Nedelja, 28. jun 2020. godine
Čudno je kako čovek upadne u rutinu. I kako postane rob iste. Srećom ja sam svoju rutinu sam napravio. Nije mi je niko nametnuo. Zato mi bilo kakvo odskakanje od iste teško pada. Juče smo se vratili sa Tare, kratkog odmora i predaha od gradskog života. Nedostajala mi je moja rutina. Jutarnja šetnja sa Hanom dok spava, odlazak sa Ajom u park. Brzo se vraćamo u kolosek. Hana zaspi čim izađemo iz kuće. Nekada sam ujutru trenirao, sada sa Hanom ujutru nabijam broj pređenih koraka. Vrućina je u Pančevu iako nema ni 11 sati. Na kraju šetnje Aja i Nina nas čekaju u parku. Klinci se prskaju vodenim pištoljima sa roditeljima. Ne treba ni nama mnogo vremena da im se priključimo. Za 300 dinara sreće kod Kineza, i eto nama dva pištolja. Ulazimo u bitku sa decom i roditeljima. Po povratku me pita supruga kako je bilo u parku. Kažem sve sam ih pobedio. Mislim na decu, naravno. Ona prevrće očima. Preskačem „Utisak nedelje”, prekačem vesti i dnevnike, portale. Lakše mi je da sa decom zaspim u 10 uveče i prespavam budalaštine.
Broj koraka: 17.595
Ponedeljak, 29. jun 2020. godine
Ponedeljak započinjemo opet šetnjom. Da, imam tu privilegiju da mogu mnogo više da učestvujem u životu svoje dece nego pre, pošto sam ‘sigurnost’ rada u korporacijama zamenio za nesigurne vode preduzetnika. Ne mrzim više nedelju, koju sam zvao „dan za samoubistvo”, niti ponedeljak. Danas malo iskačemo iz rutine pa pre spavanja Hana ide sa mnom do Komunalne policije. Tu me čeka da pokupim prekršajni nalog za sađenje drveta u Gradskom parku. Potpisujem ja, njima kao neprijatno. Ili je samo meni neprijatno. Popodne me u parku roditelji na igralištu pitaju šta će biti sa parkom. Ja jedino što mogu svima da kažem je da će biti samo ono što im mi dozvolimo da bude. Iz Beograda nam u ponedeljak stiže vest da su građani uspeli da se izbore da se vrati trola 28. I dalje ne verujem političarima već samo u građansku akciju. Punimo Aja i ja flaše vodom na česmi u parku pa idemo da zalijemo ono drvo koje smo posadili. Ako već treba da se zbog njega tužimo makar da ne uvene dok ne sačekam presudu.
Broj koraka: 15.528
Utorak, 30. jun 2020. godine
Kreće nova panika oko korone. Meni opet počinju sastanci da se pomeraju iz realnog u online svet. Danas je poslednji dan za prijavu na konkurs za Nagradu „Milan Mladenović”, koju dodeljuje Milanova zadužbina čiji sam od nedavno upravitelj. Užurbano svi prebrojavamo prijave, proveravamo, gledamo da nam nešto ne promake. Brojka duplo veća od prošle godine. Milanu bi se to dopalo. Utorak donosi nove sastanke, advokate, ali i bol u grlu. Da li od korone, da li od alergije ili samo od lude glave. Biće da je ovo treće. Ipak u kući preovladava tema uzeti mačku ili ne. Aja već nedeljama priča kako ona želi mačku, kako nju mačke vole. Već je osmislila sve i polako mi izbija argumente iz ruku. Na primer oprala je sama kosu bez plakanja (prvi put da za šest godina ljudi u zgradi ne misle da je na kupanju koljemo koliko se dere), eto dokaza kako je ona sada velika da brine o mački. Na moje pitanje gde ćemo ostaviti mačku kada odemo negde, kao sad na Taru, dobijam odgovor da će mačku čuvati Milan i Bojana (prijatelji) jer oni već imaju mačku. Šta dalje da kažem?
Broj koraka 13.300
Sreda, 1. jul 2020. godine
Iako sam mislio da će mi sredu obeležiti sastanak sa direktorom Sokoja, organizacije koju zdušno kritikujem godinama, ne mogu da pobegnem od korone. Slike Novog Pazara, snimci, premijerka. Kome čovek više da veruje? Slušam ženu koja plače i viče na premijerku. Teško se koncentrišem na posao koji se samo množi. Pakujemo decu, idemo po drugaricu Janu i pravac kod baba Katice u dvorište na prskanje i domaći ledeni čaj. Naravno da sam ja opet pobedio jer ipak imam kontrolu nad crevom za vodu, dok njih dve sa dva mala pištolja realno nemaju šanse. Ide kraj večeri i misli se roje. Polako se opet koncerti i događaji otkazuju. Razmišljam kako je ovo baš super period u kome sam rešio da postanem menadžer benda (Buč Kesidi), potpuno fenomenalan tajming. Ne smem ni da brojim broj otkazanih svirki. Mailovi se množe, panika u glavi šta sve treba da uradim. Hteo si da budeš preduzetnik, hoćeš da šetaš decu, sad sedi noću pa nadoknađuj. Mislim, koliko ti Hana dozvoli sa svojim noćnim spavanjem. Pre tog našeg isprekidanog spavanja odzvanja mi u glavi naslov članka „Žalim svakog onog tko traži pravdu na ovom prostoru” koji treba da pročitate.
Broj koraka: 21.840
Četvrtak, 2. jul 2020. godine
Da ja vas lepo pitam, kako vi živite u zgradama? Ima li kod vas dogovora ili ne možete da se dogovorite? Eto jutarnju šetnju mi je pokvario Telekom. Radnici po zgradi, uvodi se optika, stoji obaveštenje. Onda se ja lepo pitam pa je l’ ovaj naš upravnik nekoga nešto pitao, nas niko nije pitao, ko se i da li se sa ovim saglasio. Po povratku iz šetnje trčim na skajp sastanak, oni ne prestaju da buše. Otvaram vrata ispred stana – rupe u podu. Razvlače se kablovi. Onako bes baš tinja. Ovo baš mrzim. Mrzim bahatost, mrzim što svako misli, pa makar to bio i upravnik zgrade da može da radi šta hoće. Naravno bušenje i lupanje se nastavlja do nekih 5. Ja ne znam da li više igde postoji neki kućni red. Zatvaram vrata i prozore ne bih li mogao da radim a Hana da zaspi. Mislim se neće oni da je noćas uspavljuju kad bude nervozna nego mi. Taj bes se nastavlja sa ljudima na Fejsbuku koji se protive istopolnim brakovima u Crnoj Gori koji su danas izglasali u parlamentu. Brišem mnoge, ne mogu da se družim sa fašistima, homofobima i ovima što osporavaju maske. Pa makar bili i virtuelni prijatelji.
A da, nisam vam rekao da sam u stvari dan počeo tako što sam bebu šutnuo u glavu (taj termin je moja žena upotrebila). Noću je sparno, beba spava sa nama, ja sam se u potrazi za bilo kakvim dotokom vazduha okrenuo na drugu stranu i tako je došlo do tog incidenta u kome niko nije povređen.
Broj koraka 16.301
Petak, 3. jul 2020. godine
Ako do sad niste shvatili volim da šetam. Lagano krenemo svako jutro Hana i ja. Ona u nekom trenutku zaspi, a ja onda imam vremena da kao dođoš (došao sam u Pančevo iz Beograda pre skoro sedam godina) obilazim i razgledam ulice koje ne poznajem. Braće Jovanovića, Svetozara Miletića, Svetog Save… biramo ulice gde nema rupa kako se Hana ne bi budila i gde mogu kolica da nam prođu. Iako je takvih ulica u Pančevu sve manje i manje. Ne nerviraju me samo rupe, tu su parkirani automibili, đubre, tu je parkiranje na biciklističkoj stazi, tu je vožnja motora u pešačkoj zoni, dostavna vozila. Onda se zagledam u kuće, krenem da maštam, lepa kuća, lepa lokacija, vidi dobar lokal za kancelariju. A onda se setim da ne želim da živim u Srbiji. Realnost me spiči i te iluzije se brzo rasprše. Nego ‘ajmo do pijace. Svratimo tako nekoliko puta nedeljno na pijacu, vidimo šta ima, kupimo cveće, voće. Ona uglavnom spava, a ja i dalje nastavljam da sanjarim opijen tim mirisima hrane i cveća. Prekidam posao, trčim u berbernicu. Ide novi talas korone treba biti spreman. Miloš i ja bistrimo o politici i životu, rahmetli TV Pančevu i ko je gledao sinoć kmečanje predsednika na TV-u. Ja nisam! ‘Ajmo u park pre kiše da se mama spremi za radionicu. Naravno, dok se mi spremimo uhvati nas kiša. Aja želi da ostanemo napolju i ja popuštam. Prvo govorim sve što bi svaki roditelj rekao a naučio je od svojih roditelja: prehladićeš se, bićeš mokra, pokvasićeš sandale, okliznućeš se, grmi. Onda sam u fazonu ma nek’ ide život, pleši po kiši. Ona kaže „Rashlađujem se”. Završavamo dan u Bushido parku (toliko o koroni), gde Nina, poznatija kao @jupinina, ima radionicu. Kući trk pre kiše koja će možda da spere štroku ali će ostaviti đubre i rupe, i nas ovakve kakvi smo postali.
Broj koraka 17.529
Subota, 4. jul 2020. godine
Danas tek postajem svestan da smo uspeli da ove godine uspešno izbegnemo odlazak na vašar. Hvala koroni. Nekako smo uspeli da Aju ubedimo da za to sad nije vreme. Mislim se, kad nismo do sada nećeš ga majci ni sada. Trpaj Aju u auto idemo u Petrovac na Mlavi. Roditelje sam uspešno ubedio da tamo prebegnu dok se korona ne smiri. Kad, tamo pogađate, četiri mačeta. Vašaru, vrati se, sve ti je oprošteno. Pa red jurcanja za mačkama, red prskanja. Ja dobijam 15 minuta mira da završim ovaj dnevnik. I da se podsetim detinjstva, leta provedenih u Petrovcu, vašara, prženih mekika, kukuruza koji sam kasnije obavezno prvi put u godini jeo na Exitu. Prisećam se ukusa detinjstva, ribizli koje i dalje rastu iza kuće, domaćeg paradajza, kajsije. Ponosan sam na tri drveta koje sam posadio za rođenje dece, i propnem se da uberem svoju kajsiju koja ponosno raste ispred babinog prozora. Eto, da vide ljudi da ne sadim drveće samo u parku. Lepo mesto da klinci steknu neka nova iskustva i sećanja. Šteta je što je Mlava u očajnom stanju. Iskreno ne znam da li bih Aju danas pustio da se kupa u njoj. Kao što je ne bih pustio u Tamiš. Ona je puna utisaka, i bez mačke vraća za Pančevo. Nisu pobedili argumenti već kompromis da mačka ostaje u Petrovcu, ali da će sada biti njena. U torbi spakovana domaća jaja i mamine palačinke. U povratku, dok se smenjuju polja suncokreta, pšenice i kukuruza, u susret nam jure kola hitne pomoći. Tri prilike u belim skafanderima i maskama na prednjim sedištima dovoljni su da me trgnu iz mog mikro sveta i vrate u realnost.
Broj koraka jedva 7.076 i nekih 235km
Autor je otac Aje i Hane i vlasnik izdavačke kuće „Kontra”