Sve je počelo šezdesetih godina prošlog veka, otvaranjem prvih samoposluga. U tim novim blještavim prodavnicama Rastislav je prvi put osetio taj unutrašnji zov, neodoljivi poriv da nešto ukrade, i potom bude preplavljen osećajem zadovoljstva što je neuhvaćen. Doduše i ranije, kao dečak predškolac, pokazivao je talenat da majstorski laže. A ko laže, taj neminovno mora da počne i da krade. Lagao je bez potrebe. Izmišljao razne stvari. Neštedimice koristio svoju bujnu maštu. No, tek ušavši u samoposlugu, osetio je potrebu da krade. To nije iziskivalo posebno angažovanje mašte, pogledaš levo-desno, pogledaš u ogledala na stubovima, pa ona kosa koja vise sa plafona, i ako u njima ne vidiš čiku u plavom mantilu, ili tetu za kasom, trpaj u džepove žvake, čokoladice, bombone. Kad izlaziš ljubazno se javi kasirki: „Doviđenja teta Daro, pozdravila vas mama”. Slatkiše podeliš drugarima, jer ti nisi lopov iz koristoljublja, već lopov umetnik.
Tako je počeo. Kasnije se preorijentisao na robne kuće, butike i stanove. Plen stečen krađom nije prisvajao. Ponekad bi pojeo ukradenu čokoladu, otvorio flašu pića, obukao ukraden džemper. Postao je neka vrsta modernog Robin Huda. Uzimao samo od onih koji imaju previše, a davao onima koji nemaju. Sve ukradene stvari je poklanjao humanitarnim organizacijama: dečijim vrtićima, narodnim kuhinjama, domovima za nezbrinute, organizaciji Crvenog krsta. Svoje „operacije” doveo je do savršenstva. Kad bi odabrao žrtvu, danima, nedeljama, mesecima bi osmatrao, planirao, pripremao se za upad u stan, vilu, rezidenciju. Posebno zadovoljstvo mu je bilo onesposobljavanje najnovijih alarmnih sistema. Danju uvaženi profesor u srednjoj školi, noću neuhvatljivi lopov. Iznajmio je stan u kome se pripremao, držao alat za obijanje koji je sam osmišljavao, odeću za svoje poduhvate i gde je privremeno smeštao plen. U policiji su se gomilali slučajevi nerešenih krađa, čak je obrazovan specijalan tim za rad na tim slučajevima. Novine su bile prepune naslova: „Policija nemoćna”, „Fantom ponovo u akciji”, „Neuhvatljivi mađioničar”.
Onda je upoznao njih. Milana i Svetlanu. Milan i Svetlana su bili kolege s fakulteta. Već dugo zajedno, čak su zajedno živeli u iznajmljenom stanu, ali ta veza je bila drugarska kako je ona kroz smeh govorila. Često su se sretali u „Osmehu” kako su skraćeno nazivali humanitarnu organizaciju „Vratimo osmeh deci”. Rastislav kao donator, oni kao humanitarni radnici volonteri. Počelo je razmenom pozdrava, onda ih je jednom prilikom pozvao na piće. I tako su, isprva samo pri susretu u prostorijama „Osmeha”, a kasnije češće i u gradu, počela njihova druženja. Dosta mlađi od njega, bili su mu simpatični zbog bezbrižnosti i lakoće sa kojom su prihvatali svakodnevne probleme. Bili su veoma predani humanitarnom radu, posebno ona. Stalno je negde jurcala, tražila sponzore, išla po terenu u podelu pomoći. Iako je bila iz dobrostojeće porodice, moglo bi se reći veoma bogate, odrekla se udobnosti i lagodnog života i slobodno vreme posvetila humanitarnim radu. Izuzetno je burno reagovala na sebičnost, samoživost i ravnodušnost ljudi oko sebe. „Kako mogu da budu takvi?”, pitala se. „Gledaju samo sebe i svoje interese, i što više imaju sve su bezobzirniji”, govorila je.
Tog popodneva Svetlana je došla u „Osmeh” vidno uzbuđena. Milan i ona su nosili neku odeću jednoj porodici i tamo saznali za nerešiv problem pred kojim su se našli roditelji petogodišnje devojčice. Devojčica je bolovala od neizlečive bolesti, a jedina nada da preživi je bila operacija u inostranstvu koju roditelji nisu mogli da plate. Sručila se na stolicu do Rastislava i počela da jeca kao da od njega očekuje pomoć. Oči su joj se napunile suzama. Počela je neutešno da plače i glavu naslonila na Rastisavljevo rame. On je pomilova po kosi i čvrsto prigrli, upitno gledajući u Milana. Ovaj, stegnuta grla i sam uzbuđen, ispriča potresnu priču. Rastislav obrisa suze sa Svetlaninog lica i reče:
„Nemoj da plačeš, videćemo šta može da se uradi. Kol’ko para treba?”
„Deset hiljada evra. Dve hiljade su uspeli da sakupe za mesec dana, a za nedelju dana, nema šanse da sakupe ostatak”, odgovori Milan.
„Mnogo para… Ne znam”, zamišljeno će Rastislav, „moram nešto da proverim, pa ću da vam javim. Nemoj da plačeš”.
Okrenu se Svetlani i nežno joj poljubi oba uplakana oka.
Sutradan je krenuo u ponovno osmatranje jedne vile na Senjaku. Već više od mesec dana kako je počeo sa pripremama za upad u ovu u zelenilo uvučenu ogromnu kuću, okružnu visokim zidom. Bio je petak. Prošao je kolima niz ulicu, i u prolazu, kroz rešetkastu metalnu kapiju, primetio kako sredovečni muškarac na krov mercedesa stavlja skije. Parkirao se ispred restorana na samom uglu, na izlazu iz ulice prema centru, i ušao unutra otresajući prljav, okopneo sneg sa cipela i zauzeo mesto sa kojeg je imao dobar pogled kroz izlog. Naručio je ručak i buteljku vina, raširio novine, ali je preko njih gledao ulicu. Posle sat vremena, završio je ručak i bio pri kraju sa bocom vina, kad je mercedes sa dva para skija na krovu prošao ulicom. Ne žureći, izašao je, i baš kad je pokrenuo motor automobila, u retrovizoru je spazio ženu u pohabanom kaputu, verovatno služavku, kako sa ulice zaključava rešetkastu kapiju vile, a zatim kreće ka autobuskoj stanici. Odlučio je. Noćas će to da uradi.
U gluvo doba noći, pred sam ulazak u vilu iz govornice je okrenuo broj u kući. Čekao je da odzvoni do kraja, a onda ponovio poziv. Niko nije podigao slušalicu. Kuća je bila prazna. U senci drveća je sa lakoćom prešao preko zida, onesposobio alarm i kroz zadnja vrata upao u kuću. Šarao je baterijskom lampom po salonu, a onda prešao po svemu sudeći, u dnevnu sobu. Uzak mlaz svetlosti vođen njegovom rukom skakao je sa zida na zid. Obazirao se oko sebe razmišljajući gde bi mogao da bude sef. A onda je pretrnuo. Farovi automobila su kroz kapiju osvetlili dvorište. Potrčao je ka vratima, i još jednom kroz prozor bacio pogled prema kapiji. Oteo mu se uzdah olakšanja. Svetlost farova se pomerila u jednu stranu, a zatim potpuno nestala. Neko je iskoristio prilaz kući ne bi li u uzanoj ulici okrenuo automobil. Sačekao je još malo, a onda nastavio s pretragom u dnevnoj sobi. Ugledao je sef u jednoj niši naspram vrata. Odmah je znao da neće biti teško da ga otvori. Otvorivši mala čelična vrata, na prvoj polici je ugledao novac. Nema tu mnogo, pomislio je, a kad je prebrojao držeći pod miškom baterijsku lampu, razočarano je lupio nogom o pod. Četiri hiljade evra. Preturio je razne papire i dokumenta, otvarao koverte… Ništa. Onda je otvorio pretinac iznad gornje police u sefu. U pretincu su bile kutije sa nakitom. Od keša ništa. Nedostaje četiri hiljade za operaciju. Za tako kratko vreme nije mogao da pripremi još neku provalu. Otvorio je najveću kutiju sa nakitom. U plišom obloženoj kutiji zablistala je ogrlica od dva niza brilijanata, sa priveskom u obliku krsta. Ako su pravi, ovo vredi sigurno pet hiljada, i više. Pomislio je odmeravajući težinu ogrlice u ruci. Odlučio je u trenutku i prvi put prekršio pravilo broj jedan, koje je sebi postavio: ne uzimaj stvari čije poreklo može da se utvrdi. U trenutku je smislio kompromisno rešenje: „Rasturiću ogrlicu i pojedinačno, u više juvelirnica u inostranstvu, prodati brilijant po brilijant. Manje ću dobiti od vrednosti cele ogrlice, ali tako je opasnost da me pronađu minimalna”. Strpao je novac i kutiju u džep, iz bara uzeo flašu šampanjca, i oprezno napustio kuću.
„Rešićemo problem sa novcem za operaciju”, govorio je Rastislav u mikrofon mobilnog telefona. „Hajde da se nađemo i da proslavimo. Dođite kod mene u dva, okej?”
Sačekao ih je na vratima. Svetlana mu se sva razdragana obesi o vrat, i poljubi ga u oba obraza.
„Sedite. Skuvaću kafu, pa da vam ispričam”.
Svetlana i Milan su seli za sto u dnevnoj sobi, a Rastislav je iz kuhinje dok je kuvao kafu dovikivao i počeo pripremljenu priču.
„Posetio sam ovih dana neke prijatelje. Uspešni poslovni ljudi. Objasnio sam im situaciju, i odlučili su da pomognu. Žele da ostanu anonimni. Eto, Svetlana, nisu svi ljudi bezdušni i sebični”, obratio se devojci unoseći na poslužavniku kafu.
Rastislav je seo za sto i nastavio priču.
„Doniraće četiri hiljade evra. Nisu mogli više”.
„A ostatak?”, sad već malo zabrinuta upita Svetlana.
„Ne brini, i to ćemo rešiti. Nego da proslavimo!”, i Rastislav iznese šampanjac i tri čaše.
Začuo se prasak i iz grlića flaše nagrnu penušavo vino.
„Ooo, Dom Perinjon”, uskliknu Svetlana. „Omiljeni šampanjac mog tate. Sipajte ali malo. Ne bih smela da pijem na prazan stomak, brzo me uhvati. Nisam ručala. Obično subotom idem na ručak kod tate i mame, ali danas nisam otišla. Otputovali su juče na Kopaonik. A kako ste nabavili ostatak para?”, upita ona pružajući čašu. Rastislavu zadrhti ruka i malo šampanjca se prospe na tepih.
„Imam neki porodični nakit, ogrlicu moje pokojne bake”, slaga Rastislav, pokazujući na kutiju. „Odneću je juveliru, porodičnom prijatelju, on je i napravio tu ogrlicu. Daće nam pare, a kad mu vratimo novac, mislim da ćemo za par meseci uspeti da sakupimo tih četiri hiljade, ogrlica će biti opet moja”.
„Sjajno!”, uzviknuše u glas Milan i Svetlana, „šta bismo mi bez vas profesore!”
I podigoše čaše kucnuvši se.
„Za spasen život male Danijele!”, nazdravi Svetlana i otpi gutljaj. „Jao profesore, pokažite mi ogrlicu, obožavam nakit”.
Rastislav se trgnu, zastade za trenutak, ali ipak stavi kutiju na sto i otvori je. Iznenađenje, a zatim neverica preleteše na licu devojke.
„Nije moguće. Ne verujem!”
Svetlana dohvati kutiju sa ogrlicom, i jednim potezom odvoji pliš kojim je iznutra bio obložen poklopac kutije. Zlatotiskom napisana imena četiri žene nalazila su se na unutrašnjoj strani poklopca.
Jelisaveta Veselinović – udata Majstorović
Katarina Majstorović– udata Petrović
Mirjana Protić-Petrović
Svetlana Protić
„Profesore otkud ovo kod vas?! Ovo je ogrlica moje prabake Jelisavete!”, sa čuđenjem i prizvukom besa, progovori Svetlana, gledajući ga pravo u oči. Rastislav šumno uzdahne, kao da se oslobodio ogromnog tereta, i odgovori:
„Ukrao sam. Iz kuće tvojih roditelja, izgleda”, Milan je zbunjeno gledao čas Svetlanu, čas Rastislava.
„Šta je ovo, o čemu se ovde radi?”, ne razumevajući upita Milan.
„Ovaj vajni dobrotvor je običan lopov. Eto o čemu se radi!”, besno će Svetlana upirući prstom u Rastislava. Milan se nemo zagleda u aplikaciju na stolnjaku.
„Dobro. Jesam lopov, ali hoćemo li da pomognemo devojčici?”, mirno će Rastislav.
„Evo mog plana. Ovakve stvari su obično osigurane od krađe”, pritom upitno pogleda Svetlanu. Ona klimnu glavom.
„Znači, tvoji roditelji neće biti oštećeni. Unovčićemo ogrlicu, dati novac za operaciju. Devojčica će dobiti šansu da preživi”, onda zastade, spusti pogled i posle kraće pauze nastavi. „Čim bude operisana, ja ću otići u policiju i prijaviću se. Neću pominjati da vi o svemu išta znate”.
Rastislav ih je upitno gledao iščekujući odgovor. Nasta trenutak ćutnje.
„Ne, ne i ne. To je porodični nakit. Ne mogu to da uradim”, odlučno će Svetlana.
„Ali, Svetlana, devojčica će umreti”, prokomentarisa Milan.
Ćutala je razmišljajući, a onda prvo polako, a zatim sve brže i odlučnije zatrese glavom.
„Ne, ne mogu to da dozvolim. Tu ogrlicu treba da nosim na svom venčanju!” Iz džepa farmerica je izvadila mobilni telefon i ukucala 192.
* * *
Sa gorkim osmehom Rastislav Raspopović je zamišljeno gledao kroz prozor sa rešetkama.
„Sve je to život”, promrmljao je i spustio pogled na vrhove cipela.
Crepaja, 18. februar 2017. g.
