Pogledao je u beskrajno plavetnilo iznad sebe. Cvrkut mu je izmamio osmeh. Najzad ju je ugledao kao sivu tačku, ne veću od zrnca maka. Lebdela je u mestu, kao da baš njemu peva. Nema ničeg lepšeg od pesme ševe u sunčano letnje jutro. Onda je cvrkut počeo da slabi. Još malo je šakom zaklanjajući oči pratio let ptice koja se udaljavala, a onda spustio pogled na polje prekriveno pšenicom. Klasje ustalasano nejakim vetrom, obećavalo je dobru žetvu. Zakoračio je u njivu. Biljke su se povijale prijatno ga golicajući po preponama. Uščupao je jedan klas, protrljao ga dlanovima i oduvao plevu. U šaci su ostala krupna zrna još nezrele pšenice. Pritisnuo je noktom palca zrno, iz koga pocuri beličasta tečnost nalik mleku. „Još je rano, ali za dve nedelje biće vreme za kosidbu”, pomisli, ubaci preostala zrna u usta i počne da ih žvaće. Lako se vinuo u sedlo i potapšao po vratu zelenka koji je besomučno šibao repom levo-desno, pokušavajući da otera dosadne obade. Još jednom zadovoljno obuhvati pogledom njivu, a onda cimnu uzde i kasom se uputi ka selu.
Već pet godina je mirno. Sem povremenih vežbi i redovnih patrola nema drugih obaveza. Pre tri godine je iz više komande stigla naredba. Svaki pripadnik Banatske regimente ima da dobije po grunt i jednu sesiju zemlje. Dužan je da se iseli iz zemunica, da na gruntu sagradi kuću od naboja i da kad nema obaveza u regimenti, obrađuje zemlju. Neki su gunđali nezadovoljni novim načinom života. Navikli na seljakanja, ratovanje, pljačke na ratnim pohodima, ovo vezivanje za jedno mesto i obaveza da obrađuju zemlju nije im se svidelo. „Mi smo militari”, govorili su, „nismo paorija”. Lazar nije spadao u te. Osećao je zadovoljstvo dok je radio na njivi, nekakvu sigurnost pošto bi ubrao letinu. Skrasio se, oženio, zasnovao porodicu. Bio je potpuno drugačiji od Trifuna, vršnjaka iz susednog sela, sa kojim je delio dobro i zlo kao dvadestogodišnjak u poslednjem ratu pre pet godina. Trifun je bio nagao, plahovit, ludo hrabar, nemilosrdan u boju, a u miru ga nije držalo mesto. Stalno je jahao, išao zimi u lov, leti u ribolov, voleo vino i žene. Zemlja i paoršag uopšte ga nisu interesovali.
„Eto ti, Lazo, moja zemlja”, govorio je, „pa je sej, beri. Meni to ne treba”. Da nije bilo Lazara i mobe, ni kuću ne bi sagradio. Živeo bi Trifun još uvek u mračnoj i vlažnoj zemunici, kao krtica.
Kad je Lazar stigao pred kuću, sunce je već odskočilo. Stanija istrča iz kujne i otvori kapiju. Otac prihvati uzde i povede zelenka u štalu.
„Biće žita ove godine, Babo. Boga mi, biće”. Zadovoljno će Lazar ocu. Mati se već našla sa krčagom da mu sipa da se umije i peškirom da obriše lice.
„I treba da bude”, zastao je za trenutak otac, „daće Bog i žita i prinovu”, a onda uvede konja u štalu. Stanija je pocrvenela do ušiju i utrčala u kuću.
Žita je bilo i te i sledeće godine. Obrađivali su i svoju i Trifunovu zemlju, krava se otelila, zapatili su ovce. Domaćinstvo je napredovalo, zahvaljujući vrednom radu čitave porodice. Odskakli su od ostalih seljana, ali nešto je nedostajalo. Nije bilo prinove.
Otac je gunđao, pušio dugačku lulu i nezadovoljan sukao brkove.
„Oteraj jalovicu”, dobro podgrejan rakijom reče Lazaru, onog dana kad se ovaj spremao da ode u komandu regimente. Pozvali su ga na tronedeljnu vežbu. Lazar je ćutao i mazao slaninom cev puške. „Oteraj je i dovedi drugu”.
„Ajde šta pričaš, Mitre”, oprezno se umeša mati.
„Ti da ćutiš”. Preseče je pogledom Mitar, i mati pokunjeno izađe.
„Ne mogu, Babo. Nije ništa skrivila. Bog je dobar, biće sve u redu, videćeš”.
„Ako do Božića ne bude ništa, ja ću da je oteram”. Lupi se pesnicom u grudi Mitar i ode u štalu. Lazar zamišljeno pogleda za ocem, a onda začu jecaj iz sobe. Ušao je i počeo mahnito da ljubi Staniju sitnim poljupcima po licu i uplakanim očima.
„Ne plači. Volim te, ne dam te”.
Te tri nedelje su bile pravi pakao za Staniju. Svekar je koristio svaku priliku da je uvredi ili ponizi. Dok mu je uveče prala noge prevrnuo je lavor, sutradan je prosuo čorbu iz tanjira jer je bila slana, oterao je snaju sa njive kući po vodu. Krčaga sa vodom za piće nije bilo u šaragljama kola iako je Stanija bila sigurna da ga je tamo stavila. I tako iz dana u dan.
„Slušaj ‘ćeri”, reče joj svekrva posle nedelju dana nemoćna da je zaštiti, „sutra Baba ide da tera krmaču kod nerasta, spakuj se i idi kod tvoji’ u Crepaju i nek te mati vodi kod baba Mile vračare, ona će naći lek za tvoju boljku. Ponesi ovog petla da je častiš”.
„Šta je bilo mlada, kakva je nevolja?”, upita Staniju debala starija žena brišući mokre ruke o kecelju.
„Uđi pile. Sve će baba Mila da uredi. Muž te ne gleda? Aaa? Ide kod druge?” Stanija zaplače.
„Nije to, baba Mila”.
Vračara je uze pod ruku i uvede kroz konk u sobu.
„Ti ostani napolju֨”, obrati se Stanijinoj majci i zatvori vrata.
„Zbog dece. Ne možeš da rodiš?”
Stanija joj kroz plač ispriča da već tri godine ne može da ostane trudna i da svekar hoće da je otera.
„Eto, jel kaže baba Mila? Slušaj me dobro šta ti govorim. Pod prag ćeš da zakopaš petlovu glavu, kad je pun mesec. Di je taj pet’o što si donela?” Stanija iz cegera izvadi petla, začuđena kako je vračara mogla da zna da je u cegeru baš petao. Ova uhvati petla za noge i jednim pokretom mu otkine glavu. Tanki mlaz krvi poprska zemljani pod i sledećeg trenutka se zevajuća petlova glava nađe u rukama zbunjene mlade žene, a obezglavljeni petao u kotliću sa vrelom vodom spremnom za šurenje.
„Ovo ćeš da sipaš mužu u jelo ili u piće, al’ da ne zna”, reče i dade joj flašicu sa mrkom tečnošću. „Uveče, kad legnete, uvati muža za muda i u sebi izgovori bajalicu: Kad petlova glava ispod praga otera crnog vraga, nek belo tvoje seme oplodi mene.
Ako sve uradiš k’o što sam ti rekla, doć’e baba Mila na krštenje i ima da bude muško. Al’ najsigurnije ti je ćeri, da ti promeniš ‘petla’, jer ako peto ne valja, nema ni pilića”, uz zaverenički osmeh namigne vračara i izgura Staniju u avliju.
