju u ugostiteljstvo. Teško je jako i potrebno je dosta loše sreće nabasati na loš hotel ovde. Čak i ovaj pored aerodroma, koji nije ništa posebno dizajnom ili nameštajem, ima gomilu nekih caka koje čine da se ipak osetite kao čovek. Tako će vas i u veoma jeftinoj sobi sačekati dve jabuke i dve flaše vode. Što je najstrašnije, u ovom hotelu, recimo, uopšte ne moraju biti naročito fini prema nevoljnicima koje je splet okolnosti sprečio da se ukrcaju u svoje avione. Oni svakako tu dolaze iz nužde sad i ko zna kad. Ali eto.

Jednom sam stigao kasno na seminar u hotel u Kragujevcu. Naravno, kuhinja je bila zatvorena i nije se moglo dobiti ništa za jelo. Na moj predlog da možda dobijem malo voća rekli su mi da to nemaju u ponudi i da moraju da nazovu direktora hotela za odobrenje. Sreća, odobrio je dve jabuke, narandžu i bananu. Koju mi na kraju nisu naplatili jer nisu znali kako, kada dve jabuke, banana i narandža nisu na meniju. A nemoguće da sam im ja jedini gost koji je stigao kasno i bio gladan.

Utorak, 5. septembar 2017. godine

Najgora stvar koja može da vam se desi kad se vratite sa odmora je da sledeći dan po povratku krenete da radite, a da je na poslu nekakav važan događaj oko kojeg su svi angažovani – rečju ukoliko se sa odmora vratite direktno u haos. Siroma mozak koji iz desetodnevne nebrige i zadovoljstva tako naglo pređe u radni modus sa stotinama pitanja koja čekaju odgovor.

Naš narod voli sastanke. Na sastancima simuliramo rad. Imamo tu ideju da smo nešto radili ako smo imali sastanak. Što više sastanaka to bitnija osoba, to više „radite”. Rezultate mi ne držimo naročito bitnim. Bitan je proces. Bitno je da smo se mi sastajali na sastancima, a za rezultate ćemo lako. Jedna koleginica popunjavala je svoj nedeljni izveštaj o radu listajući beskrajne sastanke koje je imala, pa su joj jedne nedelje nakon meseci sastanaka, gazde, Nemci (slučajno) dale otkaz, jer osim sastanaka nije imala nikakve druge, konkretne, rezultate. Sastanak američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, na kojem se razmatra situacija u čitavom svetu, traje 45 minuta u proseku. Nama toliko traje samo uvodna reč.

Elem, moj utorak jednako sastanci. Nepregledni red sastanaka (I u njemu zvezda). Jednom sam, anegdote radi, imao situaciju da me iz firme s kojom sam se sastao nazovu telefonom sledeći dan po sastanku i kažu, citiram: „Ja znam da smo se mi juče sve dogovorili, ali sastanak je trajao samo 20 minuta i imam utisak da smo nešto ispustili pa ako bismo se mogli videti opet”. Ne šalim se, zbilja mi je tako rečeno. Pa smo na sledećem sastanku sedeli sat i po vremena i sve je bilo ok.

Zakonom treba ograničiti sastanke na 15 minuta.

Sreda, 6. septembar 2017. godine

Osveta nad Beogradom od strane njegovih trenutnih vlasti traje nesmanjenom žestinom. Nema značajnije ulice koja nije raskopana, navodno se radi punom parom, obnavlja se… Sve ulice obnavljaju se odjednom. Neka vrsta infrastrukturne renesanse, vaskrs, bože me oprosti, ulica i trgova. Razlog veoma prozaičan. Idu izbori. Treba uterati napredak u kosti građanima i utuviti im u glavu da se Beograd brzinom te-že-ve voza transformiše u London na Savi.

Ko god je bio u Skoplju u poslednje vreme, mogao je videti u kakvu se travestiju i tugu pretvorio taj inače veoma mio grad i mogao je svedočiti na koji način je bahatost jedne vlasti od grada napravila urbanističku sprdnju prvog reda. Kada ova ekipa završi sa Beogradom, Skopje će biti malo dete za ono što će Siniša Mali i Goran Vesić uraditi od Beograda. Treba samo pogledati nedavno renoviran Cvetni trg sa rđom koja curi iz metalnih delova konstrukcije pa shvatiti o čemu govorim.

Kada se vraćate u „stari” Beograd Brankovim mostom, u jedinstvenoj ste prilici da vidite koliko su se stvari u ovom društvu pomerile sa lošeg na gore. Naime, s leve strane videćete neoklasicističke zgrade predratnog Beograda, iz vremena u kojem se vlast nije sa toliko žara svetila svojim građanima kao gradske vlasti od vremena Đilasa. Zgrade sa te leve strane, koje su lepe bile tada, lepe su i sada i biće lepe i za 100 godina. Sa desne strane mosta pak, videćete kako izgleda urbanizam biznis batica – nešto što nije bilo lepo ni na maketi, kamoli uživo, a kamoli sposobno da preživi test vremena i bude lepo za 100 godina.

Četvrtak, 7. septembar 2017. godine

Pozvalo me da govorim na tribini posvećenoj ulozi društvenih medija u politici. Jedno od pitanja je „da li će nova revolucija početi na Tviteru”. Taj bezrazložni optimizam na granici idiotizma me izuzetno iritira. Znam da ljudi hoće najbolje ali moramo biti realni. Revolucije neće biti. Tačka. Tačnije, revolucija vam je danas kad se čovek spakuje i ode u inostranstvo da tamo živi i radi. U tom smislu imamo 60000 revolucija godišnje. A to – ulice, demonstracije, protesti… To da zaboravimo. Ova zemlja nakon što je pobila i raselila svoju mladost 90-tih i prokockala šansu da bude normalno društvo nakon petog oktobra, nije sposobna za revoluciju. Nama, zapravo, i ne treba revolucija, nama treba palijativna nega. Ona nega koja se pruža bolesnicima kojima medicina više ne može da pomogne. Revolucije su za sretna društva koje je briga za više od onog prostog šta ćemo „u se, na se i poda se”. Nas interesuje 35000 dinara mesečno u državnoj službi.

Mi verujemo da nema veze što smo 40 godina bili pod komunizmom, 20 godina pod diktaturom, 10 godina pod maroderima iz G17, DS i DSS i što ćemo sledećih 20-tak godina biti pod vlašću biznis batica i kojekakvih Labana iz SNS. Da je posle svih naših pogrešnih izbora moguće imati platu veću od 30-tak hiljada. Nije. I što pre to sebi priznamo, pre ćemo prestati da se iščuđavamo nad glupostima koje nam se događaju.

Građansko društvo u Srbiji, ostaci njegovi tačnije, nema više saveznika. Evropska unija se opredelila da njoj treba stabilna Srbija a ne demokratska Srbija. Sve što EU radi usmereno je na jačanje Stabilne Srbije i uništavanje svih njenih neprijatelja, uključujući i građanski sektor, slobodne medije i nezavisne institucije. Da je Srbija dobila novog nezavisnog Zaštitnika građana, pa on bi svojim aktivnostima samo uznemiravao Dejvide Mekalistere i Tanje Fajon. Možda bi im koji doručak preseo. A ovako, sa stabilnim Zaštitnikom građana, nema uznemiravanja, nema iznenađenja… Živela Stabilna Srbija!

Petak, 8. septembar 2017. godine

Nije teško zamisliti i nije daleko dan kada će u Srbiji medicinska zaštita biti dostupna u tri-četiri veća grada, a zdravlje u ostatku zemlje biti prepušteno berberima i travarima. Međutim, Srbiju činjenica da je masovno napuštaju doktori i medicinske sestre uopšte ne brine niti se o tome vodi dijalog kako to sprečiti. Ima Srbija Fejsbuk i Gugl, ima Srbija Slađanu Velkov da nam objasni šta i kako. Sangejzing, klistir domestosom i lečenje tetanusa izlaganjem rane kiseoniku. Na kraju, ako se ne budemo vakcinisali kao što se sve više ne vakcinišemo, trebaće nam samo grobari. Kakve sad ovo veze ima sa dnevnikom? Petak mi je obeležila vest da je neki doktor medicine koji je vodio trudnoću jednoj ženi poznanika odbio da joj saopšti da sa plodom nije sve u redu i tako je doveo u situaciju da rodi dete koje će umreti odmah nakon rođenja. Zašto? Doktor je „hrišćanin” i nije hteo da žena abortira. Nemojte se čuditi, molim vas. To smo birali. To je posledica našeg ćutanja i naše kolaboracije.

Subota, 9. septembar 2017. godine

Bioskop i nedeljnici. Kafa i sok od kruške. Za više nisam sposoban. Duško Vujošević je dao dobar intervju Nedeljniku, a Dobrica Veselinović interesantan intervju NIN-u. Pogledajte obavezno „Atomsku plavušu” sa Šarliz Teron i „Dankerk” sa Kenetom Branom. Savetujem i crtanu seriju „Rick & Morty”. Od muzike potražite davno izdatu kompilaciju YAMMAT novih zagrebačkih bendova. Toliko o mojoj suboti.

Ostavi komentar

  • (not be published)