Povratak

Aleksandar Kovač
Objavljeno 21.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 14. januar 2018. godine

Poslednji porodični ručak pred povratak u Australiju. Svi na okupu, moji roditelji, moja i bratova porodica, moja tetka. Veselo je, ali nabijeno emocijama. Baka i deka nas gledaju kao da očima hoće na nas upiju u sebe, u sećanje, u srce. Ko zna kada će nas i da li će nas ponovo videti. Ostarilo se… možda će nas i videti, ali da li će nas prepoznati? Svaki je osmeh začinjen setom i svaki smeh zaliven suzama. Da li ćemo ikada više biti ovako na okupu?

Koristimo priliku da se slikamo svi zajedno. To će biti još jedna od mnoštva slika koje već stoje u vitrinama iza stakla. Majke i očevi sa jedne strane planete gledaju u iste slike kao i njihova deca i unuci sa druge. To su one slike u koje se gleda kad ti je teško, kada se pitaš kako dalje, zašto dalje, da li dalje?

Ručak jednostavan banatski – supa i rinflajš, sos od belog luka, zatim sitni kolači.

Nakon ručka priča, vesela, da se unukama iz daljine objasni kroz priču ko je ko, da se ispričaju porodične anegdote, nestašluci njihovog tate i strica kad su bili mali.

Rastanak u suzama. „Samo vodite računa o zdravlju”, govore putnici. „Dođite nam što pre”, govore oni koji ostaju.

„Ne može se više kao nekad” – vajka se moj ćale na rastanku, a gazi 86-tu i izgleda bolje nego ja. „Zadaješ nam gadan domaći zadazak matori” – šalim se ja. „Da doživim tvoje godine treba da živim još 35 godina! Pa ko da živi još toliko?”

Rastanak sa majkom najteži, sa zagrljajem čvrstim, takvim da može da započne nuklearnu reakciju. Njene suze se mešaju sa sitnim pahuljicama, a nama srce u grlu. Hladno je, sneg i vetar… ali niko telo ne oseća, sve je u srcu.

Pakovanje kofera, i pripreme za dugačak put.

Ponedeljak, 15. & utorak, 16. januar 2018. godine

Vožnja ka aerodromu obilaznicom i preko novog mosta. Jedna od svega nekoliko stvari sagrađenih u poslednjih par decenija koliko nisam bio tu. Sve ostalo se urušava. Beograd je kao na dlanu iz ove perspektive. Ne pričamo mnogo, svako u svojim mislima.

Na aerodromu, nakon ček-in procedure, sedimo tiho. Čak ni moj vispreni brat nema srca za šalu. Decu hvata putna groznica, a njihov striko bi da ih gleda još malo. Rastanak ipak dolazi iznenada, kao i uvek. Zagrljaji pa onda mahanje kroz stakla.

Prvi deo puta je let do Dohe – lagan. Samo pet sati. Sitnica za ono što dolazi. Sedeo pored nekih naših momaka. Idu u Vijetnam na provod. Interesuju se kakve su Vijetnamke. Tamo gde oni idu treba prvo da provere ko šta ima među nogama jer su iznenađenja moguća za one koji dolaze sa Balkana – mislim u sebi.

Let iz Dohe kasni u polasku. Čak i najveći i najmoderniji avion na svetu može da ima izduvanu gumu. Izgleda da su stvarno imali problema sa pritiskom, kasnimo u polasku sat i po. Možemo da se pozdravimo sa našim direktnim prevozom autobusom od aerodroma do kuće kad sletimo u Melburn.

Letački maraton od 14 sati počinje dobro. Do Indije je bio miran, a onde smo uleteli u monsunski pojas…. gadno uleteli. Narednih sedam sati drmusanje i propadanje nije stalo. Australijski kontinent je ponovo uneo mir u let.

Stigli kući tri sata kasnije nego sto je planirano. Umorni k’o psi. U Melburnu ponoć u našim glavama dan. Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan. Ipak legli i zaspali, raspakivaćemo se sutra.

Sreda, 17. januar 2018. godine

Probudili se posle samo nekoliko sati spavanja. Ljudski unutrašnji sat je čudo. Čitam vesti. Dok smo mi putovali i pomerili se u vremenu deset sati unapred, Srbija se pomerila dve decenije u nazad. Ubijen je Oliver Ivanović. Jedno malo ubistvo za Srbiju, početak velikog prijateljstva dve kriminalne države Srbije i Kosova. Evropa licemerno ćuti jer Evropa nema alternativu. Njegove ubice liju krokodilske suze i pretvaraju se da su žrtve. Već viđeno. Politička teorija kontrolisanog haosa propagiranog kao stabilnost u regionu.

Setio se razgovora sa mojom mlađom ćerkom kada smo došli u Pančevo i kada se sudarila sa sivilom ljudi i ulica, napuštenim psima i mačkama, ljudima koji preturaju po kantama, urušenim fasadama. Kaže ona:

„Tata, ovde se niko ne smeje na ulici, kada pokušam da se nasmešim nekom detetu u prolazu svi me namršteno gledaju”.

„Znam dete moje, ljudi ovde teško žive” – pravdam ja Pančevce i moju postojbinu.

„Tata, znaju li oni koliko bedno žive?” – pita ona.

„Znaju” – kažem.

„A zašto ne učine nešto da im bude bolje?”

„Ne znam. Zato je tvoj tata i otišao odavde. Da tebi bude bolje”.

„A zašto svi ljudi ne urade kao ti?”

„Neki ne mogu, neki ne smeju, neki ne žele, a nekima je dobro i ovde. Nije lako otići odavde. Loša izvesnost je mnogima bolja od potencijalno dobre neizvesnosti”, mudrujem ja, a u stvari ni sam nemam pojma kako smo uspeli da skenjamo državu u kojoj smo se rodili i da tražimo drugu državu majku tamo daleko.

Dvanaestogodišnje dete postavlja iskrena i prava pitanja. Da nam je neiskvarenost dece, svet bi bio lepši a možda bi imao i šanse da opstane. Ovako…

Džet-leg ubija. Toplota nesnosna. Došli smo iz pakla jednog društva u pakao globalnog otopljavanja. Oba pakla stvorena ljudskom glupošću i pohlepom.

Četvrtak, 18. januar 2018. godine

I dalje hodamo kao zombiji. Skupljamo mačke iz mačijeg hotela gde su provele vreme dok smo mi na putu. Skup hotel. Teško je pomiriti u svojoj glavi mačiji hotel sa ljudima koji kopaju po kantama. Dva sveta.

Temperatura raste. Klima uređaj radi punom parom.Gledam tenis na TV-u. Novak i Žil kao igraju tenis, a u stvari se igraju ruskog ruleta sa svojim kardiovaskularnim sitemima. Gladijatorstvo zvano sport se svake godine pomera bliže varvarstvu Rimskih arena.

Gladijator Novak pobedio. Živeće još jedan dan, zaradiće još jedan milion. Ali on se barem oznoji za svoj milion. Izabrao je možda pogrešno zanimanje. Da je na primer nacionalista, zaradio bi isto to bez znoja a i ne bi se znalo koliko je zaradio. A završio bi i tri fakulteta i dva doktorata a možda čak dobio medalju i bio ministar sporta.

Petak, 19. januar 2018. godine

Džet-leg je živ i zdrav, hvala na pitanju. Još jedan 40 ºC dan, hvala i na tom pitanju.

Telefon je počeo neumitno da me podseća da se mome odmoru približava kraj. Gradilišta su krenula punom parom posle letnjih odmora i raspusta. Predavanja moram da pripremim u naredne dve nedelje. Uz telefon na uhu, trči se i kupuju školske uniforme i cipele, školski pribor. Kupuje se laptop za polazak u srednju skolu. Knjige više ne postoje. Elektronska oprema je obaveza, sve se odvija u informativnom prostoru, u „oblacima”, papir je passe. Isto je na svim nivoima školovanja. I na mome univerzitetu je sve digitalizovano. Čekam da digitalizuju i mene. Javiću vam kako je biti avatar predavač.

Odlazim do pošte da pokupim pošiljku. Moja diploma je stigla. Papir kao dokaz o dve godine krvničkog rada nakon posla. Ko mi kriv kad sam napustio Stradiju, pa za diplome moraš i da studiraš. Još jedna diploma u dugom nizu kao deo moga profesionalnog usavršavanja. U novom vrlom svetu večitih i sve bržih i radikalnijih promena, profesionalno usavršavanje je neprekidan proces. Oni koji zaostanu bivaju odstreli sistem ili ih dokrajči neki mladi lav ili leopard koji vrebaju slabe i zaostale. Lov ne prestaje. Psihologija plena je moćan pokretač i motivator.

Subota, 20. januar 2018. godine

Sveti Jovan Krstitelj. Na slavi kod prijatelja. To je naše godišnje okupljanje Stradivarijusa (umetnika preživljavanja, a bivših stanovnika Stradije). Da se održi tradicija, da se vidimo sa ljudima sličnim nama, da se podsetimo kako je nekad bilo, popijemo koju „domaću”, potvrdimo jedni drugima da je dobro što smo ovde a ne tamo, da zaboravimo da smo ovde a nismo tamo, da pričamo i diskutujemo o tamo iako smo ovde, da se nadamo da će tamo jednoga dana biti kao što je ovde…. Nakon mesec dana konstantnih udara na moj nivo holesterola u Evropi ovo je poslednji napad koji hrabro podnosim. Od sutra detoksikacija. Hm, možda od prekosutra… sutra smo pozvani na roštilj kod drugara. Life goes on.

Autor je rođeni Pančevac koji živi u Melburnu. Plaćen je da predaje na Viktorija Univerzitetu građevinski menadžment i uz to ima minijaturnu preduzimačku firmu da mu ne bude dosadno

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Povratak

  1. Živoslav

    januar 23rd, 2018

    Veoma dobro!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)