Dejka

Dušan Genc
Objavljeno 24.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Zvao sam ga dejka, a on mene pilkać, dodavši uvek: moj. Znao sam da sam mu najomiljeniji od unuka, iako je govorio da smo svi njegovi grenadiri. Ili se to meni tako činilo u želji da budem baš ja taj: najomiljeniji. Uostalom nije ni važno. Do poslednjeg dana koji je dejka proveo na ovome svetu, bio sam ubeđen da to jeste tako.

Rasli smo mi njegovi unuci slinavi i musavi, sa željom da dostignemo snagu i gorostasnost grenadira, a dejka je stario, gladio sede brkove i polako ali sigurno se savijao kao da hoće da se pokloni majci zemlji. A voleo je zemlju kao i svaki paor, zemljodelac. Bio sam svedok bezbroj puta da je ušao u njivu par koraka, u šaku uzeo zemlju, s proleća vlažnu i lepljivu, u leto suvu i grudvastu i pomirisao je, a onda hitnuo širokim zamahom kao da razbacuje seme. Taj ritual nikom nije bio jasan pa ni njemu samom, ali se često ponavljao i to prinošenje zemlje nosu i ustima podsećalo me je na sliku kada dejka celiva sveštenika u ruku. Možda je dejka zaista i celivao zemlju na taj osoben način.

Dejka je vol’o da nas vodi sa sobom i uvek bi mu neko od unuka pravio društvo. Dal bi poš’o da naseče čalamade, il da čobanima odnese ’leba i rakije a vrati mleko, uvek se našlo mesta na sicu od taljiga za jednog ili dvojicu nas. A i mi smo voleli da idemo s njim jer bio pun zanimljivih priča, od bajki pa do njegovih doživljaja iz mladosti i zarobljeništva. Kad se brao vinograd, sve bi nas potrp’o još rano zajtra u taljige i pokrio nas od rose vlažnim pokrovcom, tako da su nam samo nosevi virili. Pravio nam je i svirajke i puškala od budzove, al’ praćke nije. Najbolje praćke je pravio uja Živa i dejka nije ’teo da se u taj pos’omeša. Kako bi koji od nas po dejkinom računu stasao za brisu, kupovao bi na vašaru one sa drvenom koricom i svečano bi srećniku uručivao ovo znamenje uz reči:

„Ovo ti je da sečeš lebac i slaninu, a ako te kogod dira da ga jarneš”.

Te sam reči upamtio jer nas je dejka na taj način primao u svet odraslih. I još nešto sam zapamtio. Približno u isto vreme. Ne sećam se tačno da li je to bilo pre nego što sam dobio brisu ili kasnije, ali znam da je bilo u vreme kad sam počeo da mutiram. Kad je glas počeo da mi se menja i kad sam ispod brade napipao „đoređeta”. Dejka, jedno jutro dok je nazuvo opanke potapša me po ramenu i reče:

„E pilkać moj. Da dejka dočeka da ti igra u svatove, pa posle može i da umre”.

Bilo je proleće. Baš sam te godine završav’o osmoljetku, već sam u džepu od somocki’ čakšira nosio dejkinu brisu, kad me tog jutra mati probudi iz najlepšeg sna rečima:

„’Ajde ustani, čeka te dejka”.

Skočim kav oparen jer dejka nije vol’o da se zajtra dugo teglimo i rasanjivamo, nego požurim da se sumijem i iziđem u avliju. Ček’o me je sa vilama i dok i’ ubaciv’o u taljige kaže mi:

„Izvedi Curu i preži, idemo da prevrnemo detelinu i obiđemo žito. Da vidimo da ga ne diru ’rčkovi”.

Držim Curu za ular. Ona malo poskakiva i sitnim koracima ide za mnom tresući glavom. Zaigrava se. Potkovice tupo odjekuju po cigljom patosanoj avliji dok je vodim na bunar da je napojim. Đeram zaškripi, vedro pljusnu i ja vodu ne sipam u valov, već joj dam da pije iz vedreta. Voda se još cedi sa njuške dok joj mećem oglavu, a ona beštija izmačinje glavu. Neće da uzme žvalu.

„Popusti podlanču”, dovikiva mi dejka dok joj ispod trbuva zakopčava potrbušnjak od ama. Vezivam spoljnju štranjku, a Cura frkće i trupka u mesto.

Završili smo pos’o, fruštukovali, napili se vode i krenuli da obiđemo žito.

Polako idemo, truckamo se, ispod kopita prašina se podiže vijugavo, ali samo Curi do kolena, a onda se migolji ispod taljiga i iza polako sleže. Sunce je prilično odskočilo, mora da je bilo jedanajs, pola dvanajs. Usputdejka komentariše useve i po običaju mi objašnjava koja je čija njiva. Poznav’o je atar ko svoj džep.

„Staćeš o’de da vidimo kuma-Boškov kukuruz”, govori mi dejka i trlja izniklu bradu. Sutra dolazi brica da ga obrija. Kukuruz mali ima tek čet’r-pet pereta, al’ već ošpartan i prvi put okopan. Vredan je kum-Boško, nema šta. Siđe dejka s taljiga, zakorači u njivu, po običaju uzme u šaku zemlje i odjedared se u’vati za grudi, kolena mu klecnuše i skljoka se dole. Srce. Kaže, posle doktor.

Evo stojim pored rake dok popa završava opelo i dok u džepu gladim brisu razmišljam. Umro dejka na njivu s punom šakom zemlje i nije dočeko da zaigra u moje svatove. Valjda to tako mora da bude. A onda uzmem šaku zemlje i ‘itnem u raku. Zadobovaše grudve po sanduku da ga isprate.

Crepaja, 14. april 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)