Nedelja, 29. april 2018. godine
Poslednja crvena brojka na kalendaru ovog aprila, crveni kofer, crveni taksi… Dan počinje vrlo rano i užurbano. Nema ništa gore nego kad vas, dok se vozite do odredišta, od ranog jutra sa radija napadne neki Gazda Paja. Kao nekome ko se hrani muzikom, užasno mi je važno šta ću jutrom prvo čuti, naročito ako ono počinje ovako rano. Setih se one Balaševićeve:
Budiš se retko u šest
Samo po kazni
Kad moraš negde na put
Ili na ispit.
Srećom, ovom prilikom ne idem na ispit. Gazda Paja završava svoje šizofreno remek-delo, a taksi staje ispred Doma omladine. Dok čekam autobus čija je današnja misija da nas pedesetak odveze do Soko Banje, slušam lamentiranje nad zlatnim vremenima:
– Jeste, nekad smo imali i „Teslu” i Staklaru, ja radila u „Tesli” 35 godina, ne znam kad pre prođoše, volela sam, bre, svoj posao (sa posebnim akcentom na „volela” i kolutanje očima).
Dok pratim ovo krstarenje kroz uspomene jedne „mlađe penzionerke”, stiže i dugoočekivani autobus. Nestrpljive starije gospođe guraju se i istupaju u prve borbene redove, ne bi li se pre svih našle u čarobnom prevoznom sredstvu. Klasični bapski mentalitet. Ne znam je l’ kapirate da je autobus taman toliko veliki da svi stanemo? Razlikujemo putničke buseve od GSP-a? Ipak sedam na jedno mesto do prozora, a iza sebe već čujem žalopojke o „dugom” petočasovnom putovanju. Aman ljudi, žene, saputnici i rođaci sa sela; toliko retko putujem bilo gde, da sam zahvalna i na svakom satu koji provedem u prevozu. Znam da spavanja nema, jer će pogled biti prikovan ili za prozor, ili za drugi deo Zolinog „Žerminala” i krvavu borbu njegovih junaka za dostojanstven život i prava radnika.
Prva radost za početak ovog putovanja je Džibonijev glas koji pomaže da mi se sluh oporavi nakon onih početnih muzičkih šokova. Međutim, ta radost ubrzo splašnjava, jer se tokom čitavih pet sati vožnje ponavlja u krug desetak istih pesama. Da se izvođači istih voze sa nama, sami bi sebi dosadili. Severinu zamenjujem muzikom sa španskog govornog područja i isključujem se. Pejzaži promiču, ali jedino što me natera da se trgnem jeste Dunav koji u jednom trenu puca pred pogledom. Moćna stihija, trenutno mirna, priziva me k sebi. Oboje čekamo prvi bliži susret ove godine. Imali smo mi mnogo razmirica, neslaganja… Ljutila sam se na njega, zamerala mu, prebacivala, zadirkivao me, odbijao, nanosio bol… Opet, s godinama naša ljubav je sve zrelija, čvršća, sa sve više saglasja i razumevanja. Kao i svaka prava ljubav, u suštini.
Pet sati prolazi veoma brzo. Je l’ nekom nešto falilo? Vila „Palma” je spremna za nas!
Ponedeljak, 30. april 2018. godine
Dok pre večere sedim na terasi svoje sobe, pokušavam da razumem činjenicu da sam danas prepešačila oko pet kilometara. Kada sam ja u pitanju, to se već ubraja u ekstremne sportove.
Izletište Ozren nalazi se na dvadesetak minuta vožnje od centra Soko Banje i krije neverovatne prirodne lepote. Sav je kao zelena oaza u koju se utopite čim u nju kročite. Široko zeleno prostranstvo odzvanja zvukovima velikog vodopada Ripaljka, koji se svuda probija i glasno opominje da je upravo on tu glavni i uživa, poput filmske zvezde, u škljocanju kamera mobilnih telefona mnogih posetilaca. Do najvećeg njegovog dela, mesta na kome se Ripaljka (jesam li pomenula da Sokobanjani ovo ime akcentuju kao RiPALJka?) vidi u svoj svojoj lepoti stiže se spuštanjem niz izuzetno strme, kamenite stepenice. Penjemo se polako, oslanjajući se jedni na druge, jer bi se u ovoj situaciji samo najspremniji mogli pouzdati u sebe. No, sve vredi truda.
Vodopad je zaista impozantna pojava i budi divljenje i strahopoštovanje, bivajući jači svojim hukom od ljudskih glasova. Svežina vazduha pored njega zapahnjuje vas naglo, koža se ježi od iznenadne hladnoće, a pluća se trude da se rašire iznad svojih kapaciteta, da bi u sebe primila tu svežinu. Pogotovo za nas Pančevce, to dođe kao neophodna terapija. Penjanje nazad na vrh staze nije ništa manje opasno i naporno. Noge klize sa kamenja, pa se čvrsto obema rukama držim za rukohvat sa strane. Nikad nisam bila na planinarenju, ali na vrhu se osećam kao da sam osvojila Mont Everest. Plan je još pri kretanju bio da se pešice vratimo do odmarališta. Krećemo strmom stazicom punom sitnih kamenčića, ali vrlo veseli i energični. Kroz šumu, pa pored groblja, kroz selo, stižemo napokon ponovo u centar Soko Banje. Mogu da odahnem i čestitam sebi.
Utorak, 1. maj 2018. godine
Retko kada sanjam. Retko kada se sećam svojih snova i uvek sam zavidela onima koji imaju česte i živopisne snove. To su idealni izvori ideja i stvaralačke moći. Nekad sam pisala mnogo. Poslednjih nekoliko godina imam običaj da kažem da mi je naučna strana književnosti ako ne oduzela, ono dobrim delom sputala pristup istoj i kreativno izražavanje putem reči. Ipak, dešava se da se po koji san javi, i da ga zapamtim. Kao ovaj od prethodne noći. U snu sam videla fotografiju jedne veoma drage prijateljice u venčanici. Razvedrila me je simbolika tog sna, pri pomisli na jedan zanimljiv susret prethodnog dana.
Na samom ulazu na Ozren, svoje mesto za rad nalazi veliki broj prodavaca suvenira. Među njima je i jedan koji prodaje bilje i čajeve. S obzirom na svoje od nedavno veoma promenjene stavove prema čajevima i ljubav koja se prema njima rodila, odlučila sam da kupim kesu interesantne „detoks” biljne mešavine. Tokom kupovine pogled mi je stao na zanimljivoj biljčici među proizvodima u ponudi. Ona se (tačnije on) zove „raskovnik” i čuvarkuća je, sa magijskim moćima, razume se. I to raznovrsnim, u zavisnosti koju stranu biljke okrenete u kom pravcu. Tako su njegove funkcije da izbaci negativnu energiju iz kuće, da prizove slogu u porodici, poboljša finansijsku situaciju… Ali ukoliko u kući imate devojku za udaju ili momka za ženidbu, okrenite „raskovnik” ka zapadu, da se mladi ne bi „zabaknuli”, to jest, zaboravili da se udaju/ožene. Za prijateljicu iz sna potpuno sam sigurna da se neće „zabaknuti”. Ne zbog „raskovnika”, niti mog sna, već zbog činjenice da postoji čovek koji je istinski voli. Samo retki srećnici danas mogu da se pohvale time.
Sreda, 2. maj 2018. godine
Svi profesori na fakultetu učili su me da treba izbegavati opšta mesta, klišee i kolokvijalizme pri pisanju. Ovog puta moram da se oglušim o taj savet, jer ne mogu da odolim onoj staroj – Sve što je lepo, kratko traje. Poslednja šetnja kroz već pomalo dosadno, ali uvek puno centralno šetalište. Upijam sve boje, lica i utiske, da bi duže trajali u sećanju. Uprkos jakom suncu, tamne naočare podižem na glavu, te one metamorfozom postaju rajf. Žao mi je da mi zatamne živost svih boja odeće, reklama, suvenira i zelenilo parka odmah uz šetalište. Jedan utisak mi se neodoljivo nameće. Naime, prethodnog dana bio je veliki Praznik rada, uglavnom poznat među nama Srbima kao praznik mesa, roštiljanja, pijančenja i sedenja po kafićima, iza čega ostaje gomila nereda i smeća. Na centralnom gradskom šetalištu 2. maja izjutra nisam primetila nijedan usamljeni papirić, kesu ili flašu, što, naravno, videh odmah po povratku kroz prozor taksija, nije bio slučaj u voljenom mi rodnom gradu.
Dalje, veliki park odmah do šetališta, kao i igralište, potpuno su očuvani. Nijedna klupa nije polomljena, ništa uništeno ili ukradeno… Setih se nekada lepog i bogatog igrališta ispred moje zgrade na Sodari i uhvati me tuga i muka (kolokvijalizam drugi put, ali tako je baš bilo).
Rekoh već da uživam u svakom segmentu putovanja, pa i u vožnji tamo i nazad, samo, uvek se nazad brže stiže. Kako izađoh iz autobusa kod Doma omladine, zapahnu me vrućina, gust vazduh i izduvni gasovi autobusa. Prvi put uzeh vazduh samo do pola, uz bolnu grimasu. Da, tako mi je uvek kad se vratim sa nekog boravka u prirodi.
Dobrodošli nazad u zagušljivu stvarnost!
Četvrtak, 3. maj 2018. godine
Nakon svakog, ma i najkraćeg putovanja i izmeštanja iz sopstvene stvarnosti, valja se što brže privići na svakodnevicu i sav njen uobičajeni sadržaj. Meni najteže pada monotonija života studenta književnosti pred kraj fakulteta. Posle sve aktivnosti, celodnevnih kretanja, prirode, pomeranja svojih granica, vraćam se za svoj radni sto, računar i knjige. Pogled u kalendar, i počinje da se pali lagano, ali sigurno, crvena lampica za uzbunu. Ispitni rokovi su blizu. Ako smo u danima iza pomerali fizičke, sada je došao red na intelektualne granice. Danas me čeka malo španske, pa malo francuske književnosti. Na svoju žalost shvatam da ne mogu čitati literaturu o poeziji Federika Garsije Lorke u isto vreme dok po ko zna koji put preslušavam omiljene Balaševićeve pesme. Moja priroda hodajućeg džuboksa, kasetofona, ploče, kako vam najdraže, tera me ako ne da pevam, ono bar da pevušim. Čulo sluha i čulo vida u ovoj situaciji nalaze se u oštrom raskoraku i sukobu. Oči za sobom vuku razum i cimaju me ka knjigama i literaturi, dok se sluh i srce lepo uhvatiše za ruke i cupkaju uz „Devojku sa čardaš nogama”. Nema ’leba od ovoga. Puštam ih da otplešu da kraja pesme i teškom mukom stiskam „stop” dugme na snimku sa Jutjuba. Ponovo postižem jedinstvo svih čula i vraćam se svom španskom pesniku. Čitam o njegovoj poetici, artizmu, jedinstvu bogatog značenja i jednostavnog izraza, „Ciganskom romanseru”, poznatim Lorkinim Ciganima, njihovim tugama, strastima, slobodi, stalnom življenju na ivici noža, krvi i smrti.
Verde, que te quiero verde.
Verde viento. Verdes ramas.
El barco sobre la mar
I el caballo en la montaña.
Ne drže me ni Lorkine romanse previse dugo, jer mislim na svog najboljeg saputnika Zolu, i vidim narandžasto izdanje „Žerminala” koje čeka da ga završim. Neka dva sata kasnije, gutajući knedlu, zatvaram te korice, zaključujem da se i pored sve tragedije, saga o rudarima iz Monse ipak završava vitalistički, sa verom u božansku pravdu koja će, svojim konačnim zadovoljenjem doneti procvat i opravdati živote svih mučenika poginulih u ratu za nju, što nagoveštava i samo značenje naslova romana. Monotonija, rekoh na početku? Razmisliću ponovo.
Petak, 4. maj 2018. godine
Jutarnja zabava za danas sastoji se uglavnom od jedne obaveze koju odlažem već neko vreme. Delom je za to krivo i nestabilna i promenljiva prognoza sa početka proleća, a delom veći broj raznih aktivnosti, usled kojih konstantno imam osećaj da mi fale dva meseca ove godine. Februar u mart su prošli tako brzo, da ih jedva i primetih, april me je naterao da malo usporim, a maj i ja tek započinjemo svoju trku. Suština današnjeg zadatka zapravo jeste zamena zimske garderobe letnjom. Započinjem otvaranjem prvog ormara i dubokim uzdahom. U žaru borbe sa gomilom plastičnih ofingera, haljina, sakoa, bluza, savladava me očaj usled koga pomišljam da bi nam život svima bio lakši kada bismo naučili da živimo vodeći se minimalističkim principom i odlučujem da se kaznim time što ću sebi zabraniti kupovinu „krpica” do daljnjeg. Što će reći, do prve prilike, jer „teško žabu u vodu…” Stavljam poslednju stvar na ofinger, kačim je u garderober, raspoređujem višak vešalica i bacam pogled na sat. Skoro 15 časova! Pa dobro, Marsel Prust će me sačekati do sutra da se konačno upoznamo, jer danas je ipak jedan poseban dan. Kasnije ovog podneva ulazim u jednu veselu i punu kuću, kucam na vrata dnevne sobe i počinjem sa „Danas nam je divan dan…” Pozdravljam se sa svim nasmejanim, mladim licima, i gledam kako kroz sobe i kuhinju zuje devojčice od četiri godine, sedamnaest i osamnaest, te dečak od četrnaest meseci. Njih četvoro su nešto najlepše što sam danas videla i mislim da na njima treba i da ostane. U njihovim očima ogleda se istinska radost, čistota i bezbrižnost, ali se malo „štrecam” pri pomisli na daleku budućnost koja će pripadati njima. Želim da im bude lakše, da zadrže tu lakoću postojanja i budu pametniji od nas danas.
Subota, 5. maj 2018. godine
Budi me vesela melodija telefonskog alarma u osam časova. Poslednji put ustajem u ovo vreme iz razloga koji me je prethodnih šest meseci, gotovo svakog šestog dana u nedelji, sa lakoćom podizao iz kreveta. Ne kažem da sam tužna, možda mi je samo malo žao, jer ipak se završava, danas zaista, i suštinski, čitava jedna avantura. Dopunska radionica, da još malo produžimo ono što nas je toliko zaokupljalo sve ovo vreme i usput još ponešto naučimo. „Ten sharp”, u Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla”, poslednji put. Prva etapa našeg ovogodišnjeg novinarskog putovanja zaršava se prisustvom male, ali odabrane grupe entuzijasta i temom koja se odnosi na konferenciju za novinare. Odzavanjaće mi u svesti do kraja života: „Ko je glavna faca u ovoj sobi?”, „Sve mora da se zna!” i ostaće divna činjenica da sam pola godine provela sa nekim divnim ljudima svih uzrasta, poziva, interesovanja, gradeći duhovne piramide, kako smo imali običaj da kažemo i time pesnički identifikujemo razlog svog postojanja u istoj prostoriji u isto vreme svake subote. Pitali su me mnogi imam li ja šta od toga, hoće li mi to pomoći da dobijem nešto, hoće li otvoriti neka vrata po pitanju karijere, i slično. Pa dobro, dragi moji, to jeste važno, ali ne i najvažnije uvek i stalno. Važna je lična nadogradnja i razvoj, e, baš uvek i baš stalno i u svakoj prilici. Šta sam dobila u Omnibusovoj školi novinarstva? Priliku da napredujem, da saznam, da vidim, upoznam, utvrdim, iskusim. Sakupljajmo duhovna, ne materijalna blaga. Oteće nam ih ljubomorni, upropastiti vreme, potrošićemo ih. Sve što nas suštinski čini nosimo ne na sebi, već isključivo u sebi.
Autorka je
stihoklepac, prevarant
Snovima tvrđave gradi
U prazninu svu punoću toči
I zna da i uraganima
Tako može da odoli.
