Besani francuski cirkus

Nina Milenović Jovanović
Objavljeno 05.01.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 29. decembar 2019. godine

U tatinom stanu u Buržeu trenutno nas je osmoro, uključujući jednu bebu i jednog psa. Trenutno nas je sedmoro prehlađenih, uključujući jednu bebu i jednog psa. Hana ustaje prva i budi sve redom. Večito raspravljamo o temperaturi u stanu, kome je hladno, kome pretoplo. Srećom, to je jedina nesuglasica koji imamo svih ovih dana. Poslednji ustaje tinejdžer, oko 12:30. Aktivnosti imamo tek uveče. Taman dovoljno vremena da moj tata izrazi negodovanje na temu aktuelnog broja vrsta kafe. „Čemu kafa sa dve kapi mleka?”, „To nije kafa, to je onda obrok!”, i ostali hitovi.

Do centra Pariza nam inače od Buržea treba deset minuta vozom, ali pošto je štrajk u toku, sva javna prevozna sredstva idu baš retko, ako uopšte idu. Idemo kolima i opet, zbog štrajka gužve na putevma su nesnosne. Stižemo do Jardin de Plantes za malo više od sat vremena. Na izložbu Ocean en voie d’illumination ulazimo svi osim tate, koji traži parking. Prolazimo fluorescentne flamingose, mrdajuće rakove, plivajuće kornjače i mislim se to je to, a zapravo izložba je ogromna, prostire se i na susedni zoo vrt. Prolazeći pored kućice za majmune vidim dva mala majmuna zagrljena u mraku kako gledaju gužvu i svetleće eksponate. Valjda im nismo mnogo smetali. Morske trave, meduze, kit u prirodnoj veličini kao tunel za posetioce, pingvini i polarni medvedi za kraj ture od sat vremena. Tata javlja da je našao parking taman kad mi izlazimo. Smrzli smo se svi i odlazimo pravo kući.

Ponedeljak, 30. decembar 2019. godine

Danas sam prvi put od kako smo ovde ustala sa izlaskom sunca – u 8:40. Beba nije propustila priliku da me budi na sat vremena i ove noći. Primećujemo drugi zub i sada znamo i zašto ne spavamo. Kreće smena po krevetima, sobama, ko spava, ko je budan, ko je budan, ali bi hteo još da spava, ko je u kupatilu, ko je u WC-u… Imam neobjašnjiv sukob sa kafom ovog jutra i na kraju pijem nešto što sam spremila iz trećeg pokušaja. Tata se vraća iz pekare sa kesetinom francuskog peciva samo dva minuta nakon što smo se dogovorili da ne kupuje ništa osim hleba. Kad Aja ustane, Hana zaspi, kad Igor ustane spremamo se za ručak.

Danas idemo u kineski restoran sa švedskim stolom. Nikola donosi da probamo liči, voće koje smo gledali na pijaci i pitali se šta je to, ali kad ga vidim ovako bez kore, jedva uzimam zalogaj i zaključujem da ne želim da jedem nešto što izgleda (i verovatno ima ukus) kao očna jabučica.

Jedem francusko pecivo, da se ne baci. Odlazim na spavanje, ostavljam mamu i Aju da prave još kolača i ostale hrane za Doček.

Ne mogu da zaspim i sva tri sata koliko ne spavam, beba spava kao top. Čim spustim glavu na jastuk, evo je. U toku noći budi se beba, ustajem ja, podiže se i Nikola. Mislim, budan je pa ga pitam na koliko je grejanje, a on odgovara: na 25 evra. Definitivno nije budan.

Od tri ujutru budna je i uplakana Aja. Ništa baba deda, hoće samo mamu i tatu. Mama bebu, tata Aju, žurka do ujutru.

Utorak, 31. decembar 2019. godine

Ustajemo svi kao kuvane noge od svog nespavanja, ali brzo odlazimo da deci kupimo poklone u poslednjem trenutku.

U istom tržnom centru sam bila pre njihovog Božica i nisam znala gde pre da gledam koliko je igračaka i svega drugog bilo. Sada većine stvari nema, nigde nema ni cena, sve deluje nabacano i razvaljeno. Tako je i u ostalim radnjama, koliko vidim. Sve je nebitno sada kada je Božić prošao. Ljudi je mnogo, ali gužva je kod dela sa ribom (ovde se za Novu godinu jede riba i u radnjama je malo drugog mesa ovih dana).

Jedva smo našli nešto što se uklapa u naš budžet i Ajine želje.

Na kasi je pakao. Kada konačno dolazimo na red, trpamo sve u bebina kolica umesto u cegere i izlazimo. Odmah nas zaustavlja obezbeđenje i proverava da li smo sve to ukrali.

Kod kuće je vreme za dremku, ali beba ne dozvoljava. Opet niko nije spavao. Spremamo se za svečani doček u dnevnoj sobi. Aja i ja na brzinu crtamo velikog Deda Mraza bez lica i kačimo ga na staklena vrata. Svi se slikamo pozajmljujući svoje lice Deda Mrazu.

Aja i Hana oblače novogodišnje kostime i žurka može da počne.

Aja ispucava sve zanimacije u roku od pola sata. Ostaje još četiri i po sata do Nove godine i ko zna koliko do poklona. Takođe sustiže je umor od nespavanja. Hana je već zaspala. Odlučujemo da ne čekamo, jer je izvesno da nijedno dete neće dočekati ponoć budno. Otvaramo dečiji šampanjac uz ogromno strahovanje da će nas čep ubogaljiti. Preživljavamo i nastavljamo dalje da slavimo. Daj sada igračku šampanjac sa konfetama. Otvaraj, raspaljuj… nema konfeta. Boca je prazna. Koja je simbolika iza toga?

Ipak, Aji se još oči cakle zbog činjenice da pije iz visoke čaše za odrasle.

Sreda, 1. januar 2020. godine

U ponoć kod nas je tišina. Napolju kreće vatromet, a ja pokušavam da spustim u krevet tek zaspalu bebu. Čujem novu seriju vatrometa, ali dok se ispetljam iz bebinog zagrljaja, propustim ga. Treća serija vatrometa kreće baš kad sam se ponovo uvukla u krevet. Ni ne pokušavam da stignem do prozora. Evo, peta je moja. Ne, ipak ne, beba negoduje. Razmišljam da kakva će mi biti godina na osnovu toga kako je počela – hoće li mi ova godina biti godina lepih porodičnih trenutaka ili propuštenih vatrometa?

Hana se budi tačno u 8, Aja za njom. Odmah gleda ispod jelke i zadovoljno primećuje da IMA poklona ispod jelke. Nije bila sigurna da će je Deda Mraz naći ako nije kod kuće. Deda (Ajin pravi deda) je uspešno u toku noći obavio zamenu – ostavio poklone za Aju i uzeo Ajine poklone za Deda Mraza.

Od kada smo došli, tata ima želju da mi ispriča razne priče iz mladosti. Sve zvuči kao sumanuti akcioni film i zaključujem da je tata (bio) špijun. Ipak, odlično se potrefilo da sam im ove godine za poklone odabrala knjige u koje bake i deke upisuju razne podatke o svom životu obraćajući se svojim unucima. Nešto kao radosnice za bake, deke (i deke špijune).

Gledamo novogodišnjeg Kesića, ne znamo da li da se smejemo ili da plačemo.

Četvrtak, 2. januar 2020. godine

Danas pada kiša. Idemo u šoping, mojoj majci da ispunimo želju. Za mene je to agonija. Ne znam šta mi teže pada – milion senzacija, boja, dezena, ljudi, svetala… ili donošenje odluka – ove ili ove, ovo ili ono. Posle par sati stiže mi i glad i pada mi kompletan sistem. A nemam bekap jer sam neispavana i do juče prehlađena. Dođe mi da legnem na hladan pod u položaj fetusa. Aja se nakupovala jer je ona jedna osoba koja zna šta hoće. Mi koji ne znamo kupili smo samo šampon za kosu u obliku sapuna.

Kod kuće smo svi kao da smo došli sa ratišta. Izmučeni, nervozni i fale nam delovi (bukvalno smo izgubili deo kolica). Čini se da ćemo u ovom maniru završiti dan, ali Nikola uspeva da padne sa stolice dok crta sa Ajom i svi se smejemo.

Deda i Aja se igraju igara koje su pune vriske i smeha dok traju, ali se uvek završe Ajinim plakanjem. Prosto se ne zna koje veće dete od njih dvoje. On koji je prska vodom ili ona koja se ljuti što je on prska vodom kad je ona tražila da je prska vodom.

Hana, Nikola i ja odlazimo na nešto što će se opet ispostaviti kao nespavanje, dok, kako saznajem kasnije, Aja i deda ostaju do ponoći budni, kidajući se od smeha na Čarlija Čaplina. Baba nam ujutru priča kako se naše od rođenja digitalizovano dete zamalo upiškilo od smeha na gegove stare sto godina.

Petak, 3. januar 2020. godine

Danas šetamo po Parizu. Stižemo prilično lako i brzo do Bobura, izlazimo direktno na centar Pompidu na kome je više cevi nego inače – nešto se renovira. Aja se kratko igra na igralištu u bašti Nelson Mandela i Hana je već gladna. Ulazimo u lokal ispred kog plače, da je podojim. Mesto je lepo i drugačije od pariskih standarda. Mnogo takvih mesta sam primetila sinoć. Drugačiji enterijeri, svetli i prostrani, umesto malih i nabijenih. Tek kada sednemo shvatamo da smo u vegansko-vegetarijanskom restoranu. Idealno za mog muža, pakao za moje roditelje. Uzimamo tri špricera od brusnice i đumbira, pošto kurkuma late nećemo.

Izlazimo ubrzo i nastavljamo šetnju. Iz različitih potreba, neko vreme se vrtimo po Šatleu i to postaje komično, pomislio bi čovek da ne znamo da izađemo iz ovog kvarta. Idemo do Meka jer skupljamo Asteriks figurice. Ovde se igračka u Happy Meal-u bira po sistemu za dečake ili za devojčice. Bukvalno tako piše na automatu. Nema drugih odrednica. Ne znam šta dobijaju dečaci, možda glavne junake, pošto smo mi opet dobili sporedne. Na izlogu Lego radnje možemo da saznamo koja smo Lego figurica. Staviš šaku na zadato mesto i na ogromnom ekranu se pojavi tvoj Lego avatar. Nisu nam ni nalik, ali je zabavno. Konačno krećemo dalje, kiša pada, a Hana je opet gladna. Okrećem se i vidim da smo ispred kubansko-japanskog restorana. Iako nemamo nameru tu da jedemo, radnica lokala nas velikodušno pušta unutra da nahranim bebu.

Nastavljamo dalje u jevrejsku četvrt Mare. Nadam se da Aja vidi ove detalje, bar nešto. Svašta se svuda dešava. Prolaze lude frizure, još luđa garderoba, svetla su svuda različita, simpatična mestašca izbijaju ni od kuda, put je ravan, pa truckav, na asfaltu Aja primećuje šahovsku tablu, pa dugu. Mamu i tatu privlači razno voće sa neočekivane tezge između gomile butika sa skupom garderobom. Izlaze iz radnjice sa belim jagodama, trešnjama, malinama i borovnicama koje dalje grickamo dok šetamo. Kupujemo starinski hleb u pekari sa falusnim pecivom u izlogu jer je već kasno i ostaćemo bez hleba kad se vratimo. Vraćamo se polako do kola i vidna je promena atmosfere i ljudi. Petak je veče, puni su kafici i ljudi su veseli.

Vozimo se kroz lepe ulice na putu do kuće i primećujemo da niko nema zavese na prozorima. Stižemo kući gde se pospana deca resetuju. Probamo starinski hleb i svima se dopada. Lete igracke, deca, pas, spavanje stiže u nekom trenutku i svi ležemo. Bebu nas noću časti sa dva sata spavanja u kontinuitetu.

Subota, 4. januar 2020. godine

Danas smo u dvorcu Šantiji, 50 km od Pariza. Prvo razgledamo muzej konja i gledamo igru dva slatka ponija. Aja se okupira audio vodičem koji decu vodi kroz muzej kao kroz potragu za blagom. U jednoj od poslednjih soba je dijamant za kojim se traga, a tragovi su u svim sobama usput. Divimo se nameštaju, slikama, čudimo nameni pojedinih predmeta, primećujemo tajna vrata u zidovima. Sve u svemu, lep početak godine.

Autorka je veoma, veoma neispavana mama, supruga i ilustratorka

Ostavi komentar

  • (not be published)