Srce koje se potrošiti ne ume

Vladimir Kicošević
Objavljeno 12.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sonja je ušla u živote svih nas iz prvog pet još davne 1981. godine, onako kako je jedino umela i znala – srcem i iskreno. Bez zadrške. Pojavila se u dvorištu „Zmajeve” škole jednog sunčanog septembarskog dana, nasmejana, vedra, jer drugačije nije ni mogla, i rekla kratko, jednostavno i posve obično: „Zdravo deco, ja sam Sonja, Mionina mama”. To je bilo sve od nje. A mi, prvaci, zbunjeno smo gledali u lepu tetu (koja je tada imala dvadeset i šest, a mi deca, sedam godina) koja nam se smešila svojim krupnim očima i stidljivo joj vraćali naše, bezazlene, dečje osmehe. To je bilo sve od nas. Tog dana otišli smo svojim kućama bogatiji za jedan osmeh koji nas je otpratio put školskog zvona, ali i za jedno srce koje nam je dato onako velikodušno, odistinski, a da toga nismo mogli biti svesni – da bude tu za nas i uz nas, a bez da nam je za njega traženo išta za uzvrat. Danas, posle mnogo godina, kada razmišljam o tom vremenu, jasno mi je da je još tada to svoje srce Sonja sigurno morala davati i drugim ljudima u njenom okruženju i to na isti način kao i nama, iskreno i bez kompromisa. Ono što mi pak nije jasnoje kako je ono i dalje ostalo toliko veliko, kako se nije umorilo, istrošilo… A nije… jer je i dalje isto kakvo je bilo i tog dana.

Od tog momenta, svi mi smo u sopstvenim očima postali nekako važni i drugačiji od ostalih, iako to, zapravo, ni počemu nismo bili, kako u očima vršnjaka, tako ni u očima naših nastavnika, ali u svojim svakako jesmo. Mi smo imali Sonju. Oni nisu. Naravno, oni nikako nisu mogli znati šta nemaju, a mi smo jako dobro znali koga imamo i nekako smo tu našu i samo našu tajnu ljubomorno čuvali, ne želeći da nju, Sonju, našu tajnu, delimo sa ostalima. A nismo je opet mogli ni sasvim skriti, ma koliko to želeli, jer je Sonja jednostavno bila to što jeste, pa bi njeno srce ponekad poklanjala i deci iz drugih razreda, isto tako beskompromisno i nevino, što nas je činilo ljubomornim u trenucima kada bismo tome direktno svedočili.

Istina je da smo mi, koliko god nekome ne bilo pravo, ipak tih osam godinabili privilegovani. Naši vršnjaci iz drugih razreda imali su mame. Samo mi smo imali i mame i Sonju. To je, odavno sam shvatio, bila ta nedostižna razlika. Svima nama bila je prijatelj i mi smo je takvom i osećali. Dok bi se drugim mamama obraćali sa „tetka Milena” ili „teta Marija”, Sonju smo uvek zvali jednostavno… Sonja. Nikakve tetke ni tete, ma koliko drage i fine bile, nisu mogle pričiniti tako beskrajno zadovoljstvo sedmogodišnjem ili osmogodišnjem detetu, kao činjenica da između njega i nekog ko je „veliki” – ne postoji starosna barijera. E, to je bila samo jedna od mnogih stvari koje je nama davala Sonja. A samo ta stvar bila je toliko velika i važna u našim dečjim životima, da je to veliko srce koje nam se onako istinski dalo onog dana – počelo za sebe vezivati mnoga mala, koja su ga volela isto onako nevino, kako su to samo ona znala.

Bitno je naglasiti da smo svi mi voleli svoje mame, pa i poneku tetku ili tetu, majku najboljeg drugara ili drugarice… ali su sve one u našim malim glavama bile daleko iza Sonje. Ona nam je jednostavno bila vršnjak i prijatelj, naši problemi bili su i njeni, naši strahovi ma koliko bili veliki, postajali su manji uz nju, naše prve ljubavi voleli smo zajedno sa njom, naše radosti bile su veće kada bi ih podelili sa njom. Jednostavno… znala je da smanji tugu i poveća sreću. Jedino tako smo to tada sebi znali da objasnimo. Ni danas ne znam kako bih Sonju bolje od toga mogao opisati. Možda pomalo sebično, ignorisali smo činjenicu da je ona samo Mionina mama. Želeli smo i mi deo nje. Bez da smo Mionu i pitali, svako od nas prisvajao bi delić Sonje samo za sebe, a Miona se nije bunila. A kako je i mogla, kad je i ona ista kao Sonja.

Neke ’86. ili u to vreme, Sonja se udala, po drugi put u svom životu, za jednog velikog i dragog čoveka – Dulenta. On zapravo nije Dulent kako ga mi od milja zovemo, nego naš Dule, čuveni pančevački arhitekta i boem, koji stoji iza mnogih fasada i ornamenata ovoga grada, a da mnogi Pančevci o tome pojma nemaju. Čovek dobre duše i velikog srca. Skoro isto toliko velikog kao i Sonjino, ali porediti dva dobra zna neki put rđava rabota ispasti, a i nije cilj ovoga moga kazivanja. Nedugo nakon venčanja rodio se Petar, koji je u sebi spojio ono što bi stranci rekli „best of both worlds” i koji život sa svojom Karolinom muzikom piše. Kosmopolita koji sve ljude shvata kao dobre i jedino takve, ma koliko svi oni dobri nikako ne mogu biti, ali koji drugačije ne može, jer ne zna, jer je sin nekoga ko srcem kroz život sve vreme ide.

I tako se krajem osamdesetih završilo naše osmogodišnje školovanje i svako je otišao na svoju stranu. Sonja je ostala tu za nas. Ostala je u našem sećanju, ljubomorno čuvana da nam se nekako ne izmigolji, da nam zauvek ostane tu kao jedna od dragih uspomena na naše uistinu srećno detinjstvo. Zajedno sa devedesetim ušli smo u ratove, bedu i nemaštinu, tugu i sankcije i zakoračili sa druge strane ogledala i dalje nespremni za život koji nas je čekao, a da ga ničim nismo ni tražili, ni zaslužili. U moralnom sunovratu celokupnog društva, snalazili smo se kako smo znali i umeli, maštali o normalnom životu koji je ostao iza nas, čeznuli za običnim stvarima koje su nam bile daleke i nedostupne. Sećam se da sam u tim godinama bede najviše maštao o putovanjima. Ona su za mene bila beg od surove stvarnosti. Ali sam, kao što rekoh, o njima neprestano maštao – jer u vremenu potpune izopštenosti jednog naroda i zemlje od strane celog sveta – više se i nije moglo. Sećam se jedne Sonjine rečenice koja mi se urezala u pamćenje i tu će ostati doživotno. Rekla je: „Putujte deco, jer putovanja i iskustva koja steknete putujući su nešto što vam niko nikada ne može oduzeti”. Tome nas je, između ostalog, učila.

Do 1997, kada sam dva puta putovao u Holandiju kao student, Harkanj banja je bila moje jedino inostranstvo. Tek kada sam se oženio i kada je došla uslovna sloboda, početkom novog milenijuma počeo sam da putujem i polako upoznajem svet. Moja starija ćerka Anđela, rodila se 2000. a mlađa, Jana 2002. Supruga i ja obećali smo sebi da će naša deca putovati svuda gde mi nismo bili ni stigli – kako bi od malena znala gde žive i mogla da sagledaju Srbiju u odnosu na svet. Tako je i bilo… vodili smo ih u London, Pariz, Beč, Minhen, Prag, Palermo, Salcburg, Barcelonu… i sada moja deca znaju gde žive i kako je u „belom svetu”. Koreni svega toga leže u izjavi moje drage Sonje, kojoj sam zahvalan što je to što jeste.

I kao što rekoh na početku, to njeno srce i dalje je tu, otvoreno i srećno što i dalje može da se daje. Pored svih nas iz prvog pet, Mione, Petra, Duleta, pola Pančeva i ko zna kojih još sela i varoši, ono sada ima Vukašina i Lenku, Mioninu decu, kojima se, pored svih nas, nesebično daje već punih 15 godina. Lepo je to kad se zatvori krug.

Pun emocija, pišem ovaj tekst. Pomisliće neko: „Pa dobro, daj da upoznam tu Sonju kad je tako divna”. A ona zaista jeste baš takva kakvom sam je opisao.

Hvala za sve, draga Sonja…

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)