Odkad nenosimo žito natavan te lotre samo smetu. Nije što je špajz mali i što od nji nemožeš ni da se okreneš, nego svi ’oće nešto. Te bi da se opravi neka sobica, pa da se proširi kujna, pa da se sruši taj zid i da konk bude još veći da imamo za te slave da dođe još više ljudi… svašta im pada napamet. Štagod, merdavine moradu napolje.
A na tavan kako? Pa već ćemo nekako. Eeeej… ne radi se to tako. Ne možeš na tavan preko neki mali merdavina. Natavan ima svašta pa kako to da skineš kad nekom treba. Kako te silne šunke i slanine, pa kobasice da digneš da se sušidu kad nema oni veliki lotri. Na nji’ kad se prepneš k’o putom da ideš. Tol’ke su džakove žita preturile te lotre, a gle – ko nove, a imu sto godina kako su napravljene. I sad ja to da bacim, di ću š’njima? Kaže, metni i’ tamo u drugu avliju nuz komšijski zid pa ćemo da vidimo šta ćemo. Pa šta da vidim, tamo da istrule pa u furunu.
Znam ja da su velike i teške i da nikom ne trebu, al’ mi dođe žao. Eto, nas čet’r čoveka ih izneli, teret je to, a svi ćutidu. K’o, nedaj Bože pokojnika da smo nosili. I dok smo rakiju pili, ćutali smo. Ko za pokoj duše. Ne znam ja kakvo to vreme dolazi da ne možeš ko čovek da odeš natavan ni da se obesiš. Pre ćeš da padneš sa ti njini mali’ lotri pa da se pokrjaš.
I sad ćemo u taj veliki konk prvo da napravimo jednu daću. Za velike tavanske lotre.
