Hakuna Matata

Biljana Šurbatović
Objavljeno 17.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 10. maj 2020. godine

Nedelja je jednako porodica. U poslednje vreme mnogi dani su nam ličili na nedelju. Ovih dana često razmisljam o prethodim vanrednim stanjima i iz ove perspektive divim se svojim roditeljima, koji su uspeli da učine da ih se sećam po igrama koje smo tada zajedno igrali, po vožnji bicikla, boravku na selu, po tome kako je baš super napraviti sam čokoladu i eurokrem, umesto da ih kupiš. To je bila moja mala misija tokom ovog vanrednog stanja, kao mame dvoje male dece. Da ih ne opteretim suvišnim informacijama i da im stvaram uspomene kojih će se sećati sa osmehom. Imamo sreću da naš sin obožava životinje, te su nam odlasci na nasip ovih dana bili pravi spektakl. Danas prelazimo reku i idemo u šumicu. Jutro provodimo u nagađanjima koga li ćemo tamo sresti: vuka, medu, rakuna, tvora, ježa, zeca, srnu, oklopnika… dobro, hajde bar neku patku ili čaplju za početak. Svaki put kada izlazimo napolje imam malu tremu da li ćemo videti dovoljno životinja toga dana, jer tako merimo uspeh šetnje. Sva sreća, leptir, gušter, vilin konjic, vatrena stenica i čak dva konja uradili su posao ovog prepodneva. Vraćamo se nedeljnom ručku, koji je nasleđen kao protokol koji se ne propušta, onako sve po redu. Moja mama spasava stvar u poslednjem trenutku i u prolazu nam dostavlja kolače. Jedva čekam da opet ručamo u nekoliko tura kod njih. Popodne V. i D. pokušavaju da savladaju vožnju bicikla i trotineta, a tata i ja do kraja dana pokušavamo da ispravimo leđa.

Tata večeras priča priču o armadilu i tome kako mu zvezde pokazuju put do kuće. Armadilo onu najsjajniju naziva Kućica, iz publike u sobi se čuje da je to u stvari naša Danica.

Ponedeljak, 11. maj 2020. godine

Nova radna nedelja i nova dovijanja u organizaciji dana. S obzirom na to da sam i u onoj staroj normali radila popodne i tokom dana bila sa decom, u tom delu smo skroz uigrani. Nova normala donela nam je da tata radi od kuće, što je za sve još uvek pravi doživljaj, jer otkad smo porodica, uvek radimo u suprotnim smenama i u predaji smene jedan drugom dajemo kratka uputstva. Tako da nam je svima ovo baš mnogo nedostajalo. Međutim, trebalo je naoružati se strpljenjem i taktikom i organizovati dane u kojima tata ima sastanke, a ja odvraćam decu od ideje da mu samo još nešto kažu. I onda idemo u krug sa društvenim igricama, pravljenjem zoološkog vrta, crtanjem, slaganjem kockica, plastelinom, igranjem mame, tate i bebe, unom, čitanjem knjižica, online treninzima, poligonima, pravljenjem predstava, pantomimom, zadacima iz vrtića… Između krišom nestajem iz vidokruga da bih završila kućne poslove i napravila obroke, i samo onda kada me duže nema na vidiku i kada se umore od dozivanja mamamamamama, njih dvoje kreću u zajedničku igru, koja je za mene potpuna magija. Zaključak je jasan, trebalo bi malo duže da se bavim kućnim poslovima, ali nekako ipak pre biram igru. Oduvek volim igru. Kao dete, bila sam u stanju da danima na dasci za peglanje držim časove engleskog, upišem svaki čas u dnevnik i pišem sve lekcije po zamišljenoj tabli, tj.ormanu.

U 17h tata šalje poslednji mejl, ja u niskom startu čekam i ulećem u Zoom kadar da se družim sa svojim đacima. Svoj posao mnogo volim i to smatram privilegijom. Nisam imala pojma kako će, u novonastaloj situaciji, izgledati online časovi gde deca sede i uče engleski ispred kompjutera. Imala sam baš veliku tremu od svega toga. Međutim, deca imaju tu neverovatnu moć prilagođavanja na sve mnogo brže nego mi.

Večeras se delimo na muški i ženski tim za čitanjepriča, konačno neko želi da čitamo Pepeljugu, Uspavanu lepoticu i Malu sirenu. Baš samih se zaželela.

Utorak, 12. maj 2020. godine

Moja mlađa sestra, beba u našoj porodici rodila je pre tri nedelje bebu. I dalje ne mogu da poverujem u to i svaki put zatreperim od sreće kad na to pomislim. U toku su oni prvi, dugi i teški dani sa prvom bebom. Za taj trenutak niko se ne može pripremiti. Ni jedna knjiga, školica roditeljstva, tuđe iskustvo, ne može te pripremiti na trenutak u kome se skupe oporavak od porođaja, nespavanje koje traje danima, hormoni, strahovi, pitanja, upoznavanje, činjenica da je sve na tebi… Sve to čujem u njenom glasu. Meni se tih dana vrzmalo po glavi da su potrebne supermoći za sve to. Sada, pokušavam njoj da prenesem da će vrlo brzo shvatiti da te moći zapravo i poseduje i da je ovo predivan način da to o sebi naučimo. Iz perspektive tetke, obožavam da budem pored njih trenutno. Tetka iz dijaspore takođe pomno učestvuje u svim trenutnim temama i dilemama.

Moje vreme počinje kada svi ukućani zaspe. Tada prvo raskrčim sav kreativni haos koja su moja deca tokom dana napravila, zatim sledi spremanje časova, a onda i vreme da se moja ,,šta ako” anksiozna pitanja pletu, kao i sve roditeljske griže savesti ovog sveta nametnu. Tu negde kod preispitivanja oko čija semenki i Marije Montesori, srećom, utonem u san.

Večeras smo čitali U potrazi za Dori. I moju ćerku muče razna pitanja, koje definiše jednim ,,što”. Ko je lut (ljut)? Niko. Što? Pa ne znam. Što? Dobro, možda ova ribica. Što?

Sreda, 13. maj 2020. godine

Početak dana bio je prilično entuzijastičan sa moje strane. Smislila sam da je danas taj dan kad ću presložiti ormane, i zameniti zimsku i letnju odeću. U početku su moja dva mala pomoćnika čak i pronalazila zabavu u tome, ali ubrzo su krenuli da vade sve one stvari koje bih ja upravo složila, a onda i da se oko njih otimaju, svađaju… Početniku u roditeljstvu, te situacije mi teško padaju. Čekam kada ću dostići onaj zen stadijum u kome su bili moji roditelji, koji su za nas tri imali jedno kratko i jasno pravilo: „Sve može, samo nemoj po glavi”. Ubrzo stiže pomoć iz daleka, sestre i brat zovu i kreće igranje preko Vajbera. Punih sat vremena, igrali su se veterinara, a ja sam stigla da završim sve što sam naumila. I svi srećni. Još uvek mi je svaki put knedla u grlu kad pomislim na našu trenutnu udaljenost, ali eto nisam do sad znala da daljina ne predstavlja problem da bi se igrao.

Nas tri smo se mnogo igrale kad smo bile male. Među favoritima je bilo igranje predstava, uz ploče na kojima su bile snimljene poznate bajke. Najstarija – zla maćeha, u sredini, moja malenkost u ulozi Snežane i najmlađa u ulozi patuljka, podrazumeva se. Moja omiljena igra igrala se svake nedelje u 15h, snimale smo emisije. Bile smo jedna drugoj gosti, nekad voditeljski par, a ponekad su mlađe sestre nepravedno morale da budu kamermanke. Njih dve su ubrzo izgubile interesovanje za ovu igru, a ja sam uporno nastavljala. Kasnije sam tu želju i ostvarila van svoje sobe, na nekadašnjem „zvuk koji nosite u sebi” Radio Pančevu. Smatram to jednom od najlepših faza u svom odrastanju.

Večerašnje pričanje priča ubrzo je zamenio plač dvogodišnje devojčice, koji je, baš kao i jutros, potrajao dovoljno dugo da se svi pitamo kad ono beše prolazi ova faza.

Četvrtak, 14. maj 2020. godine

Dan je počeo prepiskama sa mojim drugaricama. Svakodnevno razmenjujemo dnevne izveštaje, dileme, dečije bisere, naše strahove i slično. Nedostaju mi druženja i duge kafe, i ne samo zbog trenutne situacije, nego i pre, usled brzine u koju smo svi upali.

Što se virusa tiče, deluje kao da ga je neko isključio prekidačem. Da li smo u prethodnom periodu preterivali ili smo se sada previše opustili? Ništa mi nije jasno. Još mi više nije jasno otkud nam tolika potreba da svi budemo u pravu, da grdimo svakog ko ne radi onako kako mi mislimo da treba. Kad pogledam društvene mreže, ili još gore medije, svi su za ovo kratko vreme završili medicine i postali vrhunski stručnjaci iz svih oblasti. Ovi opušteni ismevaju ove neopuštene, ovi neopušteni grde ove opuštene. Jasno je da su nam svima kratki živci, i da se haos već duže vreme može osetiti u vazduhu.

Uveče idemo u neke lepše krajeve. Često se u našim pričama pojavljuje jedan ranč koji smo zimus posetili. Scenarista zadaje da u priči treba da se pojave i neki dinosaurusi i da oni budu bezobrazni.

Petak, 15. maj 2020. godine

Sinoć sam legla sa idejom šta sve možemo ujutru da pravimo, nakon što sakupimo u šetnji cveće, grančice i listiće. I kao mami, i kao nekom ko radi sa decom, jako me privlače sve te fenomenalne ideje o ručnim radovima. Sve to deluje tako lepo i lako. Moja kuma sa svojim devojčicama stvara magiju. A ja, ja sam potpuni antitalenat za sve to, ali baš mi se to sve sviđa. I u stanju sam danima da smišljam šta ćemo praviti kod kuće ili u školici, a kad krene realizacija… Uzdam se u to da su mi deca još uvek mala, i da još uvek nisu strogi kritičari, već im je dovoljno da se fino zabavljamo. Tako smo proveli jedno baš super prepodne.

Popodnevni časovi kreću grupom devojčica, koje su sada tinejdžerke, a upoznale smo se kada su imale tri godine i krenule da uče engleski. Svu tu decu i njihove porodice doživljavam kao jako bliske, rastemo već godinama zajedno i za mene je to svakako više od posla.

Večeras D. bira jednu od onih knjiga o devojčici Maji. Pored Maje, Hajdi je bila jedan od mojih favorita kada sam ja birala.

Subota, 16. maj 2020. godine

Stigao nam je vikend i konačno niko ne mora da se utišava zbog sastanaka i časova. Idemo u Bojčinsku šumu. Za nas ovo je pravi džekpot. Konji, mangulice, mnogo ptica, insekata… Prava uživancija. Pored strpljenja, koje treniram svakodnevno sa svojom decom, ona me podsećaju kako se primećuju detalji i u njima uživa. Pratimo kuda idu mravi, kako se presijava paukova mreža između grana, kako u šumi miriše, kako se čuju različiti cvrkuti ptica… To su stvari, na koje nažalost, kao odrasli, nekako prestanemo da obraćamo pažnju. Posebno volim kad umorni utonu u san čim uđu u kola, mi slušamo radio, a kišica počinje da rominja.

Večeras čitamo omiljenog Kralja Lavova. Timon i Pumba objašnjavaju Simbi kako da živi u skladu sa filozofijom Hakuna Matata – budi bez briga. Ako bih nešto želela da naučim sebe i prenesem to svojoj deci, to bi bila upravo ova filozofija. To nam svima zaista želim.

Autorka je profesionalni čitač i pripovedač priča deci na srpskom i engleskom jeziku

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)