Zvao sam ga dejka, a on mene pilkać, dodavši uvek: moj. Znao sam da sam mu najomiljeniji od unuka, iako je govorio da smo svi njegovi grenadiri. Ili se to meni tako činilo u želji

Ne znam jel svako selo ima utrinu. Tamo di sam bijo ima. Naša je utrina, mislim na našu stranu sela, bila mala. Sjedne strane nas zagradijo sokak. Onaj što se zvao brezobrazno, a sad se

Primetio je Ferko da su u kafanu ušli odmah posle njega. Poručio je špricer i popustio maramu koju mu je Luna vezala oko vrata. Osmehnuo se. Još je mirisala na nju. Još je osećao njene

U baštine smo furt sejali krompir, lukac, malko deteline i tako to. Kako neznaš di su baštine? Ti kad si očo u taj beli svet, sve si zaboravijo. Nakraj sela pa odma iza utrine. Pa

Prvo što sam ugledao bio je blistav krug ulaza u jazbinu. Prvo što sam osetio bila je toplota majčinog krzna i slatkast ukus mleka koje sam halapljivo dućkao iz nabrekle sise otimajući se za mesto

E, moj prijatelju! Šta da ti kažem, mlogo je teško! Misliš – neće to mene. al’ eto… Razumećeš kad dođeš u moje godine. Al’ šta da ti želim? Bolje da ne znaš! Mator, a sam!

Tomići su velika familija. Ja sam izbroj’o šesnaest kuća Tomića u selu. Vama koji znate šta je špicname, ne moram da objašnjavam, a vama koji ne znate, kazaće se samo. Od tih šesnaest kuća pet

Ima tu nekih čudnih okolnosti, nečega što do danas ne možemo objasniti. Valjda zato što smo u uslovima u kojima živimo i ako pogledamo trezne glave malo dalje u nazad u vreme dok se stvarala

Oduvek su ovde nekakvi ljudi živeli, kažu. Na obali Dunava i Tise, u Starčevu i Titelu kamene sekire klesali. Dolazili, odlazili, s mačem stupali od mača bežali, razna imena nosili… Opet kažu, nije Lala s

Svako vreme nosi svoje breme, kažu ovi moji na saboru. Često se sporimo oko toga, a znamo da je svakom svoje najdraže, naročito kada je o mladosti reč – ova naša mlađarija ništa ne valja,