Mikroskopski presek vremena u nemačkom gradu nauke

Marina Pekmezović
Objavljeno 28.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 21. jun 2020. godine

Otvaram oči i prvo grabim telefon. Pun ekran notifikacija. Skoro je 10 sati ujutru. Hvata me panika. Ja sam ta koja se budi svakog dana u 6 sati najkasnije, bez obzira kada legnem. I ja sam ta koja šalje poruke drugima u cik zore. Dobro, danas je obrunuto. Opraštam sebi kasno ustajanje. Danas ionako imam samo jedan jedini zadatak: da trčim.

Iako je drastično loše uticalo na zdravstvo i ekonomiju, ova luda pandemija je bila nešto najbolje što je moglo da desi u mom mikro-svetu. Zaustavila me je i ubedila da se ne osećam loše zbog toga. Da umesto bega od sebe, priđem i posvetim se sebi. Posebno sam ponosna na to svoje trčanje tri puta nedeljno. Ko god me poznaje, zna da je to dostignuće vredno ponosa. Istrčavam napolje i krećem se ka reci. Odlučujem se za stazu kojom nisam išla pre i zanešeno gledam u brda kojima je Jena okružena. Stvarno je jako lepo i pomalo sam nostalgična što se moj boravak ovde bliži kraju. Primećujem da stazu delim samo sa biciklistima. Već istraumirana količinom pravila, pomišljam kako verovatno ne smem da trčim ovuda. U ovoj zemlji stalno imam osećaj da radim nešto pogrešno i da uvek ima neko pravilo koje kršim. Ali niko se nije bunio. Stižem kući i radosno nadoknađujem izgubljene kalorije večerom koju mi je napravio cimer.

Ponedeljak, 22. jun 2020. godine

Počinje nedelja. Ovo je nedelja za odluku. Kuda ići dalje? Kad sam jednom napustila svoju zemlju, sad bih mogla da živim bilo gde. Osećam se jako moćno što mogu da izaberem bilo koje mesto na ovoj planeti. I niko ne mora da odobri, niti da se prilagodi. Ali osećam se i izgubljeno u moru izbora i nejasno definisanih prioriteta.

Nemačka je bila sjajan izbor za doktorat. Ogroman vetar u leđa za moju karijeru i otvaranje uma. Međutim, i dalje mi je teško da definišem zašto ne želim da ostanem ovde. Nešto mi smeta. I ne znam da li to ima veze sa osećanjem „biti stranac” generalno, ili je do ove zemlje. Osim svojih višenedeljnih lutanja po svetu, nikad nisam negde drugde zaista živela na duže. Iz tog razloga ne želim da kačim etiketu Nemačkoj, pa je kačim „tuđini”. I sad je vreme za neku drugu tuđinu. I ako može da ima more. I da se priča španski.

Pričam sa šefom i obaveštavam ga da u četvrtak imam intervju za poziciju u Španiji i on je razočaran. Kaže nazadovaću i patiću za kvalitetnom naukom. Ne sviđa mi se taj termin. I „nazadovanje” je kretanje u nekom pravcu. I verovatno se mnogo više „nazaduje” u zoni komfora, ali imam poteškoća da mu objasnim kako se osećam. Nakon jednočasovnog sastanka i ubeđivanja da je Holandija odličan izbor koji mi može doneti profesuru, obećavam mu da ću razmisliti. A već jesam. Kao pravi naučnik, primenila sam razne metode odlučivanja, sa tabelama prednosti i mana kako bih uspela da izvagam ekonomsku razvijenost zemlje i kvalitet socijalnog života, a na kraju ništa to ne vredi. Pobedio je osećaj. Eto, ide mi se u Španiju, više nego u Holandiju. Uspavljujem se uz pesme Novo Amor.

Utorak, 23. jun 2020. godine

Hodam ka poslu. Bolje rečeno, planinarim ka poslu. Za jedno vojvođansko dete, brdovitost Jene je i dalje izazov. Opet se radi moja ulica. Sada su iskopali levu stranu. Sunčanu stranu. Stranu kojom uvek idem. Tvrdoglavo nastavljam i ne želim da pređem ulicu. Gazim po rupama, preskačem ograde, radnici me gledaju i smeju se. Izlazim iz zone gradilišta, sa uprljanim zlatnim baletankama, ali osećam pobedu. Svesna sam da mi je planiranje svakog koraka oduzelo više vremena nego da sam samo prešla ulicu, ali stavila sam svoje principe ispred efikasnosti. Na poslu je polu-produktivan dan i teško se fokusiram. Žurim do pošte da pokupim paket, pre nego što se zatvori. Po hiljaditi put slušam crvenokosu radnicu kako pokušava da izgovori moje prezime. Dajem joj kompliment za izgovor, iako to što je rekla nema veze sa životom. Paket je iz Berlina. Potpuno nevešto i haotično upakovan. Nalikuje osobi koja ga je poslala – moj jedini bliski prijatelj nemačke nacionalnosti, koji je po malo čemu tipičan Nemac. Verovatno mi je zato i prijatelj. Unutra je Grand kafa, kupljena u srpskoj prodavnici u Berlinu. Zalihe Grand kafe u arapskim radnjama u Jeni su se ispraznile, tako da je ova dostava bila od ključne važnosti za moje preživljavanje. Odlazim kući i presvlačim se u udobnu sportsku odeću za ples. Budući da utorkom pored plesa moram i da trčim, delim ga na dva dela: trčanje do plesne sale i nazad (uzbrdo!). Potpuno iscrpljena se bacam u krevet, ubeđena da sutra neću moći da se pomerim.

Sreda, 24. jun 2020. godine

Sa radošću shvatam da je moja pokretljivost nenarušena i da je danas: sreda. To mi je omiljeni dan u nedelji. Zovemo ga Miercoles de calidad. Srede za uživanje i kvalitetno provedeno vreme. To je dan kada se doteramo i počastimo sebe lepom večerom i koktelima u centru. Eksperimenti mi oduzimaju manje vremena nego što sam mislila, pa imam više vremena da se sredim, čak se i šminkam. Večeramo u novom vijetnamskom restoranu. Sofia i Marina, dve blesave temperamentne Španjolke, Aleksa, hodajuća enciklopedija u obliku mog crnogorskog brata, i ja. Ne postoji strana sveta na kojoj ova četvorka nije vodila razgovore na sve moguće teme. I ovaj put je tako. Pomalo pripita ležem u krevet. Mislim na to koliko sam do sada imala sreće da se okružim predivnim ljudima, i u Srbiji i ovde. Strahujem da li će tako biti i na narednoj geografskoj poziciji. Mislim na sutrašnji intervju sa grupom iz Španije i kažem sebi „bez očekivanja”. A već se zamišljam kako menjam nemački bratwurst za španskim churros, uživam u tapas i ispijam sangriju. Istovremeno predviđam da ću onda sigurno ugojiti od sve te hrane, pa proveravam i ponudu teretana i plesnih studija. I da li može da se ide biciklom do instituta. I koliko do najbliže plaže. A sve bez očekivanja. Kako da ne.

Četvrtak, 25. jun 2020. godine

Za danas popodne je zakazan intervju. Pokušavam da završim sve eksperimente u laboratoriji i ostavim sat vremena odmora pre nego što počne. Odlučujem da bar malo pričam na španskom, koji sam, pored Sofije i ostalih Španaca, propričala tečno. Ako je već cilj da ih šarmiram, to ću definitivno bolje uraditi na španskom nego na engleskom. Od svih stvari me brine me da li da persiram ili ne. Shvatam kako je jedno jedino you na engleskom baš rasterećujuće u ovim okolnostima. Sofija tvrdi da je persiranje staromodno i da to niko više ne koristi, i da će misliti da sam čudna ako sam previše zvanična. Teško mi je da se oslobodim pravila koja sam ponela iz Srbije. Pokušaću da ne koristim ni jedno ni drugo.

Zadovoljna sam kako je prošlo i odlazim na trčanje. Primam obaveštenje da mi je let za Srbiju otkazan. Trebalo je da konačno idem kući za dve nedelje. Ništa nisu objasnili, samo su mi dali vaučer. To mi povećava količinu novca zarobljenu u vaučerima i količinu planova zarobljenu u haosu regulativa. Brzinski proveravam alternative, ali odlučujem da se time pozabavim ujutru.

Petak, 26. jun 2020. godine

Danas radim home-office. To je i dalje dozvoljena opcija ukoliko nemamo eksperimente. Posvećujem delić vremena pisanju doktorata, a onda odlazim na jezero. „Jezero” je možda preambiciozna reč. Schleichersee je više „uređena bara”. Vreme je prelepo. Ne osećam se krivom što skraćujem radni dan, jer ću svakako morati da radim tokom vikenda. Smeštamo se na omiljenu poziciju: tačno na pola puta između vode i trafike sa krompirićima, pivom i sladoledom. Nakon predoziranja vitaminom D, trčim kod lekara na redovnu kontrolu proširenih vena. Odlazim na šalter da se prijavim i govorim kod kog lekara idem. Ona traži po računaru i ne nalazi moje ime među zakazanim terminima. Pokazujem online potvrdu za danas u ovo vreme. Uz podrugljiv osmeh ponavlja prezime lekara. Nije da ona nije dobro čula, nego ja nisam dobro izgovorila njegovo prezime, pa zato nije našla iz prve, ali evo, sad je našla. A pritom, samo jedan lekar radi danas i čak mu je prezime veoma jednostavno za izgovor. Streljam je pogledom, pa momentalno nestaje njen izveštačen osmeh. I dalje, posle skoro pet godina, ne mogu da se naviknem na ovo. Lekar je odlično raspoložen i pričljiv, pa na nemačkom diskutujemo kako je nemoguće znati po mom prezimu iz koje ex-Yu zemlje dolazim. Slažemo se da nije ni važno, ionako je filmska industrija dovela do toga da svi povezuju „-ović” prezimena sa dilerima droge i plaćenim ubicama. Kaže da je sve u redu i da mi želi sve najbolje. Odlazim kući i mažem kremom izgorela ramena. Sunce me je potpuno ošamutilo i odlučujem se da odspavam. Budim se iz „popodnevne” dremke i odlazim na žurku, prvu nakon ove ludnice. Glasna muzika, španski regeton, svetla i korona na sve strane. Ali vredelo je.

Subota, 27. jun 2020. godine

Rezervišem novi let. Ovog puta do Budimpešte i nazad. Jako mi se ide kući. I dalje sam optimistična da će sve proći u redu. Ako sve ostane ovako, iz Budimpešte ću lako do Pančeva. Ako se nešto zakomplikuje, naćiću se sa najbližima u Segedinu. A ako se baš zatvore granice, onda ću da radim home-office iz budimpeštanskih kafica. Odlazim na posao i pripremam ćelije, mikroorganizme i hemikalije za narednu nedelju. Brzinski pravim tortu za novog kolegu iz Indije. Pravi rođendanski ručak i jadničak je morao da prilagodi hranu našim evropskim zahtevima, uključujući alergiju na kikiriki, veganizam i „da ne bude ljuto”. Provodimo zabavno popodne uz mnogo hrane i nargilu. Uživam u činjenici da za jednim stolom sedi toliki raspon nacionalnosti, religija i seksualnih orijentacija. Istovremeno čekam svog gore-pomenutog prijatelja Nemca da dođe u Jenu. Kasni, kao po običaju. Dogovaramo se da do kraja godine ima pravo na toliko minuta kašnjenja koliko mi je grama kafe poslao.

Odlazimo u šetnju. Park je prepun. Već je devet sati, a i dalje sija sunce. Ja nosim laptop sa sobom i završavam ovaj dnevnik. Znam da Duca istovremeno piše svoj. Jedva čekam da ga pročitam.

Autorka je entuzijastična gastos-naučnica

Ostavi komentar

  • (not be published)