Osim naivnog slikarstva, Kovačica je u svojoj istoriji imala i periode kada je na širem regionalnom nivou ostvarivala uspehe u svetu folklora i pozorišne umetnosti. Jedna od najznačajnijih ličnosti za kovačičku amatersku pozorišnu scenu bio je režiser i glumac Tomaš Hriešik – Maško (1956-1993) koji je svojim predstavama sa elementima postmodernizma (kao što je na primer bila inscenacija dela Pitera Vajsa Marat vs. Sade) osamdesetih značajno podigao lestvicu za ostale amaterske ansamble u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Jedan od Maškovih najvećih uspeha bilo je treće mesto koje je kovačički pozorišni ansambl zauzeo na Festivalu amaterskih pozorišta Jugoslavije u Trebinju 1984. godine sa predstavom Slučaj Jelisavete B (inscenacija inspirisana Slučajevima Danila Harmsa).
Iako je jako lepa, jasno je da bi malo ko čuo i znao za Kovačicu da nije bilo Kovačičke naive i uspeha koji su ostvarivani u svetu umetnosti i kulture. Uprkos tome, Kovačica se nije adekvatno odužila pomenutim ličnostima za njihove zaista neizmerne zasluge. Najkrupniji pomak u pozitivnom smeru napravljen je 2014. kada je uz veliku pomoć Slovačke Republike od naslednika otkupljena kuća Martina Jonaša u Čaplovičovoj ulici i nakon rekonstrukcije pretvorena u Spomen dom Martina Jonaša koji i do dan-danas radi, pod upravom kovačičke Galerije naivne umetnosti. Nažalost, za slikare na tome se i završilo – na primer, samo stotinjak metara od pomenutog Spomen doma Martina Jonaša još uvek stoji kuća Zuzane Halupove, koja je već menjala vlasnike. Prema tom objektui se tokom svih ovih godina (dakle od smrti ove umetnice 2001. godine) ophodilo kao prema bilo kojoj drugoj nekretnini. S druge strane, iste te 2014. godine, svetlo dana ugledala je velika i bogato opremljena monografija Máško, dakle obimno delo o Tomašu Hriešiku – Mašku koju je priredio Pavel Matuch a izdao Memorijalni centar „Dr Janko Bulík”.
Vlast se promenila, nazivi ulica nisu
Posle promene vlasti u jesen 2015. kada su u Opštini Kovačica naprednjaci smenili demokrate, jedna od prvih inicijativa nove vlasti bila je da se promene nazivi nekih ulica u Kovačici. Ideja je bila da se po Martinu Jonašu, Zuzani Halupovoj i Tomašu Hriešiku-Mašku nazovu kovačičke ulice i to na taj način što bi se jedna od najdužih ulica – JNA –podelila na dva dela, pa da onda jedan manji deo (iz smera od Uzdina do centra) nosi naziv Martina Jonaša, a veći deo (od centra prema Pančevu) Zuzane Halupove. Znameniti režiser i glumac Tomaš Hriešik Maško je trebalo da dobije malu periferijsku ulicu koja i dan-danas nosi ime Patrisa Lumumbe, prvog premijera nezavisne Demokratske Republike Kongo (lepa zaostavština iz vremena realnog socijalizma tj. jugoslovenske nesvrstanosti). Iako se o toj inicijativi mnogo pričalo u to vreme – možda je ta inicijativa tada čak razmatrana i u lokalnom parlamentu – ona nije realizovana. Ubrzo su naprednjaci legitimisali svoju vlast na izborima 2016. godine i na jedno vreme ideja promena imena ulica je stavljena u fioku. I tamo je bila sve do decembra 2024. kada je posle osam godina, još uvek naprednjački lokalni parlament razmatrao inicijativu da se dve kovačičke ulice „dodele” Martinu Jonašu i Zuzani Halupovoj. Pominjala se čak i neka peticija građana po ovom pitanju. U medijima koji su izveštavali sa te sednice se ne spominje da li je inicijativa usvojena, ne pominje se preimenovanje ulica JNA i Patrisa Lumumbe, niti se više pominje glumac Tomaš Hriešik Maško.
Od tada je opet prošlo godinu i po dana i od promene naziva ulica još uvek nema ništa. Niti se znaju razlozi, niti se zna koje su prepreke svemu tome, a Kovačica danas zaista ima svakakve, čak i poneke sasvim besmislene nazive ulica. Za sve to vreme, Mesna zajednica Kovačica snom mrtvijem spava jer je njenom Savetu davno istekao mandat i jer je tu zapravo upitna njena nadležnost za celu stvar oko ulica, iako se sve ovo de fakto dešava na njenoj „teritoriji”…
Nedovršeni film o Martinu Jonašu
Osim dodele naziva ulica po znamenitim Kovačičanima, bilo je pokušaja i da bude snimljen celovečernji filma o Martinu Jonašu. Posao je na sebe preuzeo režiser Miroslav Benka, a prvi kadrovi ostvarenja pod nazivom Sny Martina Jonaša (Snovi Martina Jonaša) snimljeni su u Kovačici usred leta davne 2018. godine. Već u septembru iste godine postavljen je na YouTube teaser trailer i što se tiče šire publike na tome se zapravo i završilo, jer su samo to mogli da pogledaju. Naime, film je imao dve zatvorene premijere (u Staroj Pazovi i Kovačici) u maju 2022. ali je tada prikazan kao nedovršeno delo u trajanju od oko sat vremena pri čemu prema priznanju samog autora zbog nedostatka finansijskih sredstava nije snimljeno još oko 15 minuta materijala. Po konačnom završetku film je trebalo da ima svoj festivalski život, ali evo došla je i 2026. a da ovo ostvarenje nema ni svoju IMDb stranicu.
A za svo to vreme, pozorište u Kovačici – koje je osamdesetih i početkom devedesetih sa Tomašom Hriešikom Maškom doseglo svoj umetnički i produkcijski vrhunac – u minulih nekoliko godina je doživelo da njime ovde više nema ko da se bavi. Iako se već nekoliko godina uz pomoć donacija iz Republike Slovačke i uz veliki angažman lokalnog udruženja KOKRAM u Domu kulture „3. oktobar” u Kovačici održava letnja škola „Pišeš? Pišem!”, koja se kroz kreativne radionice sa decom upravo bavi pisanjem za scenu, igrom, plesom, glumom, scenskim nastupom, pesmom i muzikom, fotografijom i snimanjem – na sceni Doma kulture poslednja put je pozorišna predstava bila premijerno izvedena u proleće 2024. godine. Fejdoova komedija Nepobehuj tu nahá! je privukla publiku, ali dobar deo ekipe koja je realizovala ovu predstavu činili su ljudi sa strane – režiser iz Stare Pazove, asistentkinja režije i pojedini glumci došli su u pomoć iz Padine i Pančeva.
Naivno slikarstvo je slika seoskog života
Sa druge strane, u vreme kada Kovačička škola naivne umetnosti ostaje bez svojih poslednjih autora iz starije generacije i dok većina slikara njene srednje generacije već uveliko gazi sedmu deceniju života, naslućuje se praznina koja će uskoro nastati. Jasno je da su osnivači Kovačičke škole naivnog slikarstva pre svega bili ljudi sa sela, ljudi koji su kroz svoje jedinstveno stvaralaštvo prikazivali život kakav su i sami živeli, ako ne tokom celog trajanja, onda bar u detinjstvu ili mladosti. Koliko se još slikara Kovačičke škole naive može pohvaliti time da zna šta je pravi život na selu, u banatskoj ravnici, šta je rad na njivi, povrtnjaku, vinogradu ili voćnjaku, šta je rad u domaćinstvu i gazdinstvu, šta je slikanje kao ljudska potreba za kreativnim izrazom nakon što je težak paorski posao završen, a hleb već na stolu. Koliko je tu ljudi koji imaju samo određeni slikarski talenat a koji nalaze naivu samo kao put do bržeg i lakšeg sticanja publike, iako oni sami zapravo nemaju direktnog dodira sa svetom u kojem je rođena Kovačička škola naivne umetnosti?
Čime se onda bave takvi autori? Oni se nesumnjivo bave slikanjem, nesumnjivo održavaju lokalnu likovnu scenu živom, nesumnjivo privlače pažnju i svetom šire lepu sliku o Kovačici, jasno je i to, da neki od toga lepo zarađuju ili bar mogu da povremeno dopune kućni budžet tim svojim radom. A da li je to i dalje Kovačička škola naivnog slikarstva, da li je to nešto što treba da bude budućnost ove škole, ostavićemo ipak da o tome govore stručnjaci.
Ono što je za Kovačicu važno je to da se na najlepši način očuva sećanje na njene najslavnije dane i na njena najznačajnija imena. Recimo Spomen dom Martina Jonaša i bogata monografija Maško bili su solidni koraci u tom smeru. Dok nesposobnost da se za deset godina konačno reši pitanje dodele imena ulica ili da se za osam godina završi jedan kraći celovečernji film svakako ne služe na čast savremenoj garnituri na vlasti u Opštini Kovačica.
