Šuma peva

Dragana Jocović
Objavljeno 17.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 10. maj 2020. godine

Nedelja je dan za prženice. Život u Srbiji me je naučio da se ništa ne baca i kako da recikliram stari hleb. Hana ne voli klasične prženice, zato stalno pravim neke varijacije: sa sirom, pizza, sa cimetom, sa džemom… Zapratite me za više recepata.

Kada sam prestala da radim zbog epidemije, deca su me ubeđivala da pokrenem kulinarski Youtube kanal. Specijalnost bi mi bila „od ničega nešto”. To u Srbiji ne bi prošlo, jer svi znaju fore, ali ovde, Ameri su potpuno ne spremni. Eto moje publike. Naivno sam verovala da ću se uskoro vratiti na posao, te da neću imati vremena. Do sada sam već mogla da se proslavim.

Popodne smo proveli na izletu sa komšijama iz Vršca. Bili smo u jednoj od mnogobrojnih šuma u okolini. Priroda je tak počela da se budi. Ovde proleće kasni, u Srbiji je sigurno već sve zeleno i procvetalo. Vozili smo rolere i trotinete, šetali, pričali. Prija pričati na sopstvenom jeziku, jer imam utisak da osećamo isto. Često se desi da razumem Marinu i pre nego što progovori, kao i ona mene. Iako se nismo poznavale do pre osam meseci, živele smo u istoj zemlji, u istim uslovima tolike godine. Nekako imamo zajedničku istoriju i neke stvari ne moraju da se objašnjavaju. Na primer, neki su me ovde pitali: „Kako to da nisi religiozna, a slaviš hrišćanske praznike?” To ne može da se odgovori u jednoj rečenici. Sledi ukratko prepričavanje istorije i društveno političkih okolnosti Jugoslavije i Srbije u poslednjih 50 godina, zatim moja porodična istorija i lični stavovi. I dok uzimam dah za poslednju rečenicu u mom izlaganju, primećujem grimasu koja mi govori da im i dalje nije baš najjasnije. Pa naravno da nije, to ne možeš da razumeš, ako nisi preživeo. Eto, na primer, to ne moram Marini da objašnjavam.

Ponedeljak, 11. maj 2020. godine

Danas sam bila u Reljinoj školi da ispraznim ormariće. Prethodno sam zakazala termin preko interneta. Škola bez dece izgledala je ružno. Čak i veseli crteži na zidovima nisu uspeli da nadoknade prazninu koja je odjekivala hodnicima. Relja je išao sa mnom. Sa maskama i rukavicama, izgledali smo kao dva vanzemaljca koja su se upravo teleportovala u praznu školu. Kada smo se popeli na sprat uzdahnuo je i rekao: „Nedostaje mi ovo”. To su reči koje nikada nije izgovorio u Srbiji. Nije voleo školu tamo. Krv mi je jurnula u srce. Kratak podsetnik zašto smo ovde i da je sve u redu.

Obožavam da kuvam. Slatko, slano samo traži. Dok kuvam, važno mi je da da budem dobro raspoložena, jer tu emociju želim da prenesem na konzumente. Zato slušam muziku dok kuvam. Neko pametan smislio je bežične slušalice, pa mogu da se slobodno krećem po kuhinji i đuskam. U poslednje vreme često slušam Coldplay. Iako su na sceni već 20 godina, nisam naročito obraćala pažnju na njih. Možda zato što sam ih uvek smatrala mlakim britanskim bendom. Sada preslušavam albume unazad i potpuno sam oduševljena. Oni su sve bolji i bolji. Pretpostavljam da sam trebala da dospem u period života kada će ovakva muzika da mi legne.

Utorak, 12. maj 2020. godine

Domaća kafa posle doručka je možda jedini lični plezir koji nisam žrtvovala zarad obaveza. Fetan mi je donela iz Sirije male, porculanske šolje koje podsećaju na fildžane. Koliko je slatka kafa iz njih, ne mogu da opišem. Nedostaje mi kafa sa Fetan. Obožavam njenu kafu, bilo da je u pitanju sirijska varijanta sa kardamomom ili kapućino sa penom kao oblak. Ipak mi više nedostaje naše druženje. Iako potičemo iz dva različita sveta, nas dve smo se našle na istoj talasnoj dužini. Važno je da te prijatelj uteši, ali ono što je važnije je da uvek ima odličan konkretan savet. Ona me uvek oduševi svojom intiligencijom i praktičnošću. Od kad je počela pandemija videle smo se svega par puta, porodično na nekom izletu. Nije to to.

Najzad imam vremena da čitam knjige. Nisam pristalica čitanja knjiga sa raznoraznih uređaja. Volim papir. Teram sebe da čitam na engleskom. Jedina knjiga na engleskomkoju trenutno imam u kući je „Služavkina priča” od Margaret Atwood. Nije mi nikako legla. Možda zbog toga što priča da zemljom vladaju „militantni fundamentalisti koji žele da vrate tradicionalne vrednosti”. Previše poznato.

Deca su me se uželela. Željni su da budem kod kuće, da nisam umorna i imam vremena za njih. Iskoristiću ovo vreme da ih maksimalno razmazim. Zaslužili su jer su dobri i samostalni. Ušuškavanje, maženje, kuvanje omiljene klope, doručak u krevetu. Često me zivkaju da im pomognem oko online škole, pa provedem prepodne seleći se iz sobe u sobu. Dok mi pokazuju šta sve imaju da urade za domaći, ja sijam u sebi jer sam ponosna na to šta su sve naučili i kako dobro barataju novim terminima. Za devet meseci u Americi nisu se ni jednom požalili da im je teško. A sigurno je bilo teško. Kada dva tinejdžera otrgneš od njihovog društva i komfora na koji su navikli i odvedeš ih na drugi kraj planete, u najmanju ruku očekuješ svakodnevnu dramu. Ali to se nije desilo. Izborili su se sa novom školom, novim jezikom, novim životom dok smo Joca i ja jurili za poslovima. Jako sam ponosna na moje bebe.

Sreda, 13. maj 2020. godine

Uredba o socijalnom distanciranju na snazi je već više od dva meseca. Iako smo mogli da izlazimo kada poželimo, nismo se družili. U početku mi je prijalo, umorio me je protok ljudi na poslu. Uvek sam mislila da bi idealan godišnji odmor za mene bio satavljen od sledećih elemenata: more, knjiga i mogućnost da ne razgovaram ni sa kim. Ispostavilo se da grešim. Naučila sam nešto o sebi. Nedostaje mi. Nedostaje mi razgovor sa ljudima koji nisu deo moje svite.

Ovde pričaju kako će se sve promeniti nakon pandemije. Druženja, škole, koncerti, bioskopi, sve će imati nova pravila distanciranja koja će morati da se primenjuju. Da li ćemo se ikada više grliti, ljubiti, rukovati sa prijateljima? Tek što sam naučila moje koleginice Amerikanke šta znači biti srdačan u Srbiji.

U Srbiji se sve vratilo na staro. Bašte kafića i restorana prepune su ljudi koji su se uželeli druženja. Ovde je i dalje sve zatvoreno. Zato je Joca, za pet minuta organizovao druženje ispred zgrade sa komšilukom. Neki su doneli, kafu, neki pivo, a neko se setio i sladoleda za decu. Pričamo i smejemo se. Prija, podseća da smo ljudi. Komšija Majk predložio je zajedničko letovanje čim deca završe školu. Svima se dopada ideja da se malo promeni scenografija. Na sledećem druženju napravićemo plan.

Četvrtak, 14. maj 2020. godine

Stiglo je obaveštenje da je dugo iščekivani koncert Rage Against the Mashine, na koji je trebalo da idemo 19. maja, pomeren na jul. Sledeće godine! Pretpostavljam da će tako biti i sa ostalim koncertima za koje smo kupili karte. Propadoše planovi za ovo leto. Da li da se usudimo i planiramo nešto drugo? Šta će uopšte biti moguće u novonastalim uslovima?

Druga vest stigla je sa mog posla: „Ne počinjemo sa radom do avgusta”. Imam neki osećaj da će taj avgust da se pretvori u septembar, pa u novembar… Moraću da nađem drugi posao. Ne mogu toliko da čekam. Sačekaću da se deci završi škola, pa ću da tražim polako. Pre pandemije mogao si da nađeš drugi posao u jednom danu. Verujem da će sada to biti teže, ali ostvarivo. Sve je ostvarivo.

Dobro u svemu ovome je što me ni jedna od ovih vesti nije iznervirala. Baš smo Joca i ja pričali kako nam je nivo stresa ovde nula. Sećam se da smo u Srbiji stalno bili nervozni kao terijeri.

Petak, 15. maj 2020. godine

Bez prestanka je kišilo nad brestom. Deca su se smorila od idemo/ne idemo napolje. Ostaju kod kuće. Joca i ja nestrpljivo iščekujemo izlazak. Jedva smo dočekali da bude dovoljno toplo da možemo u šetnju svakog dana, a sada ova dosadna kiša. Kiša je stala, možemo u šetnju, ali prvo „stavi masku i rukavice dok ne izađeš iz zgrade”. Da li će nam to postati rutina ubuduće?

Odlučujemo se za našu klasičnu rutu „do jezera i nazad”. Šetamo sa rukama u džepovima i kapuljačama na glavama. Razgledamo kuće pored kojih prolazimo i licitiramo „ovde bismo živeli, ovde ne”. Usput pretresamo sve aktuelne teme: porodične, društvene, političke. Sitna kiša počinje da pada. Ne marimo, nastavljamo, uskoro će stati.

Veče je rezervisano za gledanje filmova i serija. Joca i ja smo manijaci za serije, jer kada nam se nešto svidi, gledamo „dok se ne istope boje”. Imamo tri sveta pravila zajedničkog gledanja: 1) Gledamo samo serije koje se sviđaju i meni i njemu (sreća da imamo sličan ukus); 2) Ako neko pogleda epizodu bez onog drugog, sledi razvod braka; 3) Ono što se sviđa pojedincu, dozvoljeno mu je da gleda solo, ali ne u vreme koje je rezervisano za zajedničko gledanje.

Subota, 16. maj 2020. godine

Ustala sam ranije da umesim testo. Čim se miris sveže pečenog peciva uvukao u svaku sobu, ukućani su omamljeni ustajali iz kreveta i sedali za sto. Zajednički doručak, uživanje u hrani, jutarnje prosipanje mudrosti, smeh… Što bi moj tata rekao: „Za to smo se borili!”.

Vozim romobil uskom stazom kroz šumu dok mi vetar pravi hit frizure. Jurim sa blentavim osmehom na licu. Opet sam dete, bezbrižna, slobodna. Punjenje baterija! Trebalo je ovo odavno da uradim. Život je lep!

Autorka je… počela iz početka

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)