Kod dva desperadosa

Jasmina Nastić
Objavljeno 14.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Nedelja, 7. jun 2020. godine

Pokušala sam na netu da pronađem statistiku o broju napuštenih pasa u Pančevu, nisam uspela. Međutim, pronašla sam podatak da širom sveta postoji oko dve stotine miliona pasa lutalica. U Holandiji skoro da ih nema. Problem su rešili programom sterilizacije koji finansira država i povećanjem poreza za kupljene pse kako bi podstakli ljude da ne kupuju nego da udomljavaju pse iz prihvatilišta.

Svakako ih ima podosta u Pančevu. Na jednu takvu napuštenu i uplašenu kucu naišla sam sinoć na keju. Povela sam je sa sobom. Pokušavam da doakam sebi i otkrijem zašto sam to učinila. Svakodnevno nailazim na lutalice, pomazim ih, nahranim ako imam čime, i na tome se sve završi.

Jesam li postala bolećivija ili postoji neki drugi razlog? Ne znam. Ali sada je tu. Upoznajemo se, privikava se na stan, malo se plaši, ali uglavnom jede i spava. Zvaće se Smilja.

Ponedeljak, 8. jun 2020. godine

Vodim Smilju veterinaru. Prvo će je očistiti od parazita, a zatim će primiti vakcinu.

Grad je izlepljen plakatima. Bliže se izbori. Ovih dana se diskutuje o tome da li je bolje izaći na izbore ili ih je bolje bojkotovati. Jedni misle da je bojkot povlačenje i prihvatanje poraza bez borbe. Smatraju da angažman treba biti proaktivan. Drugi negiraju izbore jer izbora i nema ukoliko oni nisu slobodni i demokratski. Veruju da bi bojkot imao smisla kada bi opozicija bila složna. Treći malo misle jedno, pa zatim promene mišljenje. Uglavnom, mnogo se priča. Što ih duže slušam, sve sam neodlučnija i nalazim da je besmisleno i jedno i drugo.

Komšija sprema večeru. Neguje dobre komšijske odnose. Beta verzija specijaliteta, čiju alfa verziju nisam probala. Verujem da je podjednako ukusna.

Utorak, 9. jun 2020. godine

Jutarnja šetnja Tamišom. Najlepše je ranim jutrom, tada je najmirnije. Samo pokoji pecaroš i besposleni šetač. Blizina vode smiruje, postajemo valjda svesni proticanja. Proticanja i vode i vremena. Proticanja bez mogućnosti zadržavanja, usporavanja, vraćanja. Proticanja nezavisnog od svega i od svih. Proticanja.

Uživam u jagorčevinastoj eleganciji jutra i ne mislim.

Upisala sam kurs nemačkog jezika. Učila sam ga u gimnaziji, a zatim je pao u zaborav. Ranije ga nisam volela, ali sada mi se dopada kako zvuči. Grupa broji desetak ljudi. Protežemo se od dvadeset i neke godine do četrdeset i neke. Jedino ja kao razlog učenja navodim razonodu. Svi su već bili, žele da se vrate ili planiraju da prvi put odu.

Es tut mir leid (žao mi je) što je sve to tako.

E, toliko o vraćanju tate iz Nemačke.

Sreda, 10. jun 2020. godine

Pristigli su neki računi. Vire iz poštanskog sandučeta na kojem već godinama piše tuđe prezime i već godinama sam namerna da napišem svoje, a onda pomislim da napišem duos desperados. Jedna sam, ali sam desperados na dva nivoa.

Idem u nabavku. Dogovorila sam se sa Jovanom da kuvamo zajedno, tj. da jedan dan kuva ona, a drugi dan ja. Mislimo da tako štedimo vreme, novac i da se hranimo zdravije. Bolja je kuvarica, ali i ja se trudim. Danas je na mene red. Pravim potaž od tikvica.

Začuđujuće sam zadovoljna rezultatom. Dobijam i pohvalu. 🙂

Uz to sladoled. Kada bih svoj život mogao proživeti iz početka, jeo bih manje boba, a više sladoleda, tako nekako kaže Borhes. To se ne može odnositi na mene.

Vratili su Desanku u lektiru. Razumem da ima mnogo sadržaja u nastavnom planu i programu koji zahtevaju vreme ako nastojimo da budu kvalitetno obrađeni. Cilj je razvijanje kritičkog mišljenja, a ne puko iznošenje činjenica. Ipak, radujem se što je odluka promenjena.

Četvrtak, 11. jun 2020. godine

Odlazim u Beograd na razgovor za posao. Pre svakog razgovora odgledam klip iz Trainspotting-a, Spadov intervju za posao. Nasmeje me, oraspoloži i ohrabri.

Poslodavac je čovek pozitivne filozofije, zagovarač, propovednik. Dakle, zacrtaš cilj, ostvariš ga. Pomakneš cilj unapred, pa ostvariš i njega. I nemoguće je ne ostvariti cilj jer potrebno je samo poželeti, reći – ja to mogu! I sve tako, začinjeno nekim sumanutim poređenjima i primerima. Uspela sam da zakolutam očima kada je spomenuo platu za sve te ciljeve koje treba ostvariti. Nije ostalo neprimećeno.

Nastavljam do kumova. Stižem sekund pre pljuska. Čekaju me mlinci.

I tako. Sa svakim zalogajem, meni je sve bolje i bolje i…

U Pančevo stižem kasno popodne. Smilja je sama čitavog dana. Kada je čula ulazna vrata, cvili. Vrti repićem i prvi put me liže (do sada sam uglavnom bila predmet glodanja).

Nisam li je zbog ovog uzela? Da odagna samoću stana, ugasi tišinu. Da imam razlog zašto žurim kući jer, bože, Smilja me čeka.

Nedavno sam slušala predavanje o savremenom čoveku, slobodi i usamljenosti. Čovek današnjice se često susreće sa osećajem usamljenosti i otuđenosti. Takođe, on je danas manje nego ranije uslovljen zahtevima porodice, bliže i dalje okoline. Zapravo, ima veću slobodu, pravo izbora. To je dobro, ali loše je što za nezadovoljstvo sopstvenim životom nema koga drugog da okrivi do sebe samoga.

Dobro, ovo sad zvuči suviše pesimistično u odnosu na pozitivnu psihologiju s početka dana. Ali da, baš tako su rekli na tom predavanju.

Kasnim na nemački.

Petak, 12. jun 2020. godine

Dan je protekao u čišćenju stana i učenju nemačkog. Polako se prisećam srednjoškolskog znanja, izgleda da nije sve isparilo.

Prelistavala sam i oglase za posao. Pomalo se i plašim da konkurišem. Ne znam šta me može sačekati na sledećem razgovoru.

Izgleda da nisam bila pripremljena za dolazak tridesetih. Nisam ovo očekivala. Osećam se totalno dezorijentisano i izgubljeno. Nisam se ovako osećala ni u tinejdžerskom periodu. Tada sam imala neku putanju, pravac. Drugo, tada je u redu biti izgubljen. A ja se u tridesetim nalazim na vetrometini bez ideje šta bih. Od svog primarnog zanimanja dižem ruke, iluzorno je misliti da ću pronaći posao u struci i zamorno mi pada rešavanje testova ličnosti u NSZ-u.

Dakle, potrebno je osposobiti se za nešto drugo. I nije me strah. Nisam neodlučna. Ali ne želim biti nepromišljena i nakon deset godina se naći na istoj ovoj vetrometini.

Rekoh li, desperados puta dva.

Idem do sestre na kafu i da preuzmem paket sa sela. Brižni roditelji. Sreća je kad imaš nekoga da misli i brine o tebi.

Još tokom karantina započela sam čitanje Uliksa i nikako da ga privedem kraju. Zato se uveče borim sa snom i čitam.

„Ja sam sutra, ili neki drugi budući dan, ono što sam spremio danas. Ja sam danas ono što sam spremio juče, ili neki prethodni dan.”

Subota, 13. jun 2020. godine

Slušam Mundoga, slepog muzičara koji se oblačio kao viking i živeo na ulicama Njujorka. Doslovno je živeo na ulici. Inspiraciju je pronalazio u zvukovima koji dolaze s njenih pločnika. Prija mi, jednostavnog je i umirujućeg zvuka.

Pišem dnevnik i pokušavam da ga otkucam na telefonu pošto sam nakon obijanja stana ostala kratka za laptop. Žuri mi se da završim jer dan je sunčan, bez učestalih tmurnih oblaka svojstvenih ovoj nedelji.

Otići ću u šetnju. Smilja i ja ćemo otići u šetnju.

Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti i novopostavši „kučkar”, brigaš o potrebama jednog šteneta

Ostavi komentar

  • (not be published)