Prethodni nastavak priče možete pročitati ovde
Kad topovi zaćute na pozornicu se vraća novac. Znao je dobro Hajnrih kolika je moć novca i verovao da će sadržaj dva kofera od kojih se nije odvajao, biti presudan da sačuva glavu na ramenima i po završetku rata dovoljan za novi početak negde u Nemačkoj. Kretao se zajedno sa „nepobedivom” nemačkom vojskom, koja se sada pred nemilosrdnim Rusima povlačila. Pobednički blickrig na početku, pretvorio se kasnije u neizvestan iscrpljujući rat koji se svakim danom sve više približavao Berlinu. Beograd je pao. Posustala i umorna, ta vojska je ipak pružala žilav otpor. Nemci su uspostavili snažan front u Sremu i zaustavili napredovanje prema zapadu zajedničkih snaga, sovjetske armije i partizanskih jedinica. Hajnrih Viner je opet uspeo da izbegne rovove, uspeo je da izdejstvuje mesto u policiji u upravi grada Zagreba.
„Ne pitam za cenu”, govorio je Hajnrih, kad su pristigle vesti o proboju sremskog fronta „samo da bude gotov za nedelju dana”.
„Biće gotov, ne brinite gospodine, samo da znate, rajsh marke ne primam, niti bilo kakav papirni novac, samo zlato ili nakit”, odgovorio mu je Zlatko Hajduković, vešti falsifikator poznat policiji još pre rata.
Kad su 8. maja 1945. partizani, pripadnici Jugoslovenske armije ušli u Zagreb, Hajnrih Viner našao se na železničkoj stanici u Zidanom mostu. Ušao je u stanični klozet. Žiletom je pažljivo isekao postavu civilnog mantila i odatle izvukao mađarski pasoš na ime Patai Šandor na kojem je bila njegova fotografija. Sve dokumente na ime Hajnrih Viner ubacio je u smrdljivi otvor školjke čučavca i povukao lanac na vodokotliću. U izbeglicama pretrpan voz popeo se Patai Šandor sa dva kofera, dok su u Hrvatskoj i Sloveniji još trajale borbe Jugoslovenske armije i ostataka nemačkih jedinica, četnika, ljotićevaca i ustaša koje su žurile da se predaju britanskim snagama u Austriji. Uspeo je Hajnrih da se domogne Graca. Tu, u foajeu malenog hotela, odahnuo je. Bio je izgladneo i umoran.
„Ne, gospodine, u sklopu hotela ne postoji restoran”, rekao mu je neobrijan, izgužvan recepcionar, „u celom gradu je nestašica hrane. Mnogo gladnih ljudi je zadnjih dana prodefilovalo gradom. Sumnjam da ćete igde naći nešto kuvano”, onda se osvrnuo levo-desno, „ako vam odgovara mogu ovo da vam ponudim”, pritom je negde iz pulta izvadio poveću konzervu.
„Koliko? Koliko košta?”, kratko je upitao Hajnrih vadeći novčanik.
Recepcionar se nasmeje, odmahne glavom i očima pokaže na sat na Hajnrihovoj ruci. Ovaj klimne glavom.
„Izvolite ključ. Soba broj 5. Samo trenutak…” zaustavi ga recepcionar i s osmehom mu pruži viljušku i nož zavijene u papirni salvet.
Ta konzerva na čijoj etiketi je bila glava goveda sa ogromnim rogovima, odredila je dalju sudbinu Hajnriha Vinera. Nešto sitnijim slovima pri dnu etikete, pisalo je: zemlja porekla Argentina.
Novu 1946. godinu Patai Šandor je uz obilnu večeru dočekao u luksuznom restoranu u Buenos Ajresu.
* * *
„Daragoje maje”, uzviknula je Kaća kad je ugledala Anu i Fridu, „sedite. O bože, pa vi ste mokre. Daću vam nešto suvo. Frida, tebi će odgovarati moje haljine, a ti Ana? Ova suknja će da posluži”, odmeri pogledom svoju prijateljicu, šireći jednu plisiranu suknju, „a za gore, za gore”, zastane razmišljajući, „daću ti jednu Savinu košulju”.
„Kako da ti zahvalim, draga prijateljice, i vama gospodine Savo?”, progovori lepa Ana Viner i prinese licu košulju udahnuvši miris uz čudan osmeh.
Sava ju je mirno gledao.
Kockari znaju šta je strast. I davno na dnu Dunava skončavši Spiros Veropulos je poznavao strast. Pa i Sava. Strast je nedokučiva, neobjašnjiva.
Sava Senćanski nije bio ljubavlju vezan za Anu Viner. Nije ništa osećao prema ovoj lepoj Švabici, ali ga je njeno ljubavno umeće, uzdasi, njena divlja predanost uživanju u telesnoj ljubavi prizivala, dovlačila u krevet u izgužvane čaršave natopljene znojem, iznova i iznova. Nije o Ani razmišljao ni trenutak posle burnih susreta. U tim susretima srce mu nikad nije zaigralo radošću koju je osetio grleći Kaću. Ali se vraćao ovoj fatalnoj ženi. I sam se toliko puta čudio, pitao zašto? Nije imao odgovor.
Zanesenost, razuzdanost, strast…
Da, iako smrt Jevgenija nije imala nikakve dodirne tačke sa ljubavnom vezom Save Senćanskog i Ane Viner, strast u Savi je iščezla tog jutra kad je ugledo telo obešeno o gredu u štali, dok su konji mirno zobali kukuruz u jaslama. Sve je promenila Jevgenijeva smrt. Od tog jutra lepu Švabicu Sava je gledao drugim očima. Nije u njemu više budila neodoljivu potrebu da je ima u rukama. Uzalud ga je zvala, slala poruke… Kao da je šok od pogleda na telo koje visi, iz Savine glave izbrisala, odagnala, strast za telom Ane Viner.
Prošlo je više od dve godine od kad je poslednji put delio krevet sa Anom. Gledao je sada ovu ženu ispred sebe bez ikakve želje, iako bi ranije zadrhtao od strasti pri pogledu na njeno raskošno još uvek jedro telo.
„Nema potrebe da zahvaljujete, gospođo”, samo je kratko odgovorio gledajući je pravo u oči.
Ujutro je Sava upregao doru u taljige i sa Alfredom otišao do automobila za preostali prtljag. Slana je belim velom prekrila polja, najavljujući skori dolazak zime. Od Beograda se i dalje čuo odjek borbe.
„Bolje ostanite ovde. Sigurnije je. U Pančevu je ruska vojska i partizani, a svaka vojska je razuzdana. Nije to mesto da žene budu same. Bože sačuvaj. Ana, ja nikad neću moći da zaboravim kutiju čaja koju si donela kad je Saša bila bolesna i naše prethodno prijateljsvo, trenutak je da i ja vama da pomognem… Šta ti kažeš Savo?”, razmišljala je na glas Kaća.
„Neka ostanu, slažem se. Meni ne smetaju”.
Saša je po ceo dan radoznalo trčkala za Fridom.
„Kako si lepa, kako ti je lepa ova crvena haljina”, govorila je, „volela bih da i ja budem tako lepa”.
„Bićeš, bićeš”, odgovori joj Frida, „a koliko ti ono imaš godina?”
„Trinaest”.
„Već toliko? Pa ti si prava gospođica. Evo poklanjam ti haljinu koja ti se toliko sviđa. Sad ti je velika, ali za koju godinu biće ti taman”.
„Mama, mama, vidi”, trčala je Saša sva srećna sa haljinom u ruci.
* * *
Nova vlast je brzo uspostavljena. U salu svetosavskog doma jedva su uspeli da se smeste svi zainteresovani. Bili su tu paori, zanatlije, beležnik, šef stanice, učitelji, sveštenik… Žagor i nasmejana lica odslikavali su dobro raspoloženje. Mnogi su obukli svečana odela. Sloboda je stigla. Birao se nekakav odbor koji treba da vrši vlast u selu. Predlozi su se nizali. Najglasniji su bili skojevci i simpatizeri komunističke partije. Predratni beležnik je sva imena revnosno beležio. Onda je reč uzeo nepoznati brka u partizanskoj uniformi:
„Drugovi! Oterali smo fašiste, savladali neprijatelja. Pobedu je izvojevao narod na čelu sa Komunističkom partijom i drugom Titom. Pred nama je težak zadatak da obnovimo razorenu zemlju i izborimo se sa narodnim neprijateljima u našim redovima. Pažljivo ćemo razmotriti vaše predloge i odabrati najbolje. Izdajnicima i saradnicima okupatora tu nema mesta. Njih će stići zaslužena kazna. Toliko za sad. Smrt fašizmu, sloboda narodu!”, završio je kratak govor seljanima nepoznat vojnik.
„Jal, a koji je ovaj?”, mune laktom u rebra Savu Senćanskog paor do njega.
„To je komesar, politički komesar, taj će da nam kroji kapu”, odgovori Sava setivši se svog iskustva od pre više od dvadeset godina u Rusiji i moći koju su politički komesari imali. Sve što se dešavalo sa strane je pažljivo posmatrao jedan major u sovjetskoj uniformi. Skup je završen govorom komesara.
„Tavariš, daj mnje spičku čtobi zakurić”, obrati se brki, političkom komesaru ruski major vadeći cigarete iz džepa bluze. Brka uslužno šibicom zapali cigaretu prvo Rusu pa sebi. Jedan omladinac oko drvene štangle smota trobojku sa petokrakom.
„Spasiba”, zahvali Rus brki i odbi dim kašljucajući.
Ljudi su u grupicama živo komentarisali prethodni događaj pred seoskim dućanom. Na dućanu je sada pisalo SREMAG. Iz prodavnice izađe i stane pored vrata mladić opasan sivom keceljom u vojničkim čizmama, skojevac.
* * *
„Jal, a doklen ćedu ove Švabice da sedu tunekana?” upita deda Veljko jednog dana Savu dok su na žuljaru krunili kukuruz.
„A di da idu? U Pančevo u kuću im se uselili partizani. Onaj brka komesar što je govorio ode kod nas na zbor. A onaj njin nesrećnik Hajnrih, ko zna di je, il’ je pogino, il’ i’ mano. Ne možemo da i’ isteramo na sokak. Ide zima”.
„Ma ona matora te furt gledi, a oči joj se siju. To mene brine. Pazi šta radiš, nemoj kak’u komendiju da napraviš. Ti se nisi ženijo, ova naša Kaća od kad je tu evo već treća godina, mi dođe kav snajka. Nemoj nju da mi povrediš”.
„Neću otac, ne brini”.
Nije prošlo dva dana od ovog razgovora kad se pred kapijom pojaviše dva skojevca sa puškama o ramenu i sa njima mlad potporučnik sa petokrakom na titovki.
„Ana Viner i Frida Viner, bivše državljanke Jugoslavije nemačke narodnosti da pođu sa nama”, izdeklamuje potporučnik.
„A gde ih vodite?”
„Ne znam ti ja ništa. Ja samo izvršavam naređenja”, zvanično će mladić, „samo najnužnije stvari. Šta stane u jedan kufer”, obrati se sad uplašenim ženama.
„Ana uzmi i ove marame, tople su, vunene, trebaće vam”, ugura Kaća Ani u ruke smotuljak, „i nek vas Bog čuva”, promrmlja na kraju.
Dok su ukućani nemi, zabrinutim pogledima pratili dve žene, Frida se okrene i stegnutog grla dovikne:
„Saša, seti me se uvek kad obučeš crvenu haljinu”.
Nastavak priče možete pročitati ovde
