Kako dočekati subotu iako ne učestvujete na Olimpijskim igrama

Bojana Odak
Objavljeno 25.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Subota, 17. februar 2018. godine

Konačno subota. Nedelja iza nje bila je naporna. Danas sam sama, Mihajlo je otišao da vidi svoje. Subota… odlučila sam da ovo bude dan za mene i za ništa. Spavala sam do kasno… mada ja svaki dan manje-više spavam do kasno ako pitate druge ljude… skuvala sam kafu i gledam Zimske Olimpijske igre. Melem za resetovanje, ako mene pitate. Nemam pojma šta gledam, jure se ukrug po ledu, nikad ranije nisam gledala – ali mi je zanimljivo, slušam šta objašnjavaju ova dvojica komentatora. Kažu i kod nas ovaj sport sve više napreduje. Samo klizaljke za ovo zadovoljstvo (u međuvremenu saznajem da je brzo klizanje u pitanju) koštaju između 500 i 3000 evra, pomnožite sa ovih par ledenih dvorana što (možda) postoje i kod nas i voila, procvat nam je zagarantovan. Šaltam se na „Nemanjiće”, vidim da je ovo samo olindrano od prvog prikazivanja, opet se iznerviram, kažem sebi „aj’ da vidim i sledeću epizodu”, možda i ima neke nade. Svoj dan nerada i zgubidangubljena završavam gledanjem „Shape of the Water”. Svašta sam čula o ovom filmu, utisci su bili ili isključivo pozitivni ili krajnje negativni… ravnodušnih nije bilo. Ja sam upala u ovu prvu grupu. Ne znam zašto, ali osećaj je bio sličan onome kad sam gledala „Ameliju Pulen”. Ne liče nimalo, ali su dragi na svoj način.

Nedelja, 18. februar 2018. godine

To vam je ono staro prokletstvo, koliko se obradujete suboti, toliko mrzite nedelju. Mrzite je još više kad se probudite bolesni… opet kasno. Za razliku od onih bezbrižnijih dana kada samo ne morate u školu, razbolevanje u ovim godinama donosi i neke druge začkoljice. Ne možete da se pokrijete po glavi i pravite se da vas niko ne vidi. Čekam da se Mihajlo vrati da bar imam nekog da mu kukam. Vučem se po stanu sa rolnom toalet-papira i ostavljam izduvane parčiće kao da obeležavam tajnu stazu. Mihajlo dolazi kući i za tih nekoliko sati uspevamo da prozborimo malo i o tome šta nam se izdešavalo prethodnih dana. Počinju „Nemanjići”… odavde nismo gledali, kažu ovi sa RTS-a (što sami sebi bacaju pet kako su do jaja odradili ovo) da je sad sve picikato… malo sutra, isti užas k’o i prvi put. Ne znam da l’ me je više sramota zbog sebe ili njih.

Ponedeljak, 19. februar 2018. godine

Iz nepoznatog razloga, budim se baš rano. Za mene rano. I dalje sam kilava ali što kažu, na nogama sam. Odlazim do grada i upuštam se u sve čari svakodnevog života jednog običnog, ubogog građanina. Čekam u pošti sat vremena da uplatim neke pare. Mislim da dele penzije, nisam sigurna, ali gužva je ogromna. To je i glavni razlog zašto rade samo dva šaltera. Nisam brojala koliko puta se ko sa kim posvađao ko je bio ispred, a ko pokušava da se ubaci na kvarno. Zapamtila sam dve stvari. Jednu stariju gospođu koja je preko reda rešila da uplati neke silne devize i uvređeno je odbijala da prihvati da se u pošti to ne radi. Drugi je bio čovek koji se žalio na to što ne žele da prihvate njegov paket. Tražio je od službenice da razloge za to dobije napismeno. Jeste delovao neugledno, ali koliko sam skapirala, nije mu prvi put da šalje nešto preko njih. Nisam videla epilog, sem nekog tunjavog lika iz obezbeđenja koji nema pojma ni zašto je tu. Na strani sam tog čoveka, „sistem” je tu zbog nas, ne mi zbog njega, je l’ tako? Pravda će biti zadovoljena, je l’ tako? Šta kažete, fali mi još jedan papir…

Utorak, 20. februar 2018. godine

Pada kiša, a bogme kao i da će sneg. Za nekog kao što sam ja, a to znači radim noću i vozim auto star tri’es godina, to je uvek zabrinjavajuća i ni malo prijatna okolnost. U mojoj glavi tu je uvek scena iz nekog horor filma gde auto odjednom staje usred nedođije, mrkli mrak… a iz tog mraka izlazi nešto. Srećom, za ove tri godine koliko vozim svog „Milenijumskog Sokola”, to se desilo samo jednom. Jes’ da je i tad bilo hladno, ali bila sam u gradu, apsolutno niko nije stao da me pita bilo šta sem da mi dobacuju što guram sama auto u tri ujutru ili da me samo ignorišu. Dakle, bezbedna sam. Još jedna stvar koja me iznenađuje više od bilo čega jeste činjenica da na Pančevačkom mostu nema gužve, evo već drugi dan. Odlično, znači ne kasnim. Negde u pola radnog vremena, piše mi ćale sa instrukcijama kako se vozi kad se zaledi. Primam k znanju. Dva ujutru, sneg već uveliko veje. Deluje kao da nije čišćeno, bljuzga do kolena. Na drumu nas ima bogme podosta za to doba. Svi složni, vozimo polako, jedni iza drugih… niko nikom ne svira, niko nikom ne blica. Nema čak ni onih gospođica oko pumpe.

Sreda, 21. februar 2018. godine

Ovo je jedan od onih dana kojih se prosto ne sećate. Ama ništa bitno pod milim bogom nije mi se desilo. Najveći problem mi je da smislim šta da jedemo. I dalje sam kilava, ali pošto sam rešila da to izignorišem, čak mi ni to ne narušava današnju dokolicu. Niko me nije iznervirao, ni na kog nisam besna, niko mi nije kriv ni za šta. Onaj dan „kuća-pos’o, pos’o-kuća” i da vam iskreno kažem, dobro je imati ga s vremena na vreme. A čak mi ni vreme nije smetalo.

Četvrtak, 22. februar 2018. godine

Pošto nas dvoje živimo u stanu i radimo kako radimo, nemamo mnogo mogućnosti za držanje kućnog ljubimca. Oboje smo odrasli u kući sa dvorištem i navikli smo na životinje. To delimično kompenzjem sa par kučića koje imamo ispred zgrade. Svi su debeli, paženi, ratujemo ponekad noću kad dolazim kući, ali smo generalno u dobrim odnosima. Moji roditelji i brat su nedavno uzeli psa. To je bonus na mačku koju već imaju. I zavidim im, koliko god to besmisleno delovalo. Tako su me danas izvestili o tome kako je naša nova madam uspela sama da se popne uz stepenice, kako pojede ama baš sve što joj daš (i ne daš) i kako je pametna i slatka, iako nismo sigurni ni kakav je tačno mešanac, ni koliko će da poraste. Jedva čekam da je vidim. Svesno sam odabrala da se ne investiram mnogo u dnevno-političke stvari. Od toga nemam leba ni ja, a ni te „stvari”. Smeta mi što smo zaboravili na ono opšte malo dobro. Svi se bave samo „visokom politikom”. Udomiti životinju, baciti svoje smeće tamo gde treba, očistiti ispred svoje kuće, ne za*ebati komšiju ili bilo kog drugog. U prodavnici ispred naše zgrade ima jedan dekica koji im pomaže svaki dan, nosi kutije, izbacuje šta ne treba, slaže stvari. Danas sam mu otvorila i pridržala vrata. Ta zahvalnost u njegovom glasu i iskreni osmeh na licu neće pobediti ama ni jednu drugu glupost ovog dana. Nisam uradila ništa, sem onoga što bi uradio svaki normalan čovek… a eto, dobih mnogo.

Petak, 23. februar 2018. godine

Otkotrljala se i ova nedelja. Kao da je nije ni bilo, u čas posla. Na poslu smo završili neki veliki projekat, svi zadovoljni, može se na vikend mirne glave. Onako usput i ničim izazvana, shvatih da danas počinje FEST. Ranije, u srednjoj školi, birala sam neki dan kad se daju filmovi koje bi gledala i mama bi me vodila u Beograd (tad još uvek nisam živela u Pančevu). Od kako sam porasla, slabo idem na FEST. A onda sam shvatila da se baš na ovom FEST daje prvi srpski naučno-fantastični film. E sad, koliko je naš koliko je tuđ, u to ne bih da ulazim, ali rešila sam da idem da ga gledam… repriza, u ponedeljak, pre posla. I kao i svaki petak, pravim grandiozne planove za vikend, šta ću sve stići u tih 24 sata. Po pravilu, skoro ništa… ali niko mi ne može ukrasti tu slatku draž zablude. Prvo da se naspavam.

Subota, 24. februar 2018. godine

Konačno subota. Nedelja iza nje bila je naporna. Danas nisam sama, što u mom slučaju znači buđenje uz skuvanu kafu i spremljen doručak. Danas ćemo do grada da klopamo nešto i konačno u bioskop. Mi smo jedni od onih što vole da idu u bioskop. Po pravilu skrcamo pare na još milion i jednu glupost koja iskoči iz nekog zaboravljenog kuta. Sutra se završavaju Zimske Olimpijske igre, ta elitistička parada dostupna samo nekolicini zemalja… a ja neću imati čime više da ubijam vreme. Napolju je hladno, znači da je za duge gaće. Mi gledamo „Black Panther”. Marvel se dodvorava „Crnom” kontinentu, a o istom trošku malo i „Žutom”… dve muve jednim udarcem. Napucan, krajnje nerealan, pomalo banalan i uvek zabavan. Sve ono što volim u filmovima mog produženog detinjstva. Karta za „Ederlezi rising” kupljena… čekam taj ponedeljak.

Autorka (@corava_andja,@corava_andjelija) je naturalizovana Pančevka, rodom iz Inđije, bivša novinarka a sad čedo jednog korporacijskog sistema, ljubiteljka naučne fantastike i džedaj u slobodno vreme

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)