Ciganski romansero (iz pera jednog Banaćanina)

Dušan Genc
Objavljeno 17.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 2 mins

Primetio je Ferko da su u kafanu ušli odmah posle njega. Poručio je špricer i popustio maramu koju mu je Luna vezala oko vrata. Osmehnuo se. Još je mirisala na nju. Još je osećao njene ruke i usne. I kosu koja se rasula. Tambure su brujale, duvanski dim štipao za oči. Krišom je bacio pogled prema stolu u ćošku. Bilo ih je četvorica. Gledali su prema njemu. „Biće bolje da se izgubim”, pomislio je i izašao. Istrčali su za njim i okružili ga. Ćutali su odmeravajući se.

„Nož! Šuri!” Neko je viknuo.

I zablistao je na mesečini u njegovoj ciganskoj ruci, iz pojasa izvučen gde je oprezan, čekajući, bez kanija dremao. Strah je kao zec iskočio iz njegovog srca i pretrčao u njihove duše.

I tada, kad ga je Ferko prepoznao u njihovim očima, brk mu je zaigrao, osmeh se pojavio na njegovom licu.

„Šta je? Prpa? A?”

Gledao ih je u oči jednog po jednog oslonjen leđima na belo okrečen zid. Mesec se na baršunastom nebu nakrivio, a srebrom obojena ulica je nestajala u senkama ogolelih bagrema. Onda je krug počeo da se sužava. Korak po korak. Dlanovi su mu postali znojavi. Usta su se sušila. Prvi je naleteo onaj mladi, zalizani, brat njegove Lune. Ferko je zamahnuo i prosuo mu creva. Onda je osetio udarac preko uva i potiljka. Obnevideo je od bola. Udarci su pljuštali, posrnuo je. Nož se otkotrljao u mrak. Psovali su i udarali, udarali. Ubili su ga na zemlji đonovima bakandži, dok je onaj zalizani dozivao majku sa rukama krvavim i izmazanim izmetom iz sopstvenih creva.

Crepaja, 7. jul 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)