Prala

Nikola Petkov
Objavljeno 01.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

U ovim godinama nema puno stvari koje me opsedaju toliko da im se ne mogu odupreti. Mislio sam da ću se teško izboriti sa svakodnevnim sitnim zadovoljstvima, neko bi rekao porocima, čaša-dve dobrog vina, neka lepa cigara i društvo u omiljenim kafanama, ali nekako i to prođe. Kao da sam se nekako zasitio, dal’ zbog godina ili što mi se čini da ništa od toga što me je privlačilo nije više kao što je bilo ili sam i ja postao isti onaj džangrizavi deda što mu ništa ne valja, a koji bi nas tako nervirao dok smo bili mladi. Kad malo razmislim, nekako ti poroci lepše i pristaju mlađem svetu. Za nas više nije akcija, mi sada malo kibicujemo, razmenjujemo sećanja, katkad savetujemo ali se ne mešamo u sumnjive situacije. Proš’o voz – što bi rekli ovi moji matori.

Ipak, neke navike sam mor’o i da sačuvam. Čovek mora da ima neku duševnu hranu, a i ja nisam izuzetak pa od rane mladosti negujem strast subotnjeg odlaska na pijac. Nije to kod nas makarkakav pijac. U ovakvim malim gradovima koji su mnogima na putu i na raskršću, odlazak na pijac subotom pre podne je kao hodočašće na Svetu goru. Tada je tamo ceo grad i okolina, a i mnogi putnici-namernici, biznismeni raznog profila i namera, stranci izdaleka i iz okoline i ono naše paorsko šarenilo. Babe koje pored veze peršuna i mladog luka imaju i štrikane čarape, zapupele snajke koje svojim osmehom mere mladi sir dok ih njihove ljubomorne mladoženje jednim okom posmatraju i kontrolišu dok oni sa Ciganima dogovaraju cenu deteline. Bejahu tu davnih devedesetih i Poljaci, Rumuni i Bugari pa gosti-kupci koji su šarenim autobusima pristizali iz udaljenih gradova, carstvo šibicara, mahera i prevaranata raznih specijalnosti… valjalo se čuvati. Ali, svi nasmejani i raspoloženi, ne pamtim ni jedan oblačan dan. Ili oblaci, kiša, sneg i košava, tropska vrućina i polarna hladnoća nisu bili važni i niko na to nije obraćao pažnju.

Šetam tako prostranim trgom između redova, gužva, galama, pozdravljam se sa poznatima, upoznajem sa onima koje ne znam, razgledam robu, ponešto i kupim… na kraju, stižem do stočne pijace. To je i cilj, epicentar dešavanja, esencija veštine trgovine, sitnih i krupnih prevara. Tu se vrti velika lova i svim trgovcima na svim pijacama u svetu cilj je da tu budu najbolji. To ne može svako. Znanje, talenat, veze i autoritet koji se stiče lagano, godinama, to je to što je preduslov za uspeh. Takav je on, moj Prala. Moj školski koji je bio školski i mom mlađem bratu i mom još mlađem bratu od tetke i mnogim generacijama i ne znam da li je do kraja i završio tu školu, ali nije važno. Njemu to ne treba. Čovek njegovog talenta i znanja mogao bi da živi na bilo kom mestu na planeti, a da on i njegova porodica ne oskudevaju ni u čemu.

Očekivao sam širok osmeh, ruku, zagrljaj, ali on smrknut, jedva se javio. Vidim, muči ga nešto. Odvedem ga na stranu da vidim o čemu se radi i da li mogu nešto da pomognem. Zapalio je cigaru i počeo da se jada:

– Sekira me onaj moj brat, znaš ga. Iš’o u Rumuniju da neki biznis pravi i u’vate ga. Odma’ u zatvor, a da znaš kak’i su njini zatvori… bolje da ti ne pričam. Sad bi ja… i tu zastane i pogleda me. Osmeh mu se vratio na lice, kao da se nečega setio… i on nastavi.

– Čekaj, pa ti znaš sve one budže u Beograd. Ajd’ vidi ko je tamo neki ministar, sudija, štatijaznam što bi mog’o brata da mi prebaci ovde kod nas u zatvor, a posle ću ja lako. Ne pitam šta košta.

Nekoliko dana kasnije, nađem preko nekih veza telefon tadašnjeg ministra pravde koji bi, po mojim pretpostavkama mogao da čoveka službenim vezama prebaci u matičnu zemlju na izdržavanje kazne. Prali odmah pošaljem telefon ministra i pod teretom drugih obaveza, zaboravim na to.

Prošlo je mesec dana, krenem ponovo na pijac, odem usput da vidim Pralu i tamo nađem… njegovog brata!!! Dolazi Prala raspoložen, pozdravimo se i on me odmah uhvati pod ruku i povede u najbližu kafanu. Naručimo piće i on počne da priča.

– Ej, ja sam znao da ovi nisu ćisti, al’ ovako, nisam ni sanj’o. Odem do onog ministra, a znaš ti mene, ja odma’ na prvu loptu. Objasnim situaciju, on poćne da zavija sarme, pa ja ne znam, pa ne može to tako… i ja odma’ za đep, kažem… znaš brate, evo ti odma’ 10.000 maraka, kad završimo pos’o dam ti još, a on ne i ne. Dobro, kad je tako, kažem ja…

– I šta je bilo na kraju?

– Ništa, istero me napolje i otero u materinu ciganjsku, al’ ja sam znao da to ne može baš tako i odem ponovo kod njega za dva dana i on uzme novce i uradi pos’o.

– Pa kako si znao da će baš tako da bude?

– Gledaj Prala. On je otiš’o kući i seo da ruća sa ženom i ona ga pita šta je bilo danas na poslu, a on kaže ništa, bio mi neki ludak i nudio novce da uradim to i to, i dal’ si prist’o, pa nisam, pa kol’ko ti nudio, pa 10.000 maraka i još novaca kad završimo, pa dal’ si ti normalan, dal’ ti znaš kaki avto voziš, pa znaš da će dete da ti krene na fakultet pa dal’ si ti normalan i šta te košta da mu to uradiš po službenoj dužnosti. I tako on pristane i uradi pos’o.

– Ali, kako si znao da će da pristane, a nisi ni znao šta će žena da kaže, nisi znao ni da ima ženu?

– Znaš šta, Prala. Ja sam njemu kaz’o još prvi put. To što sam mu kaz’o ušlo mu u uvo, a od uva do mozga nema mnogo – i pokaza palcem i kažiprstom razdaljinu od jedva pet santimetara – pa računo sam, nije to daleko, doći će mu do pameti. I eto, došlo mu.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)