„Razgovarajmo o slobodi”

Jelena Aća
Objavljeno 11.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 4. februar 2018. godine

WORKEND – It’s how freelance translators spell weekend

No, nije da nisam unapred znala. Godine privatnog posla paralelno sa osnovnim zaposlenjem u velikom austrijskom građevinskom koncernu „Štrabag” dovoljno su me uverile da sam sama sebi najgori poslodavac. Tako me ni odluka krajem prošle godine da nakon više od 10 godina napustim građevinsku branšu i osamostalim se nikako nije uvela u mirnije vode. Naprotiv, period koji je usledio merila sam utiscima a ne satima, bio je toliko intenzivan da mi se činilo da sam napravila kvantni skok na skali iskustva. Veoma sam zahvalna Nenadu na pozivu da baš sada pišem dnevnik i tako dobijem mogućnost da se na trenutak izdvojim i mirnije sagledam ovaj isečak života koji kao da se sam od sebe odvija pred mojim očima.

Neki poznanici i kolege spominjali su neizvesnost i nedostatak sigurnosti. Za mene, „sigurnost” je pogrešna reč. Nisam baš uverena da je sigurnost ono za čime tragamo, još manje da je može obezbediti zaposlenje u nekoj glomaznoj korporaciji.

Međutim, u „Štrabagu” sam ostavila neke veoma drage ljude i to je već bila ozbiljna cena za ovu moju dragocenu slobodu da radim vikendomJ

Ponedeljak, 5. februar 2018. godine

Tri puta nedeljno bavim se vrhunski subverzivnom aktivnošću, naime, držim kurseve ljudima medicinske struke radi odlaska u Nemačku. U ovo sam se upustila da ne bih čitav dan provodila ispred računara, da bih imala kontakt sa drugim ljudima i da bih nastavila da predajem, međutim u međuvremenu sam iz svega srca uronila u taj svet i običan posao je dobio duboko ljudske dimenzije. Najzad, dobro se razumemo, u sličnoj smo situaciji – i oni su na početku novog životnog projekta, mnogo toga starog moraju da ostave iza sebe, mnogo toga novog da nauče, mnoge navike da izmene. Posmatram ih ponekad tiho, dok rade samostalno neki zadatak, motivisane, odlučne, usredsređene, inteligentne, vredne i pitam se da li će se reka emigranata iz ove zemlje ikada zaustaviti, da li ćemo kao zajednica ikada naučiti da zaista vrednujemo tako nesebičan doprinos kakav ovi ljudi pružaju.

Direktor centra danas me je iznenadio pitanjem da li bih bila spremna da kurseve držim u Nemačkoj. Nisam to baš planirala, no, da, najzad, ja sam tele-worker, i odande i odavde imam pristup istom virtuelnom prostoru.

Život počinje u pedesetoj, niste to znaliJ

Utorak, 6. februar 2018. godine

Razgovarajmo o slobodi”, pevuši Džoni sa mog računara.

Azra je bila moj prvi veliki koncert u holu tadašnje Tehničke škole i još uvek se sećam kako sam se propinjala na prste da bih bolje videla tipa u zelenoj vindjakni – a zahvaljujući dragom prijatelju znam i tačno mesto na kome sam stajalaJ – i muzike koja nije bila ni nalik bilo čemu što sam do tada čula. Verovatno sam čak verovala da razumem „Pavela”.

„Govoriš mi o ideji, o patriotizmu generacije. Da li je to skup interesa nekorisnih ljudi ili nešto vredno robije?

Poruka za Miru, prijateljicu i moju saučesnicu iz Opatije. Zahvaljujem joj na preporuci za odličan „Ustav Republike Hrvatske”. Mira je oduvek bila skeptična prema mom zaposlenju u „Štrabagu” – naime, „Štrabag” postoji i u Hrvatskoj, priča je globalna – tako da je toplo pozdravila odluku o osamostaljivanju. „To tako neuporedivo prirodnije ide uz tebe“, napisala je. Prirodnost, da, sloboda zaista nije mogućnost da spavamo do dvanaest i radimo šta nam se prohte. Sloboda je mnogo pre da sa sebe stresemo naslage društvenog programiranja i dopustimo onoj iskrici autentičnosti da se razgori u nama.

Mira brzo odgovara: „Film je zaista sjajan, a Glogovac naprosto briljira.”

Večera u dvoje – ovo je naše vreme – i sloboda da pred nekim drugim budem upravo ono što jesam. Razgovaramo… o slobodi uglavnom. „Tvoja hrabrost je nagrađena”, kaže. Duboko udahnem i osećam kako mi se topli talas razliva niz ramena, rastvarajući grč, i kako se reč hvala kotrlja preko osmeha.

Sreda, 7. februar 2018. godine

Family time jedna je od velikih prednosti mog novog statusa. Naše zajedničko vreme sada je oslobođeno užurbanosti i stresa. „Još si u go-go-fazi” kaže mi danas Ivana, starija ćerka. Gde sam ja?! „Go-go” smeje se, tapšući me po ramenu uz pokroviteljstvo iskusnog preduzetnika. Pre dve i po godine pokrenula je svoju školu stranih jezika u Beogradu, „Traumraum“, i napravila poseban program, povezujući intelektualne veštine, mentalne mape, tehnike pamćenja i nastavu jezika, a prošle godine kreirala programe efikasnog učenja za osnovne škole. Samo da još kao društvo smislimo šta ćemo sa tim novim generacijama obrazovanih mladih ljudi. „Prihvataš sve što ti se nudi i zatrpavaš se” kaže iskusno, „no, uskoro ćeš postati selektivnija”. Dobro, i taj go-go ću nekako da preguram.

Obe moje ćerke snažno su podržale ideju o osamostaljivanju. Kada sam joj prvi put saopštila odluku preko telefona, Goga me je sačekala sa postavljenim stolom i pripremljenim ručkom i uz čašu vina rekla: „Hajde da sada zajedno pogledamo tvoj CV”. Uskoro će njena pomoć zaista biti potrebna oko kreiranja vizuelnog identiteta nekih zamisli. Naime, nakon šestomesečnih studija u Krakovu Goga četvrtu godinu Likovne akademije završava u Beogradu i – kako je sama objasnila – trenutno je zanimaju ljudi uhvaćeni na prelazu iz jednog stanja u drugo. Njen ciklus „spavača”, uhvaćenih u trenutku između sna i buđenja, istinski me je oduševio. Razmišljam takođe da sam kao osoba u prelaznom (go-go) stanju upravo savršen objekat posmatranja.

Četvrtak, 8. februar 2018. godine

Seckam cveklu, šargarepu i grejpfrut za sveže ceđeni sok i presipam brižljivo napravljene domaće muzle još jednom kašikom čia semenki. Još kesica zelenog čaja, zatim limun, med. Hm. Ovaj opis jutarnje rutine neizbežno me je podsetio na prethodni „Dnevnik” koji sam pisala za „Pančevac” davne 2003. godine još kao gimnazijski profesor. Zvirnem. Hm. Ko je ova mlada osoba koja dan započinje zvukom dial-up veze, nes kafom umućenom vrelom vodom iz bojlera i cigaretom (?!) i stalno negde žuri? Osećam ne malu empatiju.

Nakon dugog dana pred računarom konačno stojim preko puta DKC-a i posmatram Bojanu kako mi se približava opuštenim korakom, sa širokim osmehom na licu. Bojana je moj „plen” iz „Štrabaga”, koleginica, otprilike vršnjakinja one mlade dame iz 2003. Dopada mi se to generacijsko izmeštanje. Imam prijatelje koji su osam, deset, petnaest… godina stariji i one koji su isto toliko mlađi. Možda je i u tome stvar, da ispod svih tih zastava, generacijskih i bilo kojih drugih, svega sa čime se nepotrebno identifikujemo, pronađemo mesto, onaj poslednji inč sebe u kome smo slobodni. Čvrsto je grlim i zajedno uranjamo u sasvim neočekivani prostor.

Petak, 9. februar 2018. godine

Stiže SMS od Nace, predlaže da se nađemo na skajpu. Moja sestra je takođe emigrant. Doduše, ona je iz zemlje otišla zato što se zaljubila i tako je u naše živote uvela Branimira, Bugarina iz Sofije, koga kolektivno obožavamo. U Sofiji su pokrenuli sopstvenu firmu za pametne softverske sisteme u rafinerijama i u međuvremenu zapošljavaju dvadesetak mladih inženjera.

Poznati zvuk uspostavljanja veze. Beskrajno sam zahvalna izumiteljima svih čuda moderne tehnologije koje mi omogućavaju da vidim njeno lice i čujem njen glas.

Subota, 10. februar 2018. godine

Najzad vikend. Subotom držim kurs pisanog prevođenja u školi „Master translation”, nova grupa usmenog prevođenja počinje sledeće nedelje. Škola raspolaže kabinom za simultano prevođenje i svom potrebnom opremom. Skidam kaput i upijam energiju ovog posebnog mesta. Sticajem okolnosti, prvi dolazak ovamo urezao mi se u sećanje tako snažno da će tu verovatno ostati zauvek. Kružila sam na potezu oko Francuske i Gospodar Jevremove tražeći ulaz, a sa mitinga na Trgu Republike preko razglasa je odzvanjao glas Šešelja, koji je te 2014. godine „privremeno pušten iz Haga zbog bolesti”. Poslušala sam dobar deo govora dok najzad nisam ugledala pravu tablu i uronila u uredan, minimalistički uređen prostor, sa potpunom zvučnom izolacijom, ispunjen nenametljivom klasičnom muzikom i srela Danijelu i Gogu, koje obe predstavljaju neku vrstu prelaznog oblika između beskrajno pristojnih, kreativnih i autentičnih ljudskih bića i mitskih stvorenja. Pitam se kako je moguće da tako različite stvarnosti postoje paralelno jedne pored drugih na istom prostoru. Možda je sloboda i mogućnost da na ličnom radiju izaberemo one frekvencije koje odgovaraju našem autentičnom biću i izmestimo se u tu alternativnu realnost.

Kada već razgovaramo o slobodi… pronašla sam nedavno lepu definiciju: „Jedini način da se suočimo sa neslobodnim svetom jeste da postanemo tako apsolutno slobodni da samo naše postojanje predstavlja akt pobune”. Dopala se onom delu mene koji dobro korespondira sa Pavelom. Oni drugi, realniji delovi pitaju se kako je moguće biti apsolutno slobodan u svetu relativnog. Ne znam, možda se jednostavno pomeramo mic po mic na nekoj beskrajnoj skali. Trenutno, jednostavno sam proud to be freelancetranslator.

Autorka je samostalni prevodilac i profesor nemačkog jezika

One Comment to: „Razgovarajmo o slobodi”

  1. Slobodan Dukić

    februar 18th, 2018

    Bukvar Jelene Aće za stare i mlade

    Dnevnik u šest „tomova“, pisano učilo za sve generacije toplo se preporučuje za čitanje. Nadahnuto, toplo, čovekoljubivo kratko štivo može da se čita svake večeri, pred spavanje. Dabome, i ujutru kad se spremate za novi (ne)slobodan dan. Bukvar za poneti a ponešto iz njega i zapamtiti. Najmanje naslov: Razgovarajmo o slobodi. Od profesorke sa ljubavlju.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)