Varljivo leto dvadeseto

Dušana Nikolić
Objavljeno 28.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 21. jun 2020. godine

Pre dva meseca u moj život je ušlo jedno čudance. To malo stvorenje okrenulo mi je život naglavačke. Postala sam mama. Ja, majka. Još uvek ne mogu sebe da sagledam, pa onda tražim da me fotografišu sa njom. Da, to sam stvarno ja. Iako trenutno imam utisak da je uz nas mala životinja, sa svojim osnovnim potrebama, svakog dana se budim ushićena sa jednom misli, šta li će to novo danas da nam pokaže. Nazvali smo je Eva, po Dačinoj baki, u nadi da će makar jednim delom biti hrabra kao ona, kao neko ko je uspeo da preživi strahote holokausta i ostavi iza sebe samo dobrotu i brižnost. U ovom periodu nam dani vrlo liče jedan na drugi, red idolopoklonstva mojim dojkama, red iscepkanog spavanja, malo analize sadržaja pelena, a onda u pauzama povici iz druge sobe: „Evo je, smeje se!”, dotrčavanje i konstatovanje: „Znaš kako se dugo smejala, par sekundi… Propustila si”. Danas je prvi dan leta. U proteklom periodu moje emocije me podsećaju na vremenske prilike ovih dana. Mestimično suzno sa dugačkim intervalima osmeha uz dugoročno širenje srca za par brojeva.

Danas su i izbori. Za neke. Za neke i nisu. S obzirom na to da svakodnevno imamo sve manje izbora. Činjenica da imam sve više i više skype razgovora nego onih „oči u oči” prouzrokuje u meni bes, emociju koja je nedostajala na mojoj meteorološkoj mapi. I nedostajanje svih onih dragih ljudi koji čekaju tamo negde da se upoznaju sa njom. Pogotovo jedne devojčice iz dnevnika prekoputa mog.

Ponedeljak, 22. jun 2020. godine

S obzirom na to da već mesecima ne razlikujem dane, ne mrzim ponedeljke i ne radujem se petku, uživam u ideji da je vikend svaki dan. Posebno sam uživala u činjenici da smo oboje bili uz Evu čitava dva meseca, po ceo dan, samo ležeći, upoznajući se, gledajući šta je to što smo napravili i upijajući svaki delić njenog tela. To je dragoceno. Obožavala sam trenutke u kojima analiziramo kako je dobro što je nasledila moje uši i njegovu riđu kosu, baš tako smo i zamišljali. Ponekad se i setimo svih naših putovanja koja sada izgledaju jako daleko, ali se ubrzo prebacimo na maštanje o svim onim mestima koja ćemo sa njom obići. Omiljeni deo dana je onaj kada pravimo žurku, kada joj pevamo i plešemo. Na repertoaru je ponajmanje „Ivin voz”, a vrhunac žurke je kada iz kupatila čujem da joj pušta „Mladu partizanku”, a ona skiči od sreće. Ovih dana je Dača na poslu i nas dve ostajemo same, uspostavljamo nove rutine. Naravno, u pomoć priskače moja mama, svakoga dana u isto vreme, kao Crvenkapa sa punom korpom đakonija spremljenih za nas. Nakon njenog soka od zove jedva čekamo da probamo novi od višnje.

Prošli su izbori, bez iznenađenja, ima laži, ima prevare. Čini mi se da sam postala više osetljiva od kako je ona ušla u moj život. Nadam se da će makar „mala partizanka” uspeti u svojoj borbi, ako ne, dobiće ovih dana izraelski pasoš, to je najmanje što možemo da učinimo. A sada će i drugi talas korone, samo da se prebroje još neki listići, pa ćemo da nastavimo sa maženjem…

Utorak, 23. jun 2020. godine

Čujem petlove iz susednog dvorišta. Nisu me probudili, jer sam budna još od pet sati. Ona je tad naspavana i nasmejana, a ja bih samo još sat vremena. Prethodna dva dana nas je teška kiša zaustavila u našim šetnjama, ali danas odlučno izlazimo između dva naleta, zamišljamo da živimo u Engleskoj. Šetamo duž Ulice Maksima Gorkog i ja joj objašnjavam kako ovo što najlepše miriše posle kiše, to je lipa. Ova ulica je prelepa, zagledam fasade kuća i virim u tuđa dvorišta. Kakvi mikrosvetovi. Uživam u šetnjama dok ona spava, a ja pijem kafu, koja postaje moj najbolji prijatelj. Protekle tri godine smo živeli u Beogradu, vratili smo se u Pančevo tačno pred početak pandemije. Ja sa stomakom do zuba, radovala sam se uređivanju starog bakinog i dekinog stana u kojem sam odrastala, a koji je sada postao i naš dom. Stan je savršeno isprojektovan, postoji jasno odvojena dnevna zona ka ulici i noćna ka dvorištu, sve knjiški kako smo i učili na fakultetu. Izmaštala sam kako je široki hodnik idealan kada Eva bude igrala fudbal. Odlučili smo da se vratimo u Pančevo iz više razloga, nedostajali su nam naši ljudi, ali i postali smo svesni činjenice da će nam blizina zelenila i te kako biti važna u ovim našim šetnjama. Pogotovo nam je nedostajao jedan park, onaj park koji su počeli da čerupaju pre par nedelja. Ovo me je, kao jedan od razloga našeg povratka, strašno pogodilo. Ne podnosim bahatost i nepromišljenost. Onda se setim da su nekada barem postojali kvazi konkursi, na kojima bismo mi, kao studenti, učestvovali. Bili smo budni po celu noć, razmišljali šta bi najviše odovaralo gradskim prostorima, čekali objavu rezultata, izlagali radove u holu Opštine i na kraju se ništa od toga ne bi izvelo. Danas, čak ni ta farsa od konkursa ne postoji. Niko ništa ne pita, informacije su nedostupne, ako uopšte postoje. U neku ruku mi je drago što smo počeli da osećamo to na svojoj koži, daje mi nadu da ćemo možda i ustati protiv toga. To više nije „neka Savamala”, to je danas vaš park, sutra vaša ulica, prekosutra dvorište i kuća. Osvestite se!

Sreda, 24. jun 2020. godine

Podižem roletne i radujem se suncu, spremamo se i jurimo napolje. Šetamo, susrećemo sa ljudima, ne mili nam se da se vratimo kući. Prija mi opet taj duh Pančeva i blizina svega, s obzirom na to da je život i povezanost od tačke A do tačke B u Beogradu postao nepodnošljiv. Ono što me spasava u ovom periodu je ta vajber grupa, umesto „Halo bebe”, tu je „Halo sestre”. Šta je ova tačkica ovde i kakva je ovo crtica, one za sve imaju odgovor: „Da, to je bilo jednom mom detetu tako”. Da li me teše ili je zaista takva verovatnoća da je uvek neko od ukupno petoro dece dalo odgovor na moje pitanje? Tokom odrastanja one su te koje su uvek utabavale put i činile da moj susret sa raznoraznim situacijama olakšaju. Danas, kada je u pitanju dete, ni sve knjige, ni svi saveti, ne mogu u potpunosti da te pripreme na taj događaj. Sve je novo, ali svakako olakšano njihovim virtuelnim i realnim prisustvom.

Dolazi i taj period godine kada teku pripreme za odlazak u Vrnjačku Banju. Tamo provodimo veći deo leta. Mama i tata odlaze prvi, u izvidnicu i pripremu terena za dolazak bulumente. Zatim se pakuju jedna po jedna porodica, čeka se dijaspora, a broj nam se svake godine uveća za bar jednog člana. Ove godine skor je: osam odraslih i šestoro dece. Vežite se, polećemo… Svi čekamo taj bazen i ležaljke, badminton, pa tatin roštilj, lubenicu, pa opet bazen, sunce i kuvani kukuruz, a uveče, naravno, šampite i automobiliće na sudaranje.

Četvrtak, 25. jun 2020. godine

Ispratile smo tatu na posao, nešto smo čavrljali i smejali se, ne sećam se šta. Pod utiskom sam mojih snova u poslednje vreme i likova koji su pojavljuju u njima, poput odraslih muškaraca sa pelenama, benkicama, kapicama i cuclama. Ne znam kako to da protumačim… 🙂

Zatim, izlazimo na terasu, moj doručak – mamin banana hleb sa breskvama, puštam joj Bitlse i razmišljam kako ih prvi put čuje. Kako li zvuče? Onda je čula i Ramba, smejala se silno, verovatno je pomislila: „Gde sam ja došla?” Volim kada mi zaspi na rukama, onda je gledam i mislim kako neće ovako biti večno mala, pa je stegnem još jače. Ova zaljubljenost nije bila tu na početku, tada postoji samo zbunjenost, „šta sad?”, ali mic po mic postaje sve veća, a leptirići u stomaku sve golicljiviji. Čitala sam da majke ne bi trebalo da gledaju bebu dok je uspavljuju jer za ovu je to stimulans kao da je popila dupli espreso. Ljuljuškamo se pred spavanje, ja izbegavam njen pogled, ali virim s vremena na vreme, ne bih li videla trenutak kako tone u san. Šta li sanja? Nas kao dvoglavu aždaju koji se kezečimo pokušavajući da izmamimo taj njen šeretski osmeh.

Petak, 26. jun 2020. godine

Danas smo svo troje na okupu. Kada je on tu, čak i počeci roditeljstva izgledaju vrlo jednostavno. Odlazimo na kontrolu i vakcinu u dečji dispanzer. Prisećam se onih konjića na žeton i trafičice ispred dispanzera koji su olakšavali odlaske kod lekara. Počelo je pravo leto, mama i ja završavamo projekat farbanja starih stočića koje smo pronašli u stanu. Biramo boje sladoleda. Pronašla sam i svoje knjige i radove sa fakulteta i srećna sam kada pomislim da je bavljenje arhitekturom u raznim oblicima, ono što me je uvek pokretalo. Nakon fakulteta i onog lepršavog osećaja da je ceo svet moj, dobila sam par šamara koji su mi rekli da realnost posle fakulteta i nije takva. Onda sam došla do jedinog mogućeg zaključka, moraš imati više poslova! Jedan od kojeg živiš, nekoliko od kojih ti srce drnda… Tako sam upoznala predivan tim „Škograd” sa kojim sam proteklih godina radila sa decom u naselju Ledine, kao i izradu i realizaciju jednog programa arhitekture za decu. Ne mogu da dočekam da se ponovo vratim tim stvarima, a sada imam i na kome da vežbam…

Subota, 27. jun 2020. godine

Još uvek nam tu i tamo prođu majstori kroz kuću, pa imam utisak da se selidba nikad neće završiti. Tako smo i jutros konačno završili sa uređenjem terase, večeras kad uspavamo Evu, upalićemo lampice, slušati muziku i jesti dinje sa sladoledom. Kroz kuću nam prolaze i gosti u poseti bebi, ona se raduje svojim poklonima, pogotovo ovako lepoj igrački, specijalno napravljenoj za nju. Kada bismo skupili svu tu energiju i ljubav „nežnih ljudi različitih strana” i radosti rođenja bebe mogli bismo da dohvatimo zvezde.

Kada se umorimo od isečenog drveća, rušenja parka, od izbora, lažiranja stvarnih podataka, vranjskih Mađara i svih ostalih tragikomičnih dešavanja, maštamo o stvaranju pančevačkog kibuca, mestu gde svi privređuju podjednako, gde ne postoji privatno vlasništvo, već samo zajedničko. Mesto gde možemo da sadimo, učimo i stvaramo, oazu i beg od ovog ludila koje se nad nama nadvilo.

Autorka je novopečena mama i iznova pečena Pančevka

Ostavi komentar

  • (not be published)