Roofing dnevnik

Nikola Vida
Objavljeno 18.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 14 mins

Nedelja, 11. februar 2018. godine

Gledam kroz prozor u jelku i prva pomisao mi je da danas nema vetra, odličnan dan za roofing. Uzimam telefon i uključujem aplikaciju sa vremenskom prognozom na kojoj piše –23 celzijusa. Najvažnija stvar svakog roofer-a jesu vremenske prilike za taj dan. Od njih zavisi količina, tempo, način, pa i sve ostalo kako će se toga dana raditi na krovu. Nedeljom uglavnom ne idem na posao. Za taj dan rutina je uglavnom slična, od ujutru do podne razgovaram sa porodicom i prijateljima koji su još uvek u Srbiji, pa slede nabavka, relaksacija i spremanje za nove radne pobede.

Zovem Violetine roditelje koji su uvek pozitivnog duha i raspoloženi za neku šalu. Komentarišemo vremenske prilike u Srbiji i u Kanadi i nisam baš siguran da li i druge osobe koje su u inostranstvu sa svojim prijateljima i rođacima iz otadžbine to rade, ali ja uglavnom da. Kažu da je zima ove godine blaga, komentarišem: „I ovde isto, prvi sneg je pao 15. septembra dok je još kalendarski bilo leto”. Sledeći su moji roditelji, a naravno razgovor započinjemo o vremenskim uslovima. Poslednja dva meseca su proveli kod nas i Vera nas je razmazila nedeljnim ručkom i generalno spremljenom klopom za svaki dan. Tata Laki je bio zadužen za danonoćno šoferiranje. Mislim se, danas ću i da kuvam jer sam Violetu već odvezao na posao. Sledeći je Urke. Prvo ga pitam za „Partizan”, hoće li na tekmu u četvrtak i kakve su nam šanse. Najveći deo razgovora posvećujemo intervju za posao koji će biti održati u petak. Dolazi u istu kompaniju u kojoj ja radim. Po dosadašnjem radnom iskustvu, ispada da smo više od deset godina bili zaposleni u istim firmama u Srbiji. Doduše, istina je da smo kolege, ali sa česme na Kotežu 2, iz „Perpera”, sa Bele Stene, Korzoa, terena za fucu, iz „Šarana”, „Kupea”, „Voza”

Kupovina – ideal potrošačkog društva, a za mene, iskreno, smaračina teška. Ostatak dana pratim zimske olimpijske igre i lagano kuvam.

Ponedeljak, 12. februar 2018. godine

Telefon pokazuje da je napolju –25, uz vetar –36, another day in paradise. Odlazim po Kanađanina britanskog porekla, Breta – Bret Cox, koji živi dole niz ulicu. U kolima komentarišemo legalizaciju marihuane koja već sada može da se naruči preko gomile sajtova. U centru Vankuvera su pre par godina postavili vending machine sa istom. Ima ozbiljne planove. Vadi kesicu gumenih bombona, koje proizvodi njegov brat, i nudi me da uzmem. „Hej Bret, jeste da sam se odavno izborio sa anoreksijom, ali nisam baš za gumenjake sa THC-om od šest ujutru”. Njihova porodična manufaktura proizodi i energetske barove, ulje i ko zna šta još.

Posao smo završili do podne pošto nam vetar nije bio saveznik danas. Dnevna soba postaje moje kraljevstvo, a kauč neosvojiva tvrđava. Kakvi su vaši planovi kada je napolju –30?

Utorak, 13. februar 2018. godine

Albertu su davnih dana najvećim delom naselili ukrajinski i nemački doseljenici. Šef naše odabrane skupine je Brajan – Bryan Zapesocki, poreklom iz Odese, čiji je deda bio električar, verovatno kao što sam i roofer. Kada sam ga prvi put video podsećao me je na Vasu. Očekivao sam da mi se obrati na srpskom, što je i uradio. Vasin brat sa drugog kraja sveta radi više od pet godina sa ljudima iz Jugoslavije, te dosta razume srpski, a po koju i progovara. Komentarišemo kako je cena nafte došla do 70 dolara po barelu na berzama, što znači da će albertanska ekonomija da izađe iz krize i konačno prebrodi najveću nezaposlenost u poslednjih četrdesetak godina, koja iznosi 6,7 odsto.

Makar dva puta nedeljno posećujem recreation centre po Edmonotonu, koji je raj za svakog zaljubljenika u sport. U prizemlju se nalaze po četiri terena za hokej i dvoranske sportove, šest bazena različtih veličina i namena, plus sauna, parno kupatilo, ogroman hot bath, tobogani… Na prvom spratu nalazi se prostrana teretana oko koje se pruža tartan staza za trčanje. Ceo kompleks ima i prostorije za grupne treninge, kafeterije, restorane… Mislim na Sportski centar u Pančevu, još kada bi samo uredili Peskanu… Danas je na redu plivanje u pauzama između saune i parnog kupatila.

Posle dobrog opuštanja, vidim poruku od Nenada. Jedan od mnogih koji je rešio da se okuša u inostranstvu. Pre nekoliko meseci sam mu posalo roofing CV, kojim je aplicirao za poslove. Konačno su ga pozvali na isti intervju za posao kao i Urketa. Pita kada možemo da se čujemo. Razgovaramo do najsitnih detalja nekih sat vremena iako je u Pančevu četiri sata ujutru. Vidim da ima veliku želju da dođe ovde ili da napusti Srbiju, zavisi ko kako gleda na tu stvar.

Iskreno se nadam da će dobiti posao.

Sreda, 14. februar 2018. godine

Svaka ekipa ima makar jednog pripadnika stare škole. U našem slučaju je to Riki – Rick Larson. Viking, poreklom iz Danske, visok skoro dva metra, izuzetno sposoban i vitalan tip, ali pomalo umoran od rmbanja. Ima 53 godine, troje dece i osmoro unučadi. Počeo je da rinta od svoje petnaeste. Prvih nekoliko godina je bio pomoćnik ujaku drvoseči, a onda je preša na bolji posao, roofing. Prava milina, poligon za vežbanje na otvorenom po snegu, kiši, vetru, letnjem suncu…

Danas me je neočekivano pozvao Srđan, sa kojim sam se poslednji put video pre skoro dve godine u zemunskom „Šaranu”. Izvesno je da će dobiti posao u Kalgariju, te se interesuje za uslove života. Odlično uređen zdravstveni sistem, koji je uz to i besplatan, kao i onaj obrazovni. Dostupnost i raznolikost usluga, ukratko sve dobro osmišljeno i ukomponovano, a što je najvažnije funkcioniše. „Srki, brate, jedino je zima malo duža i hladnija nego kod kuće”.

Sa nestrpljenjem čekam da se Viki vrati. Izuzetno sam ponosan na nju jer je danas krenula da volontira u organizaciji koja pruža usluge osobama i porodicama u kojima se događa nasilje ili ga je bilo. Sa vrata je odmah već bombardujem pitanjima. „Kakvi su im pristup i metodologija? Ko su stručnjaci koji pružaju uslugu?” Zaduženja će joj biti rad sa decom. Do kasno u noć smišljamo strategije.

Četvrtak, 15. februar 2018. godine

Polupospan i blago zajedljiv, zajedno sa Kitom – Keith Proskiw (koji nije u srodstvu sa aktulenim kancelarom Austrije), bradatim Kanađaninom čiji su koreni takođe iz Ukrajine, razbijam led. Povela se priča o religiji, posebno pravoslavlju jer je to opredeljenje njegove porodice. Zajedno imamo istu strast prema rekama, te ostatak dana provodimo u filozofskim pravcima pecanja, vožnji čamaca, vetru… Objašnjava mi proces pecanja na ledu. Takav vid ribolova se uglavnom odvija na jezerima jer je Kanada država sa najviše jezera na svetu. Pitam ga da li je istina da Kanada ima više jezera nego sve druge zemlje sveta zajedno. „Moguće, u prečniku od 50 km oko grada ih ima preko 200” – odgovori Kit.

Vidim da smo igrali nerešeno sa Česima koji su postigli gol iz ofsajda. Nema veze, dobićemo ih u gostima kao i sve ove sezone. Danas sam zaglavio na krovu ceo dan.

Petak, 16. februar 2018. godine

Trevis Frederick je osoba za koju mogu da kažem da je najbliža autentičnom Kanđaninu. Majka mu je iz indijanskog plemena Cree, dok je otac polu-Nemac, polu-Italijan. Široki osmeh i dobrota koju širi oko sebe su nezamenljivi, pogotovu kada dani na krovu nisu laki. Sa svojih 49 godina, zajedno sa ženom, odgajao je troje svojih i četvoro usvojenih čeljadi, ne znam koliko imaju unučadi. Uči me cree jeziku, a ja njega srpskom. Danas guramo lagano, malo pomeramo materijal i krpimo neke sitnice. Petkom svi zaboravimo na vremenske (ne)prilike.

Na pauzi za ručak se javio Urke. Odlično je prošao razgovor za posao, ali će morati da sačeka utorak, kada stiže konačna odluka o tome da li je primljen ili ne. Sa Pejovićima ugovaramo viđanje, ženski deo ekipe, koju čine Violeta, Nevena i njihova ćerkica Lana, ići će na klizanje, a Marko i ja na bazen. Brčkamo se i sumiramo radnu nedelju. Njegova ekipa, u kojoj su, između ostalih, Trevisov brat Trevor, kao i Bretov rođak Majk, na terenu za dve–tri nedelje, zatvorili su oko 120 sq, a mi nekih 80…

Kasno uveče silazim sprat niže do zeta Peđe na piće pred spavanjac. Tu su već Milomir i Voja sa suprugom Beatris i sinom Danijelom. Ova radna nedelja se završava velikom pobedom u korist komšije Voje. Posle nekoliko meseci čekanja, zajedno sa porodicom je nominovan za trajni boravak u Kanadi.

Subota 17. februar 2018. godine

Svaku neradnu subotu provodim na pijaci sa komšijom Danijelom iz Slovačke. Gospođu Silviju i Violetu smo odvezli na posao i sada pravac na festival boja, ukusa i mirisa. Gegamo se kroz šarene štandove na kojima se mogu pronaći đakonije iz celog sveta. Između ostalog, tu je meso od bizona u različitim oblicima, kari i perogies na hiljade načina, klopa sa Dalekog istoka, džem od šargarepe… Kao i na svakoj drugoj pijaci, i ovde se može nabaviti cveće, različite rukotvorine, garderoba… Najdraži nam je evropski bulevar na kojem nabavljamo paradajz, pačija jaja, tzatziki od Janisa iz Soluna, peršun, mlade krompiriće… Na jednom štandu prodaje se kajmak, mladi sir, paprike u pavlaci veoma sumnjivog kvaliteta i ukusa. Obavezno na pijaci fruštukujemo, a danas je na repertoaru kaubojski obrok. Svratili bismo nas dvojica, kao pravi kauboji, na po jednu pre doručka da nije, na našu žalost, točenje alkohola zabranjeno na javnim mestima, kao i prodaja od dva sata nakon ponoći do deset ujutru.

Danas mi je jedina preostala obaveza da sačekam na aerodromu sestru Mariju, koja se oko ponoći vraća sa kratkog puta iz Srbije. Do tada radim nešto korisno.

Autor je kolega emigranata Željka, Baneta, Milana, Nikole, Slađe, Marije, Nemanje, Vlade, Peđe, Bojana, Igora, Slobodana, Ljilje, Milice i mnogih drugih sa kojima je odrastao u Pančevu.

One Comment to: Roofing dnevnik

  1. Milan

    februar 18th, 2018

    Lepo sroceno i napisano.Mogao bi isto prepisati i za nas u Finskoj.Isti nacin zivota i ista klima.Oko jednoga se ne bi slozio.Finska je zemlja sa najvise jezera 187888 preko 5 ari i 56000 preko hektar.Pozdrav Vido

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)