Mile barvaleja

Dušan Genc
Objavljeno 07.08.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Zaplakao je k’o malo dete Mile Murgaš, sada već bivši begešar, kad sam mu izbrojao novac.

A u selu se pojavio takoreći niotkud. Da li je došao vozom ili taljigama sa nekim od seljana, niko nije mogao pouzdano da kaže. Najverovatnije je, sudeći po debelom sloju prašine na pohabanim cipelama, došao pešice. Išao je između dudova, sredom šora dok su prema njemu istrčavale guske sičući, ispruženih vratova i raširenih krila. Iza njih su bili žućkasti guščići koji su se komešali u gomili, okupljeni oko zametene prekrupe u staroj šerpi. Na leđima je Mile nosio drvenu kutiju sa mnoštvom nekakvih pregrada i fiočica i pri svakom žustrijem koraku iz tog sandučića bi se začuo metalni zveket. Zveckali su komadići lima, metalne nitne raznih veličina i alat koji je koristio.

„Šerpe, lonce krpim. Vedra, korita popravljam”, uzvikivao je malo promuklim, ali veoma snažnim glasom mladi tamnoputi majstor-šerpenjar. Na njegove povike iz avlija bi se pojavljivale domaćice sa šerpama, vanglama ili drugim posudama u rukama. Jednostavnije popravke bi uradio odmah, tu na ulici. Pogledao bi oštećenje, okrenuo par puta posudu da proveri da nema još neka rupa, skinuo bi sa leđa pokretnu radionicu i seo na zemlju. Prvo bi upotrebio metalni probodac i njime proširio i oblikovao rupu, a onda u svom sandučićupronašao odgovarajuću nitnu. Sedeći na zemlji, kolenima bi pridržavao predmet popravke, levu ruku bi podvukao pod naopako okrenutu šerpu i njome podmetnuo minijaturni nakovanj-podmetač kojim jedržao „kontru”, a desnom, čekićem oblikovao nitnu i tako znalački zakrpio rupu. Lupio bi šakom po posudi, kao što bi ti konja po sapima kad hoćeš da ga pošalješ na pašu i pružio domaćici šerpu.

„Evo snajka, gotovo”.

Ako bi intervencija bila komplikovanija, ulazio bi u dvorište, pa bi ili krojio limenu zakrpu, ili u žeravici zagrevao gvozdenu lemilicu i rastapao kalaj i njime lemio pocinkovana korita i vedra. Svoje usluge nije naplaćivao mnogo. A i kako bi mogao da za tako mali posao očekuje banku ili stotku. Zadovoljavao bi se sitnišom, a obradovao bi se kad bi ga neka zadovoljna mušterija ponudila jelom ili čašicom rakije.

Zadržavao bi se dan-dva u selu dok ne obiđe sve ulice, a onda odlazio dalje. Ali, kod nas ga je zadržalo zauvek, jedno crno oko koje je izvirilo iza naherene tarabe. Ostao je u selu, oženio se mladom Cigančicom, a da njemu nije bilo više od dvadeset godina, a njoj više od petnaest. Uselili su se u napuštenu cigansku kućicu na kraju sela. Kuća je bila od naboja, zemljanog poda, trskom pokrivena. Nastavio je da se bavi dotadašnjim poslom, pa je tako iz kuće izbivao po nedelju-dve, a kad bi se vratio njegova Golumba bi istrčavala pred njega marame zabačene na potiljak, zažarenih očiju. Onda je ostajao u selu par nedelja, pa opet kretao na put. Dok je bivao u selu radio je najteže i najprljavije poslove. Cepao drva, izvlačio stajsko đubre na njive, čistio nužnike. Samo jedno nije hteo da radi. Nije hteo da krade. I uvek je po završenom poslu žurio u zagrljaj svoje vatrene Ciganke. I Golumba je bila vredna i poštena. Po seoskim kućama je prala posteljinu, veliki veš kako se tad govorilo, ribala patosane sobe, krečila letnje kujne i olepljene zidove sa sokaka i iz avlije, išla u nadnicu na njivu. Bila je mlada i temperamentna. Bila je i lepa. Mnogi od seoskih badavadžija su joj dobacivali dvosmislene, lascivne pošalice, a po neki drčniji gazdački sin i novce nudio ne bi li je privoleli da zadigne suknju, ali ona je ostajala verna svom čoveku. Jednom je tako na ćošku sačeka Slava zvani Smuđ naslonjen na bicikl i žmireći na jedno oko upita:

„Golumbaaa”, zavodnički je izvijao to produženo aaa na kraju njenog imena dok mu je na usnama titrao samouveren osmeh. „ Čuo sam da je ciganska pička vruća, dal’ bi mi dala da probam?”, nastavi, tapšući pritom nabrekli šarajtov u zadnjem džepu. „E ondak ćeš da vidiš šta je pravi jebač, a ne tvoj Mile”

„Ti jebač? Ma, ti pičku ne bi vid’o da ne uđeš u štalu i ne viriš kad Šarulja piša”, navikla na slična dobacivanja spremno odgovori Golumba i obiđe bicikl kojim joj je preprečio put. A onda zastane i preko ramena dobaci „A za Mileta ne brini. Može Mile dvared, odjedared. Prvo će da pojebe mene, a posle tebe. Pride”.

Godine su prolazile, počela su da pristižu deca. Golumba je bila poput plodne njive. Bilo je dovoljno da Mile u nju s proleća duboko zabode svoj raonik da valjano izore i poseje seme pa eto ti pred zimu prinove. Jednom, ispred seoske prodavnice ispijajući pivo i bistreći aktuelne političke i sportske događaje, seoske sveznalice i mudraci, prekinuše za trenutak sastavljanje fudbalske reprezentacije i jedan od njih, već pomenuti Slava Smuđ podsmešljivo namigujući svojim pajtašima, upita Mileta:

„Jel’ Mile, jesi doš’o da kupiš decama bombone?” i potapše ga po ramenu. Eto, on Slava gazdački sin ukazuje njemu Murgašu čast što mu se uopšte obraća.

„Nema se za bombone Slavo, treba ’leba da im kupim”, odgovori Mile i zakorači na stepenik.

„Evo ja ću da ti dam. Kol’ko treba?”, nastavi Slava.

„Fala brate Slavo, nemoj da se trošiš”, osetivši žaoku podsmeha odgovori Mile.

„A jel uopšte znaš kol’ko deca imaš?”, nastavi Smuđ i pršte u smeh.

„Jel ti to mene zajebavaš?”, smireno će Mile sklanjajući Slavinu ruku sa ramena i uđe u dućan. Ubrzo izađe sa veknom hleba ispod miške i pola kile čvaraka u štanicli, ne obraćajući pažnju na Slavu i njegove pajtaše.

I pored zajedničkog truda Golumba i Mile svoju sve brojniju porodicu nisu uspevali da izbave od nemaštine. Deca, jedno drugom do ušiju, musava, bosonoga i golotrba su od proleća do zime trčkala oko kuće iščekujući oca i mater da se vrate s posla i donesu nešto za jelo. Bili su više gladni nego siti. Patili bi se i dalje u bedi i siromaštvu da jedan događaj nije promenio njihov život.

Bio je to neočekivan poziv Miletu da se priključi nadaleko čuvenoj tamburaškoj bandi Makse primaša. Maksa se našao u nebranom grožđu kad je nekoliko dana pred jednu bogatu svadbu u varoši, naprasno umro begešar. Većao je Maksa sa svojim tamburašima, te da zovu ovog begešara, te, možda onog drugog, ali uvek se nešto isprečilo, rešenja nije bilo na vidiku. Tad Maksa, a da ni sam nije biosiguran koliko je predlog dobar pomene Mileta Murgaša.

„Ma otkud Murgaš, taj tamburu u ruku nikad u životu nije uz’o!”, u glas se pobuniše ostali, „šerpenjar ne može da bude tamburaš”.

„Ciganin je to, naša krv”, branio je ne baš ubedljivo svoj predlog Maksa, „di si ti vid’o Ciganina a da ne zna da svira?”

Ćutali su neko vreme razmišljajući, a onda Maksa iskoristi svoje pravo kapelnika da donosi odluke i reče:

„Ma, ja sam rešio. Da probamo, pa šta bude. Šta nas košta? Mož’da ispadne dobro”.

I nije se prevario Maksa u svojim očekivanjima. Pokaže se da Mile Murgaš ima apsolutan sluh. Probudiše se u njemu sve pesme predaka. Zasviraše u njegovoj duši sve tarabuke, šargije, zurle i talambasi koje su svirale na beskrajnom putu njegovog naroda od Indije i Egipta do Balkana i postade Mile jedan od najboljih tamburaša u celoj Vojvodini. Imao je istina ispočetka malo problema sa rukom i prstima, nisu hteli da ga slušaju, ali vrlo brzo je naučio majstorski da svira sve tamburaške instrumente od prima do begeša. Ipak, najviše je voleo i kad god je bila prilika uzimao bi begeš u ruke.

Kupio je Murgaš od prvog bakšiša Golumbi svilenu maramu, a sebi belu košulju. Onda, kako su novci pristizali kupio je, da ga želja mine, kao u pesmi: somotski kaput i plišani šešir, pa zlatni lanac i stavio zlatnu navlaku na zub, a deci je donosio uvek fišek ulepljenih bombona i gledao ih kako rastu. A Slava Smuđ, neoženjen i sam i dan-danas ispred dućana pije pivo, polako prodaje lanac po lanac, i nema kome da kupi bombone.

„Od pečene ciglje ima da mi sazidaš kuću, ne od čerpića. I na prozoreda budu šaloni”, davao je uputstva Mile, majstoru zidaru kad mu je izbrojao kaparu.

* * *

„Ovo su ti sve moja deca”, reče Mile i poče da govori imena. Stajali su oko nas nasmejani, obučeni u bele košulje i teget pantalone, pažljivo izglancanih cipela. Već sredovečni najstariji sin, pa ostali do najmlađeg koji je tek počeo da se brije, a na kraju sa primom u rukama bucmasti unuk, koji nije skidao pogled sa sedokosog Mileta Murgaša. Murgaš je gotovo neprimetno klimnuo glavom i kafanom se začuše tihi zvuci tambura i banda zapeva:

„Piravelo Mile somotsko kaputo…” (Obuk’o je Mile somotski kaput). Sijao je zadovoljstvom stari Ciganin, dok su se ređale reči pesme, a onda kad se pesma završi, primetih mu suze u očima.

Šmrknu Mile i stegnuta grla, zagledan u daleku prošlost reče:

„Plačem, žao mi je. Decu mi od’ranio. Al’ moram da ispoštujem običaj i dogovor. Znaš, kad sam poč’o da sviram, nisam im’o instrument. Moje buduće kolege i pajtaši, spregli su i skupili novce da se kupi begeš. A običaj je da kad se banda rasturi ima begeš da se proda, a novci zajedno popiju. Maksina banda ne postoji više. Svi su pomrli jedino sam ja ost’o. Eto, nek’ moja deca nastave da sviraju. Ja sam zreo za penziju. Kelner!”, vikne Mile.

I pili smo cele noći za novac koji sam Murgašu isplatio za begeš čije će mesto od danas biti u muzeju tambure nedavno osnovanom. Pesme su se ređale, čaše praznile, a Maksini tamburaši nas gledali sa nebesa i pevali refrene zajedno s nama. Onako, iz puna glasa.

Zora zabeli, Mile isplati kafedžiji ceh, a onda ogrne somotski kaput, na glavu stavi plišani šešir i dok mu je na razdrljenim grudima svetlucao zlatni lanac, uputi se polako sokakom, valjda kući. Nije više siroma’. Bogat je Mile. Barvaleja Mile.

Crepaja, 25. mart 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)