Nedelja, 2. septembar 2018. godine – Vetropir
Nedavno me je ćerka, popunjavajući neki formular, pitala šta da upiše za moje zanimanje. Trenutno sam angažovan kod firme koja gradi najveći vetropark u Srbiji. Tu kod nas u komšiluku, u Mramoračkom ataru. I sad to moje zvanje je na engleskom, a prevelo bi se kao asistent za komunikaciju i saradnju sa lokalnom zajednicom.
„Asistent za komunikaciju i…” krenuo sam to da joj govorim, a onda shvatio da je tako dugačko i robusno. Razmišljao sam kako da joj kažem nešto lakše i prihvatljivije.
„Znam da ima neke veze sa vetrom”, prekide me ona u nalaženju prave reči.
„U pravu si”, sinula mi je dobra ideja.
Rekao sam joj da napiše da sam vetropir. U stvari, rekao sam joj nešto drugo što takođe ima veze sa vetrom, ali nije baš primereno za ove redove, kao što nije bilo primereno ni za njen formular. Tako da ću vam se ja ovde predstaviti kao vetropir. Da ne kažem ono drugo…
Ponedeljak, 3. septembar 2018. godine – Septembar
Ušao sam u kancelariju. Nešto mi je privuklo pažnju. Kalendar. Koleginica je u subotu uredno okrenula novi list. Sliku sa morskim motivima, koja je do pre neki dan krasila zid, zamenila je slika prirode na kojoj preovladava žuta boja. Septembar. Da l’ je moguće da je već…?
Seo sam u svoju stolicu i setio se da su i klinci danas krenuli u školu. Logično da je septembar. Ali mi nikako nije bilo logično da je već došao.
Sećam se svojih školskih dana i letnjih raspusta. Igrali bismo se po ceo dan na ulicama ili po okolnim dolinama i bregovima. Često bi nas roditelji uveče, u kasne sate, bukvalno uvlačili u kuće. I jedva smo čekali da svane i da opet izjurimo napolje. Onda bi se tu uglavilo i neko letovanje sa roditeljima ili odlazak sa bakom kod rodbine u neko drugo mesto. I sve je to trajalo, i trajalo. I onda bi došao avgust i gotovo da bi nam postalo i dosadno. Raspust od dva i nešto meseca trajao je kao čitava večnost. Jedva smo čekali taj septembar i da opet krenemo u školske klupe.
A evo danas ne mogu da verujem da je već septembar. Kao da sam se juče probudio prvog januara, a danas već septembar.
Utorak, 4. septembar 2018. godine – Beograđani
Išao sam danas u Beograd. I to ni manje ni više nego u Beli dvor. Prvi put. I mogu da vam kažem da nisam nešto impresioniran. Pomalo me je sramota što kao nesvršeni istoričar i Srbin, i ne znam baš priču u vezi sa ovim zdanjem. Ko tu kome duguje i šta ko duguje. I ko treba da održava. Ali definitivno jedna takva građevina zaslužuje bolji tretman. Osim uglancanog crno-belog poda, lepo izlakiranih vrata i poneke slike, ništa drugo nije vredno pomena. Fotelje, stolovi, ukrasi i razne druge džidža-bidže nisu retkost u stanovima starih Beograđana koji su uspeli da zadrže vredne komade nameštaja. Ili kod onih novopečenih bogataša i Beograđana, koji imaju novca pa pokušavaju da budu nobles, ali se ipak još frljaju s padeži.
Inače sam u proteklih godinu dana često boravio u našoj prestonici. Živeo sam tamo neko vreme dok sam studirao, a onda ga duže vreme nisam posećivao. I onda od prošle godine gotovo svaki dan. Poslovno. Ako se to može nazvati poslom. U nedostatku ozbiljnijeg i pametnijeg zarađivanja novca počeo sam da statiram. Krenulo je od kastinga za seriju „Nemanjići”, negde početkom proleća, a onda i snimanja te serije tokom leta. Tu sam bio i vojnik Stefana Nemanje i Prvovenčanog, i muzičar i mletački vojnik koji je izveo princezu Anu Dandolo sa broda prilikom njenog dolaska u srednjovekovnu Srbiju, i još svašta nešto. A onda je od jeseni krenulo pravo ludilo. Ni sam ne znam u kojim sam sve emisijama, serijama, filmovima i reklamama učestvovao.
Nedavno me je jedan moj meštanin, kad sam bio kod njega u vezi štete od vetroelektrana, pitao:
„Dobro i gde si sad?”
„Evo sam sad tu kod tebe”, rekoh u šali, a znam da je krenuo da aludira na moje eksponiranje.
„Ja u Mesnu zajednicu, ti tamo. Odem u Dom kulture, i tu si. Akcija davanja krvi – ti me dočekuješ sa dobar dan. Čitam u Pančevcu tekst o Dolovu, ti pisao. Hoću da prijavim štetu od vetroelektrana, opet ti. Upalim televizor – ti. Počeo sam da se bojim da otvorim frižider da ne bude da te i tamo vidim.”
Moja glumačka karijera taman se zahuktala i možda bih vam jednog dana mahnuo sa neke dodele Oskara, Zlatnog globusa, Zlatne palme ili Zlatne maline. Nema veze. Nagrada je nagrada. Ali sam trku sa zvezdama zamenio borbom sa vetrenjačama. Hm, nešto kao da mi se to svodi na isto.
Odem i sad poneki put na neko snimanje. Čisto da ispoštujem ljude koji me pozovu. A i da isteram želju. Koliko god zvučalo ludo, ali ušlo mi je to pomalo u krv. Zanimljivo je sedeti za kafanskim stolom sa lepom plavom devojkom, dok ti Zvonko Bogdan namiguje uz pesmu „Moja mala nema mane”. Ili biti u nekoj sceni, rame uz rame sa Buletom Goncićem, Mimom Karadžićem, Vojom Brajevićem, Vojinom Ćetkovićem, Andrijom Miloševićem ili Milošem Bikovićem. Ili držati za ruku Slobodu Mićalović dok te gleda milionski auditorijum.
I ova današnja ekskurzija u Belom dvoru bila je zbog snimanja. Na povratku sam shvatio da je u gradu baš velika gužva. Nije je bilo proteklih nedelja. Au da, počeo je septembar. Izgleda da su se „Beograđani” vratili u Beograd.
Sreda, 5. septembar 2018. godine – Harmonika
Moj otac je harmonikaš. Ili je to bio nekad. Od malih nogu je razvlačio svoju dugmetaru. Imao je priliku da od toga napravi dobar posao, da ode čak u Beč, ali se baki i deki nije rastajalo od njihovog sina jedinca, pa su ga iz najpraktičnijih razloga dali na školovanje za krojača. Dakle bio je krojač. U pokušaju i na papiru.
Sećam se da mi je za malu maturu šio blejzer nekoliko meseci i da ga je završio pet minuta pre mog polaska na matursko veče. Osim tog blejzera skrojio mi je još i jedne karirane pantalone. Samo skrojio, ali ne i spojio. I to je to.
Radio je mesec dana u Krznari, u ono vreme kad si morao da budeš partijski podoban, a on to baš i nije hteo da bude. Dobio je podršku i zeleno svetlo od svog dede i dao otkaz.
E onda je bio trgovac. Prodavao je kukuruz po Srbiji i Makedoniji. I to nije loše išlo. Spojio je lepo i korisno. Putovao je od Dolova do Đevđelije i pritom solidno zarađivao. Uz to se bavio i poljoprivredom. Tek onoliko koliko mora.
Kad sam malo odrastao, gotovo da sam mu zamerao što nije radio nešto ozbiljnije i što nije uspeo preko toga da se obezbedi. Ponekad sam se pomalo i stideo. Valjda je to bila takva faza. Harmonika i poljoprivreda. Nespojiva kombinacija za mene koji sam tada već počeo da slušam rok i da sviram gitaru.
A onda, kad sam još malo odrastao, postao sam ponosan na njega što se nije prodao i što je ostao dosledan sebi.
I večeras sam bio ponosan na njega, dok sam ga slušao kako peva „Harmoniko moja” na koncertu harmonikaša priređenom u lokalnom Domu kulture. Sad je poljoprivredni penzioner, koji još uvek obrađuje zemlju. Naravno i dalje tek onoliko koliko mora. I zasvira ponekad harmoniku, onako što bi se reklo za svoju dušu, ili za prijatelje. Tek da malo istera želju. U stvari, kad malo bolje razmilim, i moj otac je bio i ostao jedan veliki vetropir.
Četvrtak, 6. septembar 2018. godine – Crvena
Krenuo sam do prodavnice u svakodnevnu nabavku. Uzeo sam 1.000 dinara, ali sam se za svaki slučaj vratio da uzmem još. I nekako se uvek desi da mi je to još baš i trebalo. A nekad ni to nije dosta. Hleb, mleko, jogurt, nešto suhomesnato, nešto slatko, nešto neplanirano, nešto što je na akciji, što bode oči sa kase, na šta se sapleteš dok prolaziš, i ode crvena. E da je samo crvena. Ma ona više nije ništa. Dok se okreneš, potrošio si je. Dugo je bila mera za razne troškove. Sipanje benzina, plaćanje pesme muzici, popravke kod majstora… Ali bojim se da više nije dovoljna. I da ćemo uskoro da je zamenimo sa onom žutom, koja vredi duplo više, a kako smo krenuli, i sa onom zelenom, pet puta većom.
Baš sam nedavno bio kod jednog Dolovca da potpišemo sporazum o šteti. To mi je jedan od segmenata iz opisa posla. Prilikom izgradnje pomenutog vetroparka, dešavale su se i dešavaju se štete na njivama privatnika. I tu ja nastupam. Da objasnim da je to moralo tako, da će biti sve nadoknađeno i da se smire. I smire se. Ali tek kad im donesem sporazum o nadoknadi štete. To jest, tek kad vide koliko će novca dobiti. A ako to nije bar deset onih crvenih iz prethodne priče, ništa od osmeha.
Ušao sam u dvorište kod dotičnog. Tipično banatsko dvorište. Staza pored kuće popločana ciglom, a ostatak je gola i utabana zemlja sa kolotrazima od prolazaka traktora i teške mašinerije. Ima i dalje ovakvih dvorišta. Koja imaju dušu. Samo što je to malo nezgodno u kasnu jesen, zimi i u rano proleće. Kolotrazi se napune vodom, a blata na sve strane. Ali ima i to svoju draž. Opet, ima i onih dvorišta potpuno popločanih ciglom između kojih bi provirivala trava, i često pravila tepih. I to ima i te kakvu draž i ume da bude baš lepo i prijatno. A ima i onih modernih, koja su skroz obučena onim novim šarenim behaton betonskim blokovima. Pa kad tu prođe traktor kojem curi ulje, a on napravi još poneku šaru, koja baš i nije predviđena. E to nema ni draži, niti je lepo, a nije ni prijatno.
Ali da se vratim na moju priču. U dvorištu, ispred kuće, sedeo je oštećeni, kako piše u sporazumu, ali je meni lepše da ga zovem domaćin. Pored njega, tu je bila i njegova žena, njihova dva sina i dve komšinice koje su se tu zatekle. I jedan deka, koji je izgleda završavao ručak, i nije mnogo mario za nas i našu priču. A mi smo se dotakli svega i svačega. Uglavnom sve se vrtelo oko para. Nakon gotovo desetominutnih pokušaja da objasnimo neobjašnjivo, javio se deka:
„Deco je l’ mogu ja nešto da kažem?”, upitao je kao stidljivo dete u školi kad digne dva prsta da ide u toalet. Ali je to bilo toliko simpatično da smo svi odmah ućutali i čekali da čujemo šta će nam reći.
„Nama deco nikad dosta novaca”, reče i nastavi da gricka koru hleba.
Objasnio deka. I potpuno je pravu. Nama nikad dosta novaca.
Petak, 7. septembar 2018. godine – Špileraji
Od ranog jutra centar sela punio se raznim špilerajima. Na pešačkoj štrafti, koja je najfrekventnija, montirane su tezge sa kojih su uskoro mamile igračke, šećerna vuna, bombice koje pucaju, majice sa crtanim junacima, kokice i bombone na merenje. Na parkingu kod Doma kulture instalirani su ringišpili, tramboline, tobogani i razne druge zanimacije za najmlađe, a za one malo starije napravljen je zabavni park iza zgrade Mesne zajednice, sa velikim autodromom kao glavnom atrakcijom. Za one još starije zabava se pripremala u lokalnim kafićima. Sve je bilo spremno za seosku slavu. Socijalističku, kako je još uvek popularno zovu.
U popodnevnim satima centar se zašareneo izmešanim bojama mališana i špileraja. Kad su se kandelaberi kod Mesne zajednice upalili, namlađi su krenuli na spavanje, a oni malo stariji su ih zamenili u potrazi za svojom zabavom. I to je to. U toku noći će se sve to razići, a već ujutru, osim po malo večoj količini smeća, neće se ni znati da je bila seoska slava.
A nekad se slavilo po nekoliko dana. I to sa gostima. Sećam se da nam je o ovom danu pre nekoliko decenija bila puna kuća. Dolazila bi nam rodbina iz Mramorka, Jabuke, Novog Sela, pa čak i iz Idvora. I mi smo uzvraćali posete. Bilo da je za socijalističku slavu ili za crkvenu slavu. E sad te crkvene su jedno vreme bile malo potisnute, a forsirale su se ove druge. A danas su te druge u većini mesta gotovo iščezle, a obeležavaju se crkvene.
U Dolovu je i dalje ostala i ova takozvana socijalistička slava. Dobrim delom zbog datuma (na današnji dan 1944. godine, iz Dolova je na na Sremski front otišlo više stotina omladinaca, a osamdesetak se nikad nije vratilo). A dobrim delom zato što je ovo mesto, sviđalo se to nekom ili ne, još uvek u velikoj meri socijalističko.
Subota, 8. septembar 2018. godine – Odlazak
Razmenjivao sam poruke sa prijateljicom. Nešto bezazleno. Sve je nekako vuklo na šalu. Mada iz tih naših šala uvek budem podstaknut na neko ozbiljno razmišljanje. Kažu u svakoj šali ima pola istine. Ili pola šale, kako bi ona rekla. I tako u razmeni bezazlenih reči, između ha-ha-ha i hi-hi-hi i priča o kafanama i kuvanju, naiđe poruka:
„Znaš, sve više razmišljam da odem odavde”.
Direkt. Posred face. Kao grom iz vedra neba. Kao u onim američkim melodramama, u trenutku kad je najlepše, naiđe neki zaplet. Ali se kod njih završi hepiendom. A bojim se da kod nas to baš i neće biti slučaj.
Doktorka. Koja ima svoj posao ovde. Hoće da ode.
I onda sledi onaj moj pad. U razmišljanje. Rekao sam joj da sam čak i ja razmišljao o tome. Ja koji sam ceo život vezan za svoju kuću. Za ovo podneblje. Ja koji sam se, dok sam studirao u Beogradu i živeo u studentskom domu, vraćao kući gotovo svakog vikenda. Ja zaista volim mesto gde sam rođen. Svoju državu i svoj narod. I da ne idem dalje u patetisanje i cmizdrenje o lokalpatriotizmu i patriotizmu…
Poželeo sam prijateljici laku noć, ugrizao se za usnu i u sebi opsovao sve one i ono što nas tera da razmišljamo o odlasku odavde. Bojim se da je nama neko odavno rekao laku noć.
Autor je nesvršeni istoričar, novinar po potrebi i pesnik u pokušaju, a trenutno se bavi nečim što ima veze sa vetrom. Dakle vetropir. Da ne kažem ono drugo što ima veze sa vetrom…
