I bez prodornog zvuka pištaljki, snažnih glasova s megafona i još snažnijih političkih poruka koje odzvanjaju u našim glavama i kada protesta nema, znamo da promene kreću upravo od nas.
Dolaze sa ulice i od nekih malik (is)koraka koje svi svakog dana pravimo.
Dolaze od brige o drugome kao najbitnijem postulatu za izgradnju jednog boljeg društva.
Bilo da je okružena na protestu sa stotinu ljudi ili sa pola miliona, studentkinja i aktivistkinja Andrea Arsić ne gubi iz vida svoje saborce i saborkinje. Brine o njihovoj bezbednosti, svesna da ti ljudi imaju isti cilj i dele istu ideologiju kao i ona. Da žele da doprinesu društvenim promenama.
Kako i sama kaže, staloženo, sa osmehom, dok sedimo u „Zvucima srca” i uz čaj pretresamo doba od pada nadstrešnice u Novom Sadu do danas:
Sami i razuđeni nećemo moći ništa da uradimo
Stamena i preduzimljiva, Andrea je doprinela ponovnom buđenju našeg grada i postala jedna od važnijih akterki u struji promene. Prvo se oprobala na studijama španskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a trenutno sa uživanjem studira odnose s javnošću na Fakultetu za medije i komunikacije.
Najformativnija iskustva stekla je u Kompasu – Kreativnom omladinskom centru Pančeva za borbu protiv side, gde je dugo godina volontirala i prenosila svoje znanje osnovcima i srednjoškolcima. Tu je naučila kako da komunicira i sarađuje s različitim ljudima, da prezentuje svoje ideje, da neguje svoj istraživački duh, ali i da se zainteresuje za politiku.
Angažman u Kompasu naveo ju je na razmišljanje šta zaista može da uradi i poboljša svoj život i život svojih sugrađana i sugrađanki, kako da iznađe načine na koje bi mogla da ispravi neke sitne nepravde koje gleda već godinama.
Za Andreu Arsić glavni motiv da se pridruži studentskom pokretu bio je bes koji se taložio godinama. Taj bes se sada kanališe u nešto što je dobro, što doprinosi društvenim promenama.
„Bila sam aktivistkinja u Pančevu godinama pre svega ovoga. Videla sam te male nepravde – konkursi za omladinske projekte na koje smo pokušavali da konkurišemo i mi sa Kompasom. Ne dobijemo ništa i onda gledamo šta fiktivna udruženja koja su dobila velike količine novca rade. Ponadamo se da će uraditi nešto dobro, ali ništa se ne desi, jer su to fiktivni projekti. Uvek sam bila ljuta. Ljutilo me je što to tako može da prođe. Mi se svi trudimo da napravimo neku razliku, barem za mlade ljude ovog grada”, kaže naša odvažna sagovornica.
Fiktivna udruženja i njihovi projekti nisu jedini razlog zbog koga je ona besna. Pre svega, besna je na ideju što sve ovo toliko dugo traje:
„Što ne mogu da prođem ulicom a da ne naletim na neko gradilište, pa moram da pređem put kako bih mogla normalno da postojim u ovom gradu. Besna sam što izađem iz kuće i osećam da vazduh smrdi. Što se sve to ignoriše već godinama i što se vidi i dokazuje iz dana u dan da ljudi koji su u vrhu i materijalno u najboljoj mogućoj poziciji diktiraju nama. I da onda još guraju za sebe a da ne gledaju naše interese. Od malih stvari, posebnih interesa, do onih velikih i sistemskih. To se sve ignoriše. To je užasno! Grozno! Kroz svoj aktivizam i angažovanje shvatila sam da mogu da doprinesem promenama kao građanka, a oni koji su na vrhu to ne mogu. Pa to ne pije vodu!”
Od 1. novembra i pada nadstrešnice do danas svaki dan prepun je izazova, posebno što studenti uz podršku naroda traže velike stvari.
„Strašno je što nakon mnogo godina neuspešnih, relativno malih protesta i traženja malih stvari, sad odjednom tražimo najveću stvar. Tražimo korenitu promenu. Veoma je izazovno suočiti se sa strahom od svega toga, znajući da smo svakoga dana kad smo na ulici ugroženi. Ne samo ja, nego i moje kolege, saborci. Ume ponekad da bude teško da se nastavi. Ali moramo da nastavimo”, beskompromisno izgovara Andrea.
Policajci su tu, pa će biti tu. Za našu mladu sugrađanku oni nisu toliko bitni. Nikad se ne fokusira na njih, jer oni su samo statisti. Fokusira se na to da svaki protest prođe dobro i da svi budu zaštićeni. I ako oseća strah, kad krene u šetnju sa Pančevkama i Pančevcima i vidi masu ljudi iza/ispred sebe, onda joj više ništa nije toliko strašno. Što je više ljudi, tada se svi osećaju sigurnije.
Od početka studentskog pokreta, njegovom osnaživanju doprinele su umnogome žene. One su stale u prve redove nezadovoljne političkom situacijom i nepravdama, rešene da podignu svoj glas protiv suzbijanja slobode govora, ali i kriminala i korupcije. Na različite načine su iskazale solidarnost – kako kroz međusobnu podršku, osećaj poverenja, zajednički rad, tako i kroz podršku studentima, brigu i razumevanje potreba zajednice.
Andrea Arsić potvrđuje i nalaze nedavnog istraživanja organizacije FemPlatz, objavljenog pod nazivom „Između megafona i tišine: Žene u borbi za promenu”. Prema njenom mišljenju, žene su upečatljivije u svemu što se dešavalo u poslednjih šesnaest meseci:
„Uvek prvo primećujem žene. Nije uobičajeno možda kod nas da žene budu prominentno u prvim redovima. Kad vidim s koliko žena pored sebe šetam, s kojima nosim šetalice, s kojima se uhvatim za ruke ispred kordona, tek onda shvatam koliko smo ključne u svemu ovome. Definitivno su mnogo doprinele. Ima tu fantastičnih žena, aktivistkinja, koje su borbene i jake, ne plaše se da budu glasne. Žele da budu tu. Žele da budu tu za svakoga. One su tako fantastične! Na mene ostavljaju najjači utisak!”
Da li se doprinosi muškaraca i žena u borbi za društvene promene jednako vrednuju?
Andrea nema utisak da se njeno delovanje i delovanje njenih saborkinja vrednuje na istom nivou.
„Tu su, blizu su, vrednuje se, naravno, ali ima sitnih momenata kada se oseti povetarac mizoginije koji prođe dok nešto izgovaram o bezbednosnim rizicima, ovome ili onome, i vidim taj pogled koji kaže: Šta ti znaš. Bili oni svesni toga ili ne, nije bitno, jer ja jesam svesna. Ali to nije nešto što me je demotivisalo. Žene se i dalje bore da budu na ravnopravnim pozicijama. Ta borba i dalje traje, i mislim da će dugo trajati”, objašnjava studentkinja FMK-a.
Kad joj neki saborac predloži da na protestu žene budu u prvim redovima, posebno ispred policijskog kordona, taj predlog joj se ne dopada. Jasno joj je da neki muškarci percipiraju žene isključivo kao slabiji, nežniji pol:
„Zato što smo slabije i nežnije valjda to znači da nas ti panduri i taj kordon neće taknuti, i da ćemo tako moći da štitimo ljude koji su iza nas. Dok u isto vreme, svi smo svesni femicida i partnerskog nasilja koji se dešavaju svakodnevno. Užasan je osećaj kad neko pretpostavlja za nas da smo slabašne i nežne jer smo žene.”
Andrea smatra da ni donosioci odluka, koji su pretežno muškarci, takođe ne poštuju angažman žena. Jer one su te koje će se uvek angažovati za bitne društvene stvari, za svoja, ali i za tuđa prava. One će uvek biti u prvim redovima. Mnogo šta bi moglo da se promeni kada bi više žena bile donosioci odluka, ali one žene koje se neće boriti za patrijarhat, već za bolja prava svojih saborkinja i koleginica.
Na pitanje kako dalje vidi svoju borbu, Andrea kaže da će ona uvek biti aktivistkinja. Da će raditi za dobrobit građanstva.
„Politika me ne zanima da bih se njome bavila u tom kapacitetu da bih bila donosilac odluka, ili deo predstavničke demokratije – u skupštini, opštini… To me istinski ne zanima. Želim da gledam i da držim ljude odgovornima. Čak i ako je reč o stranci koju sam podržala, želim da budem prva na ulici ako ona nešto pogrešno uradi, nešto što mi se ne sviđa”, objašnjava pančevačka aktivistkinja.
Andrea Arsić želi da nastavi da bude na ulici. Da svi mi budemo na ulicama, i da budemo spremni kada budu raspisani parlamentarni izbori, po mogućstvu vanredni. Da sve što dolazi, uradimo najbolje moguće. A najbolje moguće ćemo uraditi upravo zajedno.
Ova priča je nastala uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta SMS Facility – Small Media Support in Western Balkans project, koji sprovodi Thomson Media. Sadržaj je isključiva odgovornost medija i autora i ne odražava nužno stavove, mišljenje ili vrednosti Evropske unije ili Thomson Media.
