Krici i Nežnosti

Tamara Stojadinović
Objavljeno 10.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Nedelja, 3. maj 2020. godine

Nedelja je dan za kuvanje na veliko. Ako zanemarimo regionalni problem – „od čega”, dolazimo do onog – „šta”.

U nedostatku dobrih ideja edukujem se na 24kitchen kanalu (majko mila kakvi frajeri, vitlaju svojim oštrim noževima od nerđajućeg čelika, dok im miris pržene sabljarke mrsi super seksi frizure, oblikovane voskom za prirodan izgled i teksturu), šta sam ono htela da kažem, da, da, edukacija.

U brancina dvokilaša naseckaš komorač srednje veličine, dodaš anisa, cvet soli, zaliješ ekstradevičanskim maslinovim uljem i pečeš u rerni… od svega imam samo rernu, ajmo dalje.

Sušene škampe u avanu napraviš na ništa, dodaš smeđeg šećera, čilija, ribljeg sosa, izmešaš, to ti je dresing.

Izrendaš ljutiku, dodaš tajlandski bosiljak i šargarepu i eto robusne salate sa papajom.

Molim?

Kakva sad papaja?

Taman sam povezala šargarepu i avan (samo da pitam mamu je l’ smem da ga koristim, jer to nam je za ukras, tačnije tamo stoje dve hemijske olovke i jedan flomaster bez čepa).

Ma bre u nosite se u majčinu, vi niste edukatori već naši neprijatelji koji ste nas bombardovali, a sad bi da nas dokrajčite provokatorskim recepturama!

Sutra za ručak ostaci od današnjeg, a u utorak testo nasuvo (Vojvođani znaju, ovi drugi neka pitaju učiteljicu).

Ponedeljak, 4. maj 2020. godine

Budim se, teško i nerado sa pretpostavkom da je to od vremena. Ne od vremenskih uslova, već od vremena u kome živimo.

Vesti kažu da virus nestaje i palanački tržni centar ponovo radi. Mnoge će to vratiti u privid normalnog života i iluziju o dobrom ukusu. Za mene su to obične limene kutije, punjene šarenim krpama visokih cena i niskog kvaliteta, stecište porodičnih okupljanja, prividna radost i još što šta, a u osnovi veliko – ništa.

Ipak dobar razlog, da po ko zna koji put pustim svoja sećanja u virtualnu šetnju. Izlazim iz bioskopa „Vojvodina”, pijem limunadu u „Pelivanu”, pa lakim korakom pored „Obuće Beograd”, „Pančevca”, „Kraša”, „Putnika” do „Bigza” i „Planike”. Preko puta je „Duga”, pa „Sport”, „Jagoda” i tako svojim redom stižem do Turske glave. Ulicom Georgi Dimitrova pravo na reku sa blagim mislima udišem neki davni maj, završavajući svoj put, ovog dana u „Kupeu”, gde dižem čašu za pokoj duše, naše bolje prošlosti.

Utorak, 5. maj 2020. godine

Predsedniče proglasi pobedu i pusti ljude u njihovu slobodu. Evo prva ću žrtvovati svoju za nečiju, bilo čiju.

Neka krenu svi koji žele u svoje crkve, kafane, tržne centre, teretane, frizerske salone, zagađene reke i ubogaljene šume, unakažene gradove. Vrati čoveku mogućnost, da bude deo tvog sistema, pravo da mu bude uskraćeno pravo. Homo sapiens je željan svojih banaka, zavoda za zapošljavanje, svojih konobara i dilera, popova i masera. Preklinjem za oslobođenje malog čoveka od velikih bračnih i roditeljskih obaveza, vrati muževe ljubavnicama, decu vaspitačicama. Narod je željan da pljune na pločnik kad mu se prohte, da njegove patrole istresaju slinu migrantima, jer dosta je bilo njihovog, da levijatani vršljaju po kućama, da izvršitelji pljačkaju. Oteo si skupštinu i njena zasedanja, odbore, izbore i bojkote.

Oduzeo si privid slobode, huljo.

Meni ponavljam, ne treba ništa, naprotiv… svega mi je dosta.

Sreda, 6. maj 2020. godine

Danas je Đurđevdan, a ja nisam vernik te mi u tom smislu ništa i ne znači. Za mene je on iz nekog razloga, simbol Cigana i buđenja života.

Uvek se setim nekog malog Zorana, sa kojim sam pre nekoliko godina vodila razne i lepe razgovore, dok sam ja čekala bus a on prebirao po obližnjem kontejneru. Prvo se uvek nežno pozdravimo, zapalimo po cigaru i krenemo u neobavezno ćaskanje. Ono što pamtim je ta njegova lakoća življenja koju Cigani imaju u genetskom kodu i onda kad bi svako od nas „drugih” crk’o od tog i takvog života. Govorio je da mora da radi jer to voli i zna, da jedva čeka da poraste i oženi se jer onda će i on slaviti slavu. Ja samo treba da ga slušam i obećam da ću mu jednom biti gost.

Sećam se da sam mu govorila:

– Treba da ideš u školu da bi bio još pametniji, a i život bi ti bio lakši.

A on će meni na to:

– Nisam lud pa da budem kao ti, sva si ko pokisla mačka kad ideš na posao.

Na to njegovo, nisam imala šta da dodam.

Moje osećaje prema Ciganima formirao je Mika Antić, još pri davnom putovanju kroz Garavi sokak i to niko i nikad neće promeniti.

Njihov neuništiv duh, njihova moć da na svojstven način odžive i prežive na ovoj planeti dovoljan je razlog da mnogi, umesto što ih mrze, sagledaju sopstvenu slabost u odnosu na njihovu beskrajnu snagu.

Današnji Đurđevdan doneo mi je setu i nedostajanje, da se zagledam, u neko dečije cigansko oko.

Četvrtak, 7. maj 2020. godine

U modi je opet buka, da ne kažem šerpovanje, jer mi ta reč nekako rogobatno zvuči. U naselju gde ja preživljavam, ljudi ne prate modu. Moj narod i narodnosti u 20 i 5 uglavnom tihuje, beskrajnu tišinu remeti po koja škripa zubnih proteza i ništa više.

Vlast kaže, vraćamo se polako u normalno stanje.

Kad dobro razmislim, meni je poslednji put bilo normalno u zabavištu i to kad je jedna od dve brkate vaspitačice bila na bolovanju.

Opozicija takođe govori mnogo i svašta.

Ja osećam strašan umor i ne govorim često i više ne znam da li grešim sad ili sam već suviše zgrešila.

Devedesetih smo porodično učestvovali u svim aktivnostima protiv tadašnje vlasti. Moj pokojni otac je imao običaj da mi kaže, da se takve stvari rade jednom u životu, zarad buduće slobode. Da mogu sad da ga sretnem, na pitanje šta ima novo rekla bih mu:

– Tata opet lupamo u šerpe.

– ‘Ajd’ zdravo, odoh ja da se ubijem – rekao bi on.

Petak, 8. maj 2020. godine

Kad sam već pristala da vam pišem, da se izvrćem na postavu, red je da vam poverim i malo pikanterija iz svog bogatog ljubavnog života.

A je l’ sam vam pričala o tome kako sam bila zaljubljena u Mrdu?

Mrda je bio drugar mog strica i obećavao mi je brak. Ta tričava razlika u godinama od dve decenije, meni nije smetala. Sve je to bilo kao iz bajke, dok ga jednog dana nisam ugledala sa devojkom i kitom ljubičica. Od tad mrzim ljubičice. Kaže mama da sam dva dana buncala u febrilnosti, jedva su mi glavu spasili.

Rane mi još nisu ni zacelile, kad ono u izlogu „Foto Slavice” u Uskom Sokačetu, velika Pegulina slika u vojnoj uniformi. Za mlade i zaboravne, Pegula je bio lik iz Velog Mista, a vojni rok je robijao u našem gradu. Ostave mene moji ujutru pred izlogom, vrate se za dva dana, a ja i dalje tamo. Nit’ jela nit’ pila, samo sanjala i uzdisala.

U zabavištu suša, ali zato prvi razred ponuda za pamćenje. Ipak u Milana sam se zatelebala do te mere da umalo ostanem nepismena, jer sam umesto u učitelja buljila samo u njega. Nešto baš u to vreme bila neka rođačka svadba, što je prava prilika da isteram kera a i tugu (jer je ovaj naravno voleo drugu), te sam stala pred muziku i rekla svirajte mi „Belu bluzu suza kvasi, moj Milane siromah si!” Kad sam tad živa ostala… ma da vam ne pričam.

U desetoj Bajaga pa Sajmon Le Bon i tako redom, do onog perioda kad su me zezali, da sam kao Štimac iz Varljivog leta i da u svakom lokalu imam po jednu ljubav, što nije bilo daleko od istine.

I da vam kažem, meni je bez obzira na strašne patnje i strahovite tuge koje mi je ljubav donela, ogromna sreća što sam znala i umem da volim.

I opet ću!

Jer samo kad smo voleli, nešto smo vredeli.

Subota, 9. maj 2020. godine

Dnevnik predstavlja beleške koje opisuju jedan naš dan. Na početku kraja, ovog mog dnevnika, izvinjavam se što on nije bio onakav, kako pravila nalažu. Naime ja sam obična žena, običnih dana i plašim se da bi opis istih, bio suviše dosadan, no pokušaću.

Uz duplu kafu, duplih doza svih sastojaka, pokušavam da se vratim međ budne, uz konstataciju kako su ptice sve tiše od kad su ljudi ponovo bučni. Lep je dan, ali što neko reče, da li je lep znaćemo tek kad se završi.

Dok razgledam špajz, pozdravljam se u prolazu, sa džakom od pet kilograma brašna, koji čeka neku novu pandemiju, koja će mi dati odgovor, šta i kako sa njim.

Subotom se u našoj kući jede majmunski ručak, u prevodu, šta ko uzbere i to mi pruža određeno olakšanje.

Kako su sati odmicali tako sam se kao po običaju bavila problemima, turbulentne mladosti svoje velike dece i pravilnom izgovaranju reči svog malog deteta. Razmišljala sam o Danu pobede, o tome koliko smo srećni što smo je rođenjem dobili i nesrećni što smo neke slobode, za života izgubili.

Bliži se kraj.

„Svoje najlepše dane, provela sam noću”, za skromne poput mene dovoljan je sjaj lune, hladna limunada i beskrajna tišina.

Hvala vam što se čitali ono što sam iz sveg srca imala da podelim sa vama.

Vidimo se negde na palanačkom drumu.

Autorka je:

Ja sam taj što je sklapao ruke
da se izmisli jedna odlična država
koja sanjarima od malih nogu daje penziju
i školsku decu masovno vakciniše
protiv samoće.
Antić

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)