E, moj prijatelju! Šta da ti kažem, mlogo je teško! Misliš – neće to mene. al’ eto… Razumećeš kad dođeš u moje godine. Al’ šta da ti želim? Bolje da ne znaš!
Mator, a sam! Gadno! Prošo’ život i došlo evo ovo.
A bila kuća puna. Tri, pa i četr kolena pod jednim krovom! Bili smo siroti al’ sve smo imali šta nam treba. Ne znaš di veća graja, naulicu il’ po avliji. Moji iz kuće, pa od jednog komšije troje, od drugog četvoro-petoro, pa dođu čak iz drugog šora. Zapliću ti se oko nogu, vuku kere, mačke i drugu marvu, sigradu se da nemaš mira. Bog da te sačuva!
Al’ lepo…!
Ženili se, udavali, slavili i tugovali pa umirali mirno, u snu.
Onda došlo to čudo. To što je preživelo, razbežalo se. A i šta će odekana. Da i’ sačekivu iza ćoška i šalju na neke frontove ko nas onda… i ko zna šta sve mogu da izmisle. Svet se promenio. Ljudi se promenili.
Osto’ ja sam. K’o, da čuvam kuću. Kome?
Ima neki moji u neko selo, grad šta god da je daleko je. Ne znam ni da kažem kako se zove. Letiš na avijon celi dan. Zvali i mene, al’ di ću ja tamo? Da ostavim i kuću i zemlju, od sramote da se zaparloži. I kad sam išo’ na vašar u komšijsko selo bilo mi ko da sam išo´ u inostranstvo. Mor’o sam da žurim kući da namirim marvu. Ko će drugi?
Posle se mislim, što nisam očo. Možda bi bolje bilo. Vid’o bi malo sveta, a bio bi sa mojima. Pa opet mislim, a šta ako tamo umrem di da me sarane, da ostavim ovu moju da sama leži ovde, a ima i moje ime pored njenog i slike se mislim da naručim.
I tako sam ost’o. Sad i ne zovu. Kad dođu, k’o nabeganje. Nikad nemu vremena i uvek imadu neka posla. Decu ni ne dovode. Pitam, jel znadu da pričadu? Kažu, ne baš al’ razumedu.
Tako ti je to, prijatelju. Kažem ti, bolje da ne znaš.
Idem malko na sabor. Mi matori se družimo, a i nemamo skim drugim kad su skoro svi u sokaku ovaki k’o ja. Malko divanimo, pa smotamo cigaru, ponekad pijemo rakije, ređe vina, nema više ti’ vinograda. A i nema ko da radi. Dođe mi nekad jedan što mi malko pomogne oko kuće i po avliji. Vole da pije rakije i zna da ja uvek imam. Nije loš. ‘Oće da radi, al’ znam da više vole moju rakiju od mene.
I tako, mislim se, ko će mene da drži za ruku kad sklopim oči?
E, moj prijatelju! Mator a sam, nema gore!