Pokajanje

Dušan Genc
Objavljeno 18.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Napasao sam stado podno Radovića Stene, nekoliko kilometara dugačke kamenite vrleti u zabačenom delu planine. Nalik kamenom zidu, ispresecana pukotinama, udubljenjima, manjim i većim pećinama, izranjala je stena iz šume stremeći pedesetak metara u vis, kao da hoće da dodirne nebo. Gusta šuma i proplanci sa sočnom travom smenjuju se svuda uokolo sve do klisure. Gde god se okreneš izvor ili potočić. Pravi raj za ovce. Tek tamo dole iza klisure, počinju šljivici i prve njive na blago nagnutim padinama kotline u kojoj je selo. Trgnuo sam se iz dremeža i pogledavši put sunca, zaključih da sam bogme ne dremao, već odspavao dobrih sat vremena. Osvrnuh se. Stada nigde na vidiku, a ne čuje se ni zvonce na ovnu predvodniku. Moram da požurim, pronađem ovce i poteram ih do bačije sa druge strane Radovića Stene. Ako ih ne pronađem brzo, moraću da zanoćim pod nekim drvetom ili podno stene, a noći su sve hladnije. Kraj leta je. Brzo pokupih ono malo stvari koje sam nosio. Okačih torbu šarenicu oko vrata, a gunj na kome sam se izležavao prebacih preko ramena. Kad se probih kroz gustiš prema potoku, na samoj obali ugledah čoveka kako sastavljenim dlanovima, kao kad se umivaš, zahvata vodu i prinosi je ustima. Ja se ukopah, on zastane u pola pokreta nalik opreznoj životinji. Ni jedan ni drugi nismo očekivali da sretnemo živog stvora u ovoj zabiti. Osmotrio me je pažljivo i nastavio da pije. Ja produžih polako prema njemu.

„Dobar dan!”, prvi progovorih.

„Bog ti dobro dao sinovče”, uzvrati nepoznati uspravljajući se. Bio je visok, snažan, razdrljene košulje, ogrnut vojničkom bluzom. Obrisao je mokre dlanove o nogavice čakšira, a onda sa obe ruke povuče revere bluze koja je htela da spadne sa ramena.

„Tražim ovce. Dvadeset komada. Ovan predvodnik ima slomljen rog.”

„Nisam video ovce, jer da sam ih video, ne bi ti video mene”, odgovori mi i nasmeja se glasno.

„Mora da su otišle na drugu stranu”, odvratih i počeh da gurkam kamenčiće u vodu vrhom pastirskog štapa.

„Kol’ko si dugo u planini, delijo?”, upita me i protrlja dlanom glatko izbrijano lice.

„A, pa celo leto. Siđem do sela povremeno zbog preobuke. Pre tri dana sam bio dole.”

„A obilazi li te ko od starijih?”

„Dođe ded do bačije, podlije mleko, odnese kačice sa sirom, donese hleb i pršutu… i skuva ponešto.”

„To je sa one strane stene, video sam dim povremeno”, više će za sebe nepoznati i ponovo navuče bluzu na ramena. „Negooo, kaži ti meni, ima li vojske u selu?”

„Nema. Dođu ovi iz OZNE povremeno, raspituju se po selu, pretresu po koju kuću. Traže četnike.”

„Aaa, tako. A znaš li ko sam ja?”, upita, ispitivački me gledajući.

„Ne znam”, odgovorih. Ćutali smo jedno vreme. Čovek me pogleda pa nastavi.

„Hmm. Sad ću nešto da te pitam, al’ pravo da mi kažeš. Jesi li ti za četnike ili partizane?”

„Pa, ne znam”, odgovorih. „Stric mi je poginuo. Bio je komunista. Ubili ga četnici, a ujak izbegao kad se rat završio, otišao negde u Banat. Bio je u četnicima i kaže mu moj otac: Beži Risto, sklanjaj se ovi novi hapse, zatvaraju, streljaju. Primiri se, pa kad se situacija smiri i razbistri, vratićeš se”, sagnem glavu i zaćutim.

„Da, da. Mnogo je zla ovaj rat doneo. Em došle Švabe, em se braća zakrviše”, zamišljeno će čovek. Onda sede i par puta provuče prste kroz kosu koja mu je padala na ramena, kao kad o nečemu razmišljaš, pa ne možeš da doneseš odluku. Onda nastavi gledajući negde u daljinu. „Pucao sam na Švabe, dal sam kojeg ubio, ne znam. Pucao na partizane, komuniste, jednog sam ubio, znam, i sad se kajem. To mi ne da san na oči već dugo. Za kralja i otadžbinu. Za ideale… Čekam kralja. Evo dve godine kako se lomatam po ovoj planini, od jedne do druge pećine, od skloništa napravljenog na brzinu od granja do zemunice, pa sve u krug. Ne prespavam dve noći na jednom mestu. Bežim k’o zver… Englezi će da nam pomognu, neće da dozvole da na vlast dođu komunisti… Gledao sam u nebo sa nadom, očekivao da će ponovo engleski avioni da nam bacaju oružje, municiju… Gde je kralj? Gde su Englezi?” Onda odjednom zaćuti, podiže se i stavi mi ruku na rame.

„Kol’ko imaš godina sinko?”, smirenim glasom me upita.

„Jedanaest”, odgovorih.

„Slušaj me dobro”, reče i maši se za džep bluze. Izvadi pištolj i isprazni šaržer u šaku. Izdvoji jedan metak, a ostale baci u vodu potoka.

„Ovaj metak bih sačuvao da njime okončam život. Mislio sam živ im se neću dati… Ali čemu sve to. Da li ću skončati danas ili sutra, da li ću završiti pred streljačkim strojem ili na robiji, svejedno je. Krv sa svojih ruku ne mogu da operem. Kriv sam pred Bogom i pred sobom. Neka mi Bog oprosti, a dal ću ja moći sebi da oprostim ne znam.” Tišina zavlada. Gledao sam u zemlju. Onda mi neznanac tutne onaj metak u šaku, bez reči se okrene i uputi u šumu.

* * *

„Predao se poručnik Petrović”, rekao je otac dok je majka sekla hleb za doručak. Na stolu se pušio tiganj sa pečenom slaninom i jajima. „Znaš ko je to”, više je konstatovao nego što je pitao majku. „Zvali su me u mesni odbor. I ti ćeš da pođeš sa mnom”, reče i pogleda u mene.

Sedeli smo u kancelariji otac i ja kad su ga uveli. Bio je opet glatko izbrijan. Kad je video oca sagnuo je glavu.

„Zašto ste me zvali?”, upita otac majora, našeg rođaka iz susednog sela.

„Da ga prepoznaš”, odgovori major.

„Što baš ja, pa svi ga poznaju, i ti Mitre”, reče otac i ustane sa klupe gužvajući u rukama šajkaču.

„Mislio sam da će da ti bude drago što smo ga uhvatili”, odgovori major Mitar. Onda zausti da još nešto kaže pa se predomisli. „Vodite ga”, dodade malo strožijim glasom. Uhapšenik ustajući podiže glavu, pogleda u oca pa u mene i tada me prepozna. Bio sam siguran u to da me je prepoznao, jer mu se na licu i u očima za trenutak pojavi jedva primetan osmeh i izraz nekakvog olakšanja.

Ugurali su ga sa rukama svezanim na leđima u džipdok smo otac i ja stajali na vratima.

„Ovaj ti je čovek ubio strica”, reče otac stegnuta grla gledajući za kolonom vozila. Trgoh se u neverici i napipah u džepu revolverski metak.

Crepaja, 11. decembar 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)