Špriceri, kelneri, kafane

Dušan Genc
Objavljeno 03.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

„Kako smo se nadali, dobro smo se udali”.

Tako je na moje pitanje o tome šta se desilo na sudu, odgovorio moj komšija. Neću da odajem njegovo ime. Eto, zvaću ga čika Sava. Dakle, čika Sava je i po izgledu i po temperamentu bio tipični Lala. Lala kakvog u vicu prikazuju. Mali, dežmekast, čini ti se da se kotrlja, a ne da hoda sokakom. Na glavi mu je šešir, oboda ni velikog ni malog, čiji položaj na čika Savinoj glavi odslikava njegovo raspoloženje i dodatno objašnjava njegove reči. Ako hoće da istakne ozbiljnost situacije, on namakne šešir na oči i namršti obrve. Ako želi da pokaže da se dobro proveo kad kuma na slavi, on zaturi šešir na potiljak i raširi ruke. Kad prednji kraj samo malo podigne i spusti ga, budite sigurni da je nekog dobro namagarčio. Poštovanje iskazuje skidanjem šešira, a pozdrav, dodirom oboda sa dva prsta. Neretko ga tresne na zemlju ne bi li pokazao svoje nezadovoljstvo ili istakao bes. E, a kad ga malko nakrivi i podigne jednu obrvu… žene, čuvajte se.

Sedimo tako u letnje predvečerje, u bašti kafića i pijemo špricer. Od Banatskog, naravno. Pitam ga, tek da bi pokrenuo razgovor, kakav špricer najviše voli.

„Da je ‘ladan i da ga ima mlogo”, kaže čika Sava i namigne mi. „Špricer ti je najbolje piće”, konstatuje, „mi smo kad Tajde u kafanu pili po dva dana i dve noći, a da se ne opijemo. Al’ je Tajda bio majstor! Kad vidi da popušćamo, a on ga utanji. Kad pesma i razgovor prestanedu, ondak sipa više vina a manje sode”.

Diskretno dam znak konobaru i on donese dva nova špricera.

„Jao, dečko, nemoj to da mi radiš”, tobož se ljuti čika Sava što je ovaj doneo novo piće.

Konobar, stoji u nedoumici. Ne bi li popravio stvar pita uslužno.

„Pa da vam donesem nameštaj?”

„A šta je to?”, sad se pravi blesav čika Sava.

„Pa, u bokalče vino i u bokalče kisela”, strpljivo će konobar.

„Ma, špricer nam donesi. Pola vino, pola soda, sad na moj račun”, podigavši kažiprst, značajno će čika Sava.

„E, a nemamo sodu, samo kiselu…”, slegnu ramenima konobar.

 „Nit pravog kelnera, nit pravog špricera”, obrati se meni čika Sava.

Inače, čika Sava me je kasnije te večeri upozorio da se ne kaže konobar nego kelner.

„Kelner mora da ima crne pantalone, belu košulju i salvet preko ruke, da je obrijan i mora da ti čita misli. Dobro, dečko donesi. Samo da je ‘ladno. I da znaš, to se zove gemišt, to piju braća Hrvati. A ima i bevanada, to je pola vino, pola voda. To piju Dalmatinci”, nastavio je čika Sava.

Konobar klimne glavom, vrteći praznu okruglu tacnu u opruženoj ruci pored kolena, i ode prema šanku.

„I, da ti kažem, špricer se ne pije na prazan stomak”, sad će meni, „prvo se dobro naje’š, najbolje prasetine ili jagnjetine, a ondak udariš na špricer. Rakija je već druga stvar, tu Srbijancima skidam šešir. Oni ne pijedu rakiju, a da ne mezetidu. Bar papriku iz turšije, zimi, ili paradajz salatu leti, ili sira…Ali pazi”, nastavi čika Sava i malo podigne prednji kraj šešira. „Nikad nemoj da je’š sira samoga, mislim, brez ništa…” i značajno me pogleda smijuljeći se, pokušavajući da dokuči jesam li shvatio dvosmislenost upozorenja.

Prvi sumrak donese i prvi nalet komaraca. Upali se neonska reklama iznad ulaza u kafić: KAFE BAR LAS VEGAS.

„Nemaš više prave kafane u selo”, reče čika Sava, pokazavši rukom okolo, namršti se i navuče šešir do raščupanih obrva. „Samo ovi kafići… i jel vidiš ti ove devojke? Deca. A kako se oblačidu… k’o profuknjače, da ne kažem kurve”.

Ćutim. Šta da kažem?

„’Ajde ispričaj mi onu priču za inspektora i lož ulje”, prekidam kratkotrajnu tišinu i promenim temu.

„He, he…” nasmeja se čika Sava i ponovo za trenutak podigne prednji kraj šešira. „Oni mislidu da su posisali svu pamet kad su završili škole? Najslađe je kad vlas’ prevariš. A svaka ti vlas’ ista. Svi lažedu, i uvek su kontra nas seljaka. Bio sam dete, al’ pamtim ono vreme pre rata, što kažu za vreme stare Jugoslavije, pa posle za vreme Tita i sad ovu demokratiju. Sve ti je to isto”, malo zastane i počeša se iza uha, pa otpoče. „Baš sam uzor’o poslednju njivu u zeldoš i potrošio svu ložiku iz bureta, pa reko’ da sipam nafte na benzinsku, da mi ne ostane prazan rezv’ar, kad me u veliki sokak na ćošak kod gvožđare, z’ustavi milicajac, to je bilo još za vreme Tita, i kaže da otvorim rezerv’ar. Ja se kav čudim i pitam onog u civil koji sa nekakvim stakletom sa gumenom kruškom na kraj, vadi iz rezerv’ara gorivo, a ono se žuti kav med, šta to radi. On kaže, druže, proveravam da ne sipate u traktor umesto dizela lož-ulje. Tad je ložika bila duplo jeftinija od nafte, a ja se sve čudim zar to može, a stvarno može traktor da ide na lož ulje? Pitam ga već treći put, a on valda misli kako smo mi seljaci glupavi, a ne zna da sam svi sedamnajs’ lanaca uzor’o sa ložikom…”

Voleo je da priča tu dobro znanu, toliko puta ispričanu priču.

Popili smo već prilično. Mlađi sam pa bolje podnosim popijeni alkohol. Čika Sava se pomalo zajapurio, zaturio šešir na potiljak i nastavlja sa pričom. Ne prekidam ga, slušam, samo ponekad dobacim nešto, da ga podstaknem.

„Dal’ se pre bolje živilo? Pa ne znam da ti kažem. Nije bilo lako. Nije bilo struje, po vodu se išlo na ćošak na bunar, radilo se skonjima, protiv sirka si se borio smotikom… Al’ nisi znao za bolje pa ti i nije bilo teško. Mislim se nešto u tu moju glavu, važno je bilo da sebi udesiš, pa je ondak život lep. Poradiš ono što mora da se uradi, mora da se živi, a posle uživaj. Nikad nisam jurio za novcima, nit sam špar’o. Pa nisam Čivutin da brojim novce i da i’ čuvam. Novci su da se trošu. Novce i kapital ne možeš u grob da poneseš”.

„Jesi se kadgod posvađ’o sa ženom?”, pitam ga.

„Još kako. Samo sa ženama ne vredi da se svađaš. Jezičare su to. Ja jednu, ona dve. Ne možeš da je nadgovoriš. Ondak mi bolje da ćutim, da se ne raspravljam. Ona se izviče, istutnji i ućuti. Pustim je nek misli da je po njenim i biće mir ukuću. A ja posle teram po mojim”.

„A jesi kadgod prevario ženu?”

„E to ne da ti kažem… Nikad ne smeš da priznaš, i kad jesi, kaži nisam. Nek sumlja, nek dokaziva. Nisam, nisam i nisam. I u Boga se kuni, samo u decu nemoj, nikad. Švaleracija jeste slatka, al’ nije dobra. Moraš da čuvaš porodicu… Bijo neki Šacko. Brica. Brij’o po selu paore. Uzme sanduče sa alatom, sedne na becikli i ide po kućama da brija i šiša. Taj je bijo opasan švaleraš, svaku je pit’o. Kaže ako ne pitaš, nemožeš ni da očekiva, i u pravu je. A kol’ko je batina nadobij’o, ni sam ne zna. Žena se požali mužu, ovaj noću sačeka Šacka, pa udri… Šta je bilo Šacko? Pitu ga sutra komšije. Kaže, satro sam se na ciglju. Nikad se nije ženio i umro je sam. U Beograd u neki starački dom… i tako. Teško je sa ženama, a teško i brez nji’. Sad ću da ti ispričam i ovo. Neki Arsa, dobar majstor, kod Švabe učio zanat. Lep čovek, uvek čis’, ispeglan i žena mu bila lepa, vredna. On često iš’o po drugim selima opra’lj’o koješta, najviše radio po mlinama. I, jedan dan se vrati ranije i u’vati ženu u švaleraciju. Otera on ženu i kad ga pitu Arso kako je brez žene, a on ispriča, kako je neki čovek oter’o ženu i do smrti živio srećnim životom. Al’, ‘oćeš. Bijo je slobodan Arsa iš’o po kafanama, trošio novce nemilice, vuko se sa pevaljkama, propio se. Post’o aljkav u pos’o, iš’o izgužvan, prljav i neobrijan i završio tako što je zimi vuk’o drva i ugalj u kafanu i ček’o da mu neko plati piće.

Malo smo ćutali, a onda čika Sava zabaci glavu i zapeva:

„Sini munjo, udri grome osvetli mi puta…”

I lupi šakom o sto tako da su čaše zazvečale. Pridružio sam se pomalo stidljivo pevajući mu tercu, ali posle druge pesme već sam pevao iz puna glasa. Momci i devojke oko nas ispočetka su se pomalo začuđeno okretali, ali ubrzo se upustiše u razgovor ili slanje poruka sa mobilnih telefona.

„Ovo sam najviše vol’o! Da dočekam malo napit zoru u kafanu”, reče čika Sava, zabaci šešir nazad na potiljak i raširi ruke dok se sa istoka belasalo nebo. „Dobar si pevač”, pohvali me, „tvoj ćale nije znao da peva, ali je bio dobar drugar. A jel pamtiš dedu?”

„Pamtim”, odgovorih.

„Deda ti je bio pravi gospodin, gos’n Mirko. Pismen čovek, radio naopštinu. Misliš da bi ja sedijo s tobom večeras da ti ne znam poreklo? E, moj brajko, u selo se sve zna i dobro i lošo. I zoto čuvaj dobar glas”.

Ispismo i poslednji špricer i krenusmo kući. Sat sa crkvenog tornja otkucao je pet. Vreme neumitno prolazi. Nema više pravih kafana niti kelnera. Nema više pravih špricera. Ali, eto, postoji još poneki pravi Lala.

Crepaja, 7. jun 2018. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)