Odkad nenosimo žito natavan te lotre samo smetu. Nije što je špajz mali i što od nji nemožeš ni da se okreneš, nego svi ’oće nešto. Te bi da se opravi neka sobica, pa da se

„Kako smo se nadali, dobro smo se udali”. Tako je na moje pitanje o tome šta se desilo na sudu, odgovorio moj komšija. Neću da odajem njegovo ime. Eto, zvaću ga čika Sava. Dakle, čika

Kada god čujem reč SOLIDARNOST, u glavi mi je slika iz Poljske osamdesetih godina prošlog veka, kada je Leh Valensa podigao radničku klasu na noge i tako zadali veliki udarac tadašnjoj neprikosnovenoj komunističkoj vlasti. Crvene

A lepo je kaz’o prandeda da ne rušimo tu furunu. I šta sad? Sve moraš da kupiš. Drva i ugalj… a im’o sam punu avliju tuluzine, šapurina, šta god ’oćeš. U Banatu se živi od

Prošao sam biciklom danas kroz grad i predgrađa su stvarno bila sablasno pusta. Vrane i svrake su počele da čeprkaju po smeću jer su ulice prazne, nema više nikoga ko ih plaši. I šta ti

Laka koraka i vesela duha, kretao se prašnjavim drumom ne osećajući vrućinu i umor. Osvrnuo se još jednom, trudeći se da zauvek u sećanje utisne sliku zavičaja. Još uvek se u daljini, izobličen pregrejanim vazduhom,

Ovo je naslov teksta kojim smo još daleke 1998. na stranicama „Crepajačkog glasnika” počeli da se bavimo lokalnim govorom u Crepaji. U Vojvodini je i inače karakteristična ta raznolikost u izrazu, različitim nazivima pojedinih predmeta

Prozor kao i svaki drugi, rekli biste. Taj prozor na drugom spratu njegove zgrade, u zeleno ofarban, okrenut ka jugu, za njega je međutim bio nešto posebno. Ako od dole baci pogled, taj zeleni uokvireni

Da li je to bio ovaj život ili neki drugi? Ovaj prostor ili neki drugi, jer… neki prostor je bio, u njemu sam lebdeo i nisam mogao da dogledam zidove, pod, plafon… ništa. Ništa nije

Sve je počelo šezdesetih godina prošlog veka, otvaranjem prvih samoposluga. U tim novim blještavim prodavnicama Rastislav je prvi put osetio taj unutrašnji zov, neodoljivi poriv da nešto ukrade, i potom bude preplavljen osećajem zadovoljstva što