Sirat, kanski pobednik koji je kod nas premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma, već neko vreme se daje u bioskopima, a naša publika je imala prilike da ga vidi na repertoaru Kulturnog centra Pančeva. Mišljenja oko ovog filma su podeljena i mada razumem ljude kojima Sirat nije baš najbolje legao, želim da ponudim jedno čitanje koje nudi odgovore zašto je ovo zbilja jedno odlično, višeslojno ostvarenje vredno pažnje i gledanja.
Priča kreće sporijim tempom prateći oca i sina koji u severnoj Africi tragaju za nestalom ćerkom tj. sestrom. Priključuju se grupi osobenih rejvera na putu ka skrivenom festivalu u srcu pustinje, što započinje seriju dramatičnih događaja koje Sirat transformišu u vrlo napet film.
Pored toga što ima mnogo uzbudljivih situacija, ovaj film ima i veliku umetničku vrednost. U pitanju je jedna diskretna oda tehno kulturi i muzici koja prožima celokupan film. Gledajući ga tonemo u organsko jedinstvo između epskih kadrova pustinje, atmosferične muzike i vrlo živopisnih, autentičnih likova.
U pitanju je skupina srednjovečnih otpadnika koji su u rejv komuni našli novu porodicu tj. zajednicu. Muzika ih je spojila, uputila jedne na druge i postala jedina sila koja upravlja njihovim nomadskim životima. Njihov izgled odgovara isposničkom životu koji su odabrali. Oni ne samo da su prljavi, mršavi, i istetovirani, već se vrlo brzo primeti da im nedostaju čak i pojedini udovi. Mi ne znamo kako su ih izgubili, ali nije nerealno pomisliti da bi u pitanju mogla biti situacija povezana sa neodgovornom upotrebom narkotika koji se neminovni pratioci tehno kulture.
Kakva god da je njihova životna istorija, u dobu u kojem ih zatičemo u filmu oni su sve osim stereotipa o pogubljenom, rejverskom narkomanu. Vode svoj nomadski život staloženo i spokojno, pratimo ih kako samouvereno putuju kroz pustinju ka misteroznoj žurci. Za razliku od oca u potrazi za izgubljenom ćerkom, strejt uljeza koji jedini zapravo deluje očajno i raspamećeno, rejveri tačno znaju gde idu i kako dotle da dođu.
Ako se pažljivo prati, Sirat nas dovodi do jedne fantastične paralele. Ne postoji nikakva suštinska razlika između biblijskih mudraca, pustinjaka i njihovih savremenih pandana u filmu. I jedni i drugi odbacuju banalnosti svakodnevice „civilizovanog” čoveka zarad nečeg esencijanijeg i autentičnijeg. Antički čovek je bežao od seoskih tračeva, stega i intriga rasprostanjenih u svojoj okolini da bi u pustinji pričao sa gorućim grmljem, dok savremeni u Siratu napušta pakao društvenih mreža i beskonačne trke pacova koje čine naš život da bi se posvetio ljudima koji dele zajedničku ljubav prema tehnu i introspektivnim uvidima koje prepuštanje elektronskoj muzici donosi. Hiljadama godina u prošlosti jednako kao i danas razmišljamo o istim egzistencijalnim pitanjima i dolazimo do sličnih odgovora, samo se muzika malo promenila.
Veličina ovog filma je što beskompromisno deromantizuje životni put odbacivanja stega modernog čoveka. Da, u teoriji super zvuči poslušati moderne internet gurue i napustiti sve sitne svakodnevne brige i obaveze da bi otkrili iskreniju verziju sebe. Ali ispostaviće se da takav izbor može imati veoma ozbiljnu cenu. Otac i sin koji će se uz pomoć modernih tehno mudraca zaputiti ka srcu pustinje u potrazi za odgovorima će takođe bolno saznati da nesmotreno postavljanje pitanja može imati strahovitu cenu, bez garancije da će dobiti željene odgovore.
Postoji još jedna uznemirujuća paralela koja se može povući između nomadske tehno komune u Siratu i fanova elektronske muzike koji je prate u klubovima, na žurkama i festivalima. Oni prelaze vrlo sličan put i sa istim motivima kao protagonisti Sirata. Neko beži od svog života i od sebe samog, neko traži odgovore na pitanja kojih ne mora čak ni biti svestan, put je prožet ozbiljnim opasnostima poput neumerene upotrebe alkohola, narkotika, ludačkog bioritma, nedobronamernih ljudi i neopreznog srljanja u rizične situacije. Poput likova u filmu i za njih je muzika nešto više od dobrog provoda, to je ujedno put do bliskosti, zajednice, potrage za smislom. Međutim, kao i u slučaju odlaska u pustinju, to je ponekad putovanje sa koga se ne moraju svi bezbedno vratiti doma.
Poslednji kadar prati likove filma pomešane sa lokalnim stanovništvom kako putuju vozom kroz pustinju. Iz nje se vraćaju promenjeni i u tišini. Kamera naizmenično skače sa lica putnika na lica glavnih likova u filmu. I jedni i drugi deluju jednako ogoljeno, autentično i zapravo vrlo slično u svojoj svedenosti na osnovnu ljudskost daleko od mnogobrojnih distrakcija modernog sveta. Ceo film je sa estetske strane maestralan i vizuelno podseća na Dinu u režiji Vilneva, ali u toj poslednjoj sceni je bolno očigledno da protagonisti filma nisu srećni što učestvuju u njoj. Postoji jedna jako dobra izreka iz 1001 noći potekla baš iz tih krajeva: Ko pita ono što ga se ne tiče, saznaće ono što mu se neće svideti.
