Koji je sledeći kadar?

Objavljeno 25.07.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

Ponedeljak, 18. jul 2021. godine

„Teodora…”

Hm. To je Radovanov glas. Ignoriši. Samo još malo.

„…treba da snimamo…”

Znam. Moram da ustanem. Sranje.

„Evo, evo. Budna sam.”

U 9:07 časova u dnevnoj smo samo Radovan, Hana, Mima, Aljoša, Natalija i ja. Po našim facama jasno je da je Mima jedina koja je samoinicijativno ustala.

Ko bi rekao da ću ove godine imati više obaveza ispred kamere nego iza nje. Ja ne sigurno. Ali ne pitam se. Nepisano pravilo ovde je ako si potreban onda pomažeš bez obzira na to da li je to u tvojoj zoni komfora ili ne. I koliko god kukala, istina je da sam zahvalna na tome.

Sušim natopljene patike fenom dok grabim koji zalogaj pice i izlećem napolje da optrčim koji krug kako bih za scenu bila uverljivo zadihana. Matorcima koji piju kafu ispred skrećem pažnju samo na tren i potom se vraćaju svom razgovoru „odraslih”, koji se uglavnom zasniva na prisećanju na događaje iz prošlosti i na spominjanju osoba koje su im zajednički poznanici/prijatelji.

Do podneva smo završili sa scenama u enterijeru sa Natalijom i doktorkom i potom prešli na scenu bežanja u šumi. Polako se i ostatak kolonije probudio. Posle mog dvočasovnog trčanja, padanja i valjanja po zemlji, Radovanovo najavljivanje kraja snimanja me je neopisivo mnogo obradovalo. A cenim i ostatak tima, uzimajući u obzir našu borbu za vazduhom po onoj sparini.

Tokom ručka, Strahinja, Vita i deca iz Miloševca nam saopštavaju kako će uskoro da krenu, te Sofija i ja koristimo poslednji momenat da sa Strahinjom (na njegov predlog) snimimo cover pesme „Sálvame” RBD-a. O tome da smo dečka koji bez problema diže renoa 4 i daje vajbove sfinga pro likova ubedile da gleda Rebelde sa nama i potom sluša njihove pesme nemam šta mnogo da kažem. Pola šarm, pola moć ubeđivanja.

Uveče smo se podelili u par grupa i montirali filmove paralelno. Negde posle 2 ujutru sam zadremala na dva sata. Više mučenje nego odmaranje s obzirom na to da sam Dušana tri puta pitala šta sad snimamo da bih ukapirala da imam 40 minuta da se obučem i našminkam. Klatim se u mokrom kupatilu na neudobnim štiklama i jednom rukom mehanički stavljam crnu senku na kapak dok se drugom pridržavam za lavabo. Na nogama polako počinju da mi se primećuju modrice i ogrebotine od popodnevnog snimanja. Ma valjda se neće videti na kameri.

Kakav pakao, jebote.

Nakon izuzetno kritične vožnje u renou do Karlovaca po gorivo i prljavih pogleda radnika na pumpi, konstatujemo da će scene u kolima morati da se dosnimavaju neki drugi put jer bi i Rakidža sa svojih 74 godina ovo energičnije izneo.

Bilo je samo pitanje vremena kada će umor da nas sustigne.

U 7:00 časova Milkica je već uveliko budna i vršlja po kuhinji. U dnevnoj sobi je standardna postavka: Dušan, Maksim, Aljoša, Sofija i ja. Poslednjim atomom snage pokušavamo da se dovučemo do kreveta. Zajebi, neću ni šminku da skidam.

Ponedeljak, 19. jul 2021. godine

Kuliram glasove ljudi i tapat nogu koje kao da mi gaze po glavi, a ne oko nje.

Da ne znam da nam je danas poslednji dan ovde, ozbiljno bih se zapitala zašto su svi toliko aktivni.

Ne želim da znam koliko ima sati, ali po slobodnoj proceni rekla bih da je krajnje vreme da dižem guzicu i krenem sa pakovanjem. Lakše reći nego uraditi. Al’ dobro, mogu i za sat vremena.

Zvono za ručak je ono što me konačno diže iz kreveta. Sa Sofijom se posramljeno spuštam do trpezarije jer smo jedine spavale do sad.

Rakidža i Milka nam dižu bespotrebnu paniku kako imamo još tri sata dok ne dođe kombi. Taman. I više nego dovoljno za mene.

Postepeno čistimo tragove našeg zajedničkog života u ovoj kući i iznosimo kofere i opremu ispred.

„Zašto jedino ova devojka sve radi? Gde su muški? Brate, ti radiš za dvoje.”

Ko je uopšte ovaj tip? A, da. Došao je sa momkom koji je vlasnik ove kuće.

„Pa da. Nije mi prvi put.”

„Što tako? Svašta. Zašto ti neko ne pomogne?”

Evo ga. Licemer koji k’o gospodin sedi sa strane i daje sebi za pravo da osuđuje druge, a i sam se ponaša isto tako. Mislim se, ako ti je toliko žao da me gledaš kako sama nosim stvari, bez brige druže, ima dovoljno za oboje. Okej, Teodora, budi fina.

„Zato što mi nije teško, ali hvala na brizi.” Fuj.

Sedam u kombi, stavljam sluške u uši i puštam RBD „Inalcanzable”. Ovo samo po sebi je dovoljan znak da je počela da me obuzima neka žestoka nostalgija za tom muzikom i samom serijom Rebelde, koja bi danas većini bila kriminalno loša. Iako ne mogu da potvrdim odakle dolaze ta moja osećanja, okej sam sa tim da ostane tako.

Grlim se sa svima, nesvesna rastanka, i posle kratke vožnje ulazim u praznu kuću.

Jovana, koju sam kao i ostale ljude kulirala na društvenim mrežama tokom Peščare, mi u roku od 10 minuta po mom dolasku uleće u kuću i zauzima kuhinju da nam kuva kafu.

Nezamislivo mi je kako sam izdržala 10 dana da ne pijem kafu s njom. Obično ne možemo ni do WC-a da stignemo, a da druga nije obaveštena o tome.

Tri sata prepričavanja mojih doživljaja kasnije i Jovana odlazi.

Gledam u neraspakovan kofer na sred dnevne sobe.

Au. Kolonija je stvarno gotova.

Utorak, 20. jul 2021. godine

Posle dužeg vremena spavala sam preko 10 sati. Jako čudan osećaj. Iako sam doživela fizički preporod posle toliko dana nespavanja, i dalje imam utisak da psihički nisam skroz prisutna. Nemam apetit. Teško mi je da se nateram da jedem sama. Fali mi galama, strateško postavljanje duž trpezarijskog stola tako da ugrabiš onaj komad hrane koji ti izgleda najprimamljivije, dogovori oko snimanja, šale i opšti haos koji usledi posle obroka. Fali mi i Rakidžino „Filmadžije, prijatno!” posle kog pola nas uzvrati odgovorom, a druga polovina ne može jer su im puna usta.

Aljoša me kupi kod „Dvorišta” sitroenom koji je neprijatno prostran u odnosu na renoa na koji smo se navikli. Odlazimo po Maksima i dok se Aljoša trudi da ne nagazi kočnicu kao sivonja, Maksim i ja usmeravamo snagu i koncentraciju ka tome da ne tresnemo vratima kad se parkiramo ispred Dušanove kuće u Borči.

Po ulasku prvo točimo gaziranu vodu, Maksim vadi aparaturu za motanje cigara i kreću dogovori oko snimanja scena koje nismo uspeli da dovršimo u ponedeljak.

Ranijih godina se tokom kolonije kupovalo mnogo minakve koju niko nije pio i taman kada je Ivan odlučio da smanji količinu jer se ne upotrebljava, ove godine nam je nešto kliknulo u glavama i vrlo brzo niko na koloniji nije mogao da funkcioniše bez iste. Samo se ona pila. Čak i kad nisi bio žedan, dovoljno je bilo da vidiš da neko drugi sipa i automatski si morao i ti. Vuče te. Neobjašnjiv fenomen kome je retko ko mogao odoleti.

Oko 19:30 časova krećemo ka staroj Kinoteci jer nam je prvobitni plan bio da gledamo neki film. Tek po dolasku shvatamo da je zatvorena i upućujemo se ka Uzun Mirkovoj. Imali smo svega sedam minuta da progutamo sladolede pre projekcije nakon čega musavi ulećemo u nepodnošljivo toplu salu na Mesara Kloda Šabrola. Nakon devedesetominutne saune izlećemo i još malo se vrzmamo po Studentskom.

„Podeća me na Hičkoka, ali boljeg.”

„Jako mi se svideo onaj detalj lampice tokom operacije.”

„Da, da. To je ono što je Rakidža pričao.”

„Zbunila me je malo ona muzika na početku kada vidimo samo ženu.”

„Igraju se malo s tim ko je ubica.”

Maksim odustaje od jedenja pice kod Bucka zbog dugačkog reda i polako nas Aljoša razvozi kućama. Tokom povratka za Pančevo u kolima trešti Rambo Amadeus.

U glavi mi odzvanja Dušanova rečenica: „Kolonija nije mesto već stanje uma.”

Jako sam zahvalna na ovim ljudima.

Sreda, 21. jul 2021. godine

Poruke od Kristine mi prekidaju ispijanje jutarnje kafe. Kaže da ima kasnije neke obaveze po gradu pa traži društvo za tu ekspediciju. Pokušavam da dovršim kafu. Bezuspešno. Aljoša i Maksim me pozivaju da im se pridružim u vožnji bajseva.

Kasno mi dolazi do glave da mi ne radi zadnja kočnica. Gotovo sad. Već sam na pola Ulice Lava Tolstoja.

Parkiramo se ispred Gradske biblioteke i tražimo Rileta. Ovo je bila još jedna godina bez njega na koloniji. Osetio se nedostatak njegovog prisustva. To je čovek koji bi se samo sa kamerom u ruci, bez scenarija, stativa i ostale opreme, odvezao svojim yugom do prvog zabačenog mesta i snimao muve u letu. Nekad nam je svima potrebna ta spontanost.

Tokom vožnje nailazimo i na Milorada koga pamtim kao šumskog čoveka. Mislim da ga nikad nisam videla van Peščare. Izgleda drugačije. Zapravo, svaki član kolonije mi van Peščare izgleda drugačije. Nije mi poznata njihova pojava u nekoj drugoj sredini.

Presrećemo Rakidžu kod picerije preko puta hitne pomoći.

„Jebote, vi se ne razdvajate.”

Možda nam je lakše tako.

Rakidža je bio primoran da čeka klopu jer mu je Maksim uzeo poslednje parče pice. Gledam ih kako teoretišu o tome šta je ustvari problem kod kočnice i kako može da se popravi. Znam da mi njihovo nagađanje ne znači mnogo i da ću svakako odneti bajs na servis, ali su mi simpatični, pa ih ne prekidam.

Koristim priliku da jedem s njima i nakon toga se nalazim sa Kristinom. Nikad mi nije u planu da trošim pare, ali kad sam s njom to se dešava bez da ijedna od nas dve primeti. Sedamo u „Galeriju” i dok se Kristina oduševljava svojim stativom za mobilni i razmišlja kako će od sad moći da snima kada putuje negde, ja joj u kratkim crtama prepričavam dogodovštine od prethodnih par dana. Iako obe pričamo nepodnošljivo mnogo, naučile smo da se i pored paralelnog trabunjanja sasvim dobro čujemo.

U bujici stvari kupujem i teget haljinu, koju verovatno nikada neću obući, ali se kao i uvek vodim onim „da se nađe”.

Po povratku mi se Jovana, sa već unapred spakovanim stvarima, useljava u kuću, kao što je i do sada radila kada naiđe period u kom smo slobodne ili bez ozbiljnijih obaveza, i do kraja večeri se divimo čarima HDMI kabla.

Četvrtak, 22. jul 2021. godine

Danas je jedan od onih dana kad ne mogu da se ne pokajem što sam ostavila uključen zvuk na telefonu. Oko 9 sati me je zvao tata i kroz pet minuta se nacrtao u hodniku kuće i krenuo da me ubeđuje da su mi taman patike koje mi je upravo kupio iako se moja stopala nisu slagala s tim. Vraćam se u krevet. Tetka me zove da se dogovorimo kada da dođe da joj pomognem u pisanju CV-a. Okej, još uvek se nisam skroz razbudila. To je dobar znak. Opet zvoni telefon. Aljoša mi govori kako će doći za pola sata da mi donese zvučnike, tjuner i pojačalo koje mi je Dušan poklonio, a koji su ostali kod njega u gepeku. Možda mi danas samo nije suđeno.

Budim Jovanu i odlazimo do „Arome” da kupimo namirnice. Uspele smo da pojedemo nešto na brzinu dok teta nije stigla i naredna dva sata se fokusirale samo na pisanje CV-a i kako lepo da formulišemo te ne tako zanimljive podatke.

Na moj zahtev u pauzama slušamo Franza Ferdinanda jer se njima trujem prethodna tri dana.

Uveče odlazim do Rakidže da pokupim majice sa logom filmske kolonije koje su upravo pristigle. Zatičem ga u „Amaretu” i sedam pored, a kroz nekoliko minuta nam se pridružuju i njegova ćerka i unuka.

Mala Zoja me gleda sa divljenjem i govori mi kako sam kul i kako joj se sviđaju moje čizme.

Istina je da smo se upoznale još pre dve godine kada sam bila primorana da glumim Belu iz crtanog „Lepotica i zver”. Možda i pre toga. Ali tada joj verovatno nisam bila kul, te nije bilo ni potrebe da me zapamti. Fer. Ne bih volela da sam joj takva ostala u sećanju.

Vreme mi vrtoglavo brzo proleće. Šta sam beše radila pre 10 dana?

Petak, 23. jul 2021. godine

Opet vrelina. Palim klimu i uz jutarnju kafu se nečujno dogovaram sa Jovanom da ostatak dana provedemo dangubeći. Pokušavam da nadomestim to što nisam vodila dnevnik redovno, te se hvatam laptopa, a Jovana seda na drugi kraj kauča i uzima da čita Šaptača Donata Karizija, knjigu koja mi se znatno kraće vuče po polici u odnosu na druge za koje nikako da nađem vremena. Zvanično je krenula letnja monotonija. Odlučujem da joj se prepustim iako deo mene želi da sam po ceo dan aktivna i na sve strane. Ipak, potrebni su mi i ovakvi dani kada se ništa posebno ne dešava. U pauzama pravimo klopu i slušamo The Symposium i plejliste poput „Some 80s music my dad still listens to ‘till this day” i „Oldies but goodies“, pa se vraćamo gluvarenju na kauču. Zašto da se svaka dosađuje kod kuće sama kada to može da radi i u društvu. Ovoj idili fali samo još Anđelija i neki istorijski film Kire Najtli koji ćemo stopirati minimum 10 puta kako bismo diskutovale o stvarima koje nemaju veze sa istim.

Jedva čekam da sve tri budemo ponovo na okupu.

Subota, 24. jul 2021. godine

Budim se u 13 časova što me više nimalo ne iznenađuje. Pitam se samo gde je Teodora koja je u proseku spavala po četiri sata. Osim sestrićevog rođendana koji je kroz par sati nemam neke konkretne planove. Uzimam u ruke Audiciju Rjua Murakamija koja mi i pored vešto skrojene preteće atmosfere, ne drži pažnju više od dva-tri poglavlja i odlučujem se da odem do keke. Zanima me šta mama radi. Ne javlja se. Garant je još uvek na poslu.

Atina se vraća sa prakse i krećemo sa pripremama za rođendan.

„Znaš, moj economic 218 i tvoj 35 me uvek podsećaju na srednju.”

Znam. I mene.

Upadamo u igraonicu i prvo se grabimo za roštilj. Sa najbližom rodbinom se pozdravljamo, a sa ostatkom se na obostrano zadovoljstvo ignorišemo do kraja proslave. Atina pokušava da mi se požali oko posla i stresa koji tamo proživljava, ali nas zajapureni desetogodišnjaci nadjačavaju sa pesmama poput „Ne koči” i „Miki Milane”. Nisam ni slutila da znaju te stvari.

Osećam se kao da sam u klubu, a ne u dečijoj igraonici.

Vraćam se kući i pravim kafu.

Bio bi red da raspakujem taj kofer već jednom.

Autorka je osoba koja je brutalno iskrena, voli da razbija norme i nosi samo raspar minđuše

Ostavi komentar

  • (not be published)