Crepajci zajtra idedu za lebac

Nikola Petkov
Objavljeno 21.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Ovo je naslov teksta kojim smo još daleke 1998. na stranicama „Crepajačkog glasnika” počeli da se bavimo lokalnim govorom u Crepaji. U Vojvodini je i inače karakteristična ta raznolikost u izrazu, različitim nazivima pojedinih predmeta i upotrebi stranih reči u svakodnevnoj komunikaciji. To bogatstvo je tekovina etničkog šarenila koje vekovima postoji na relativno malom prostoru. Uprkos političkim turbulencijama, uspešno su se gradile harmonične relacije pripadnika naroda nastanjenih na ovom prostoru a time i tradicija, specifična lokalna kultura pa i jezik.

U Crepajačkom glasniku broj 7, na strani 6, Nina Petrov je pisala:

„Odavno je konstatovano da je jezik živo biće koje je neprestano pod uticajem vremena i istorijskih okolnosti. Od pojave pismenosti pa do danas u zaostaloj, nepismenoj i neškolovanoj Srbiji, jezik je bio podložan uticaju političkih prilika i u kontaktu sa grčkim, ruskim, turskim oblikovao svoje jezgro koje se čuva do danas. Mnoge reči koristimo bez svesti o njihovoj etimologiji, a u svakodnevnom govoru i danas je prisutno puno varvarizama. Primitivni uslovi života, nepostojanje školskog sistema, mala izdavačka produkcija uslovili su da Srbi (i Hrvati u bivšoj Jugoslaviji) u 20. veku imaju tri narečja, tri izgovora staroslovenskog glasa „jat” i mnoštvo dijalekata, poddijalekata i lokalnih govora. Normiranjem jezika i selekcijom dijalekata (na istočno hercegovački i šumadijsko-vojvođanski) jezičke prilike su se donekle sredile, ali se još uvek čuvaju lokalni govori naročito kod starijih osoba”.

Deo lokalne tradicije su i ljudi, njihovi karakteri i situacije po kojima ih pamtimo. Zato i prikupljamo anegdote i skladištimo ih u zbirke različite tematike, a sve u cilju da ih sačuvamo od zaborava. Sadržaj većine priča koje sam sakupljao i uobličio zasnovan je na stvarnim događajima i likovima. Kako je jedan od ciljeva i da se sačuvaju od zaborava stari nazivi predmeta u svakodnevnoj upotrebi, deo ovog sadržaja morao je biti izmišljen. Uostalom, čemu priča ako se bar nešto u njoj ne izmisli i izmašta…

U baštine smo furt sejali krompir, lukac, malko deteline i tako to. Kako neznaš di su baštine? Ti kad si očo u taj beli svet sve si zaboravijo. Nakraj sela pa odma iza utrine. Pa iš’o si s nama kad se vadi krompir, pa te deda učio da držiš kosu…

Ma, ne znam ni ovo šta će mi. Otkad je baba umrla, ni bašticu niko ne radi. Ja jedva stignem u baštu. U bašticu posejemo i rasadimo ono cveće što je volela. Malo noćne frajle da miriši, pa obavezno rasadimo lale i perunike, a sad ovo drugo šta ima. Našo sam na policu u špajz malko semena od bosiljka što je ostavila u jednu staru cimentu. Da napravimo jednu novu kitu kad dođe popa da sveti vodicu da ima. A u baštu, k’o i uvek. Posejem lukac, šangarepu, paškanad, peršun, poneku vrstu graška i boranije … i sve što imam i šta nađem. Čekam posle od komšinice rasad od paradajzla i paprike babure. Drugo mi ni ne treba. Vol’o bi jedino da nađem onaj pravi kukuruz kokičar. Volemo kad je pos’da je’mo kokice.

Malo pasulja moram eto u baštu. Pre smo sejali nuz kukuruz, nanjivu pa kad se bere počupamo i pasulj pa ga posle kući trebimo od meuna. E, i ludaje i tikvice. Sad ima neke nove al’od ludaja ja volijem one bele, velike. Pre neku godinu, im’o sam jednu 53 kile, nikla sama na guvno. Čudo. Nismo stigli ni da je načnemo, zima nešto poranila i ona se smrzne. Ta ne bi ni stala u onaj naš trap. Kako da je čuvaš? Znaš da svi volemo ludajnice.

Ti opet za te baštine. Pričali smo ti i to pa si zaboravijo. Tu njivu imamo još od kad smo ovde, a tu smo bili od Marije Terezije. Dejka i oni njegovi vršnjaci na saboru furt su to spominjali. Znaš ono, ko je kad doš’o i odakle. K’o, još kad su o’de selo ’teli da prave, pa kad su došli ti indžiliri što meridu zemlju, podelili atar na familije što su bile tu. Prvo opravili crkvu, neku drvenu, al’ crkvu. Pa posle te placeve okolo, pa glavni šor i sve tako redom. Svako dobijo plac, plan za kuću, njivu u baštine i njive u atar. E sad, to su o’de sve bili militari, malko prgavi i zaguljeni. Kanda su teli da i’ malko smiridu, da opravidu kuće i da zbrinu familije. Da malko zaborave ratove i oružje. I vidiš, svi sad paori. Veliki su ovo placevi, 10 fati sa 50-60 kako koji. Ima u prvu avliju mesta za bašticu, pa u drugu avliju za kočine i za ambar i šupe. A gle bašta kol’ka je.

Na, drž ove motike, nemam sto ruku. Teško ti? Omlitavijo si ti odoti’ knjiga. Retko dolaziš kući. Treb’o bi malko češće. Eto, od nedelje treba da kopamo baštu, taman…

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)