Ko koga obaveštava, a ko spasava?

Nikola Petkov
Objavljeno 09.06.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Kako nastaje grad? Dođe na pogodno mesto grupa ljudi nošena nekim interesom, počnu da grade kuće i to je to. Da, to bi bilo to kad bi neki mali Mikica zamislio i odradio, naš mali Mikica. Ali stvari su mnogo ozbiljnije. Grad je mesto u kome živi mnogo ljudi. Ti ljudi imaju svoje potrebe koje su različite, mnogobrojne poslove od kojih žive ili pomažu drugima da žive i prežive. Ukratko, grad je jedno vrlo komplikovano mesto, složeni sistem sa puno elemenata koji su povezani međusobnim interakcijama koje valja organizovati pravilima i omogućiti opstanak sistema i preživljavanje elemenata sistema, tj ljudi.

Ipak, ne može nauka o sistemima sve da definiše i tako tehnokratski objasni. Grad je živi organizam, razvija se i raste. Ima potrebe kao i svako živo biće. Ugradu žive ljudi, zbog njih grad i postoji. Zato problem sa gradovima treba svesti na ljudska merila, humanizovati i prostor i aktivnosti, a aktivnosti štetne po zajednicu izbaciti van sistema. Treba se ponekad vratiti i u prošlost, jer se tamo mogu naći uzroci anomalija koje nam komplikuju život, ali i dobri primeri koji nam mogu pomoći da problem prevaziđemo. Na primer Pančevo, jedno od najstarijih naseljenih mesta u Vojvodini.

U 18. veku, a pošto su Turci proterani preko Dunava i kada je započelo uređenje prostora Banata, današnje Vojvodine i Slavonije, Pančevo je već odavno postojalo kao naselje. Tema ove priče nije istorija grada i ovog puta preskačemo tu priču iako tu ima mnogo toga što je zaboravljeno i slučajno ili namerno zapostavljeno. Tema je bezbednost građana koji žive u tom gradu. Vreme kada počinje ozbiljno uređenje čitave Panonske nizije, u kome je Pančevo značajan pogranični grad i neka vrsta trgovačkog centra za robno-novčanu razmenu između „srbijanske strane” i „prečanske”, vreme je kada je čitavo područje zahvaćeno epidemijom kuge i kolere, tada smrtonosnih bolesti. (videti ovde i ovde).

Bolesti su imale katastrofalne posledice o čemu svedoče i groblja iz tog vremena gde su stradali sahranjivanje na odvojenim i grupisanim parcelama da se bolesti ne bi mogle širiti. Eto, i tada je neko razmišljao o bezbednosti. O tome je pisao profesor Vaselin Lazić u knjizi „Seoske crkve i groblja u Vojvodini”(Pčesa, 1998).

* * *

Mislim da još nisam pošao u školu kada su me prvi put doveli u grad. Putovali smo vozom, a i kako bismo drugačije tamo neke 1961-2. do Glavne stanice kod Tamiša u centru grada. Da bismo stigli dotle obišli smo ceo grad. Da, u taj krug je stao ceo grad. Okolo skoro da i nije bilo ničega, tek poneka kuća, Staklara, ona stara, mala i bezopasna Utva i Vojlovica. Mnogo kasnije sam saznao da je u to vreme planirana ili je već bila u izgradnji „južna zona”. Teško da je neko tada mogao da predvidi kakve će posledice po stanovništvo i ekosistem imati pozicioniranje takve industrije u predgrađu grada u ekspanziji. Ekspanzija grada u svakom pogledu bila je predvidljiva, jer je u pogonima u izgradnji projektovano tačno toliko radnih mesta koja su neophodna da bi pogon funkcionisao. Tako je bilo moguće predvideti smeštajne kapacitete u samom gradu (broj stanova), linije i kapacitet prevoza do radnih mesta, broj i kapacitet škola i vrtića pa sve do broja, vrste i veličine institucija kulture i sporta. Sve je to moglo, ali mnogo pre toga mogli su da se poštuju kriterijumi i međunarodni standardi koji se odnose (pre svega) na lokaciju fabrika ove vrste. Pre dvadesestak godina mi je čovek koji je za jednu od fabrika Južne zone odrađivao neke poslove u vezi sa proširenjem kapaciteta, potvrdio taj nemar prilikom donošenja političke odluke o lokaciji fabrika uz dodatak da je predviđena lokacija bila negde kod Ivanova. Iz njemu nepoznatih razloga to je promenjeno i sve izgrađeno Pančevcima pod nos. Pričao je i da je za potrebe posla u nekoliko navrata boravio u Americi, u industrijskoj zoni identičnoj ovoj pančevačkoj. Amerikanci su svoju industriju izgradili na propisanoj udaljenosti od oko 60 km. Uverio se u to, ali kada je sledeći put otišao primetio je da uz put između grada i industrije, niču retki stambeni objekti. Kada je posle nekoliko godina ponovo otišao tamo, grad i industrijska zona su bili spojeni novoizgrađenim stambenim naseljima. Deluje kao kod nas, ali nije baš tako. Amerikanci su dizali nivo bezbednosti u industriji što je otvorilo mogućnosti za proširenje postojećih naselja i redefiniciju funkcije bezbednosti u novim okolnostima.

Kod nas se desilo suprotno. U startu promašaj u izboru lokacije u čemu je očigledno odlučila politika, a ne struka. I nikom ništa. Dobar deo procesa proizvodnje pripadao je, a verovatno je i danas, dijapazonu poslova namenske industrije. Znači vojska, pojačane mere bezbednosti, nemogućnost civilne kontrole u nekom segmentu rada i sl. Tako se može desiti da se u nekim okolnostima ometa kontrola civilnih vlasti čak i u slučaju incidenata u procesu proizvodnje. Sa aspekta ugroženih građana dovoljna je i sumnja, a ona se u svakom slučaju stvara skrivanjem stvarnih podataka o emisiji štetnih gasova iz fabrika Azotare, Petrohemije i Rafinerije.

Rušenjem Jugoslavije i socijalizma kao primarnog zadatka te aktivnosti, za čitavo društvo je započeo period življenja poput Danteovog Limba. Ni tamo – ni ovde, stalno iščekivanje, bez čvrstih pravila, selektivna pravda, nedefinisana odgovornost, laž, privid, strah, nemir, zebnja i pometnja… i traje do beskraja. Privatizacijom privrede (čitaj devastacijom) slučajno ili namerno narušeni su, oštećeni ili uništeni bezbednosni sistemi i alati. U to smo se uverili u vreme „humanitarnog” bombardovanja naše zemlje pa ni danas nemamo saznanja o posledicama i okolnostima ispuštanja VCM-a i drugih mnogobrojnih kancerogenih i mutagenih materija u atmosferu iznad Pančeva.

Pa na primer jedan malo stariji slučaj, u javnosti nema informacija, samo nagađanja o slučajevima trovanja olovom u „Panonijaplastu” u Crepaji koja je proizvodila PVC granulat. Taj bezazleni proizvod namenjen daljoj preradi na neki način je uzrokovao povišeni sadržaj olova u krvi, razboljevanje više desetina radnika i fatalni ishod kod nepoznatog broja istih. Statistika je javnosti nedostupna, a i podaci o mogućim uticajima po okolinu. Medicina rada ćuti. I tako dalje… I to se dešavalo u koliko-toliko stabilnom sistemu u kome su postojali i funkcionisali bezbednosni sistemi i zaštita građana. Da, radio je onaj telefonski broj 985 i sada radi. Radio je i kada bi osamdesetih godina krovovi prvih redova kuća oko „Panonijaplasta” osvanuli prekriveni neidentifikovanim belim prahom. Zbog toga 985 niko nije zvao, a i što bi, bila je dobra plata u fabrici. Olovo se iz krvi ne može izbaciti.

No, to je bilo u nekom prošlom životu. Šta ćemo mi sa sličnim slučajevima u ovom našem, aktuelnom životu? To je pitanje kome se mora pristupiti jako ozbiljno. Razloga ima na pretek. Nisam siguran da smo kao društvo, kao zajednica, dorasli izazovima novog vremena. Nenaviknuti i neobučeni za rad i život u sistemu kao što je ovaj, pomalo nedefinisan derivat liberalnog kapitalizma, suočeni smo sa jedne strane bezobzirnoj zloupotrebi situacije od novokomponovane privredne oligarhije, što se da videti na slučajevima skladištenja robe, odlaganja opasnog otpada, zatrpavanja vodotokova plastičnom ambalažom i slično, a sa druge, labavom zakonodavstvu, neodgovornom odnosu prema tim problemima svih, od građana do partokratskih struktura sklonih „nestašlucima” u mnogim lokalnim samoupravama.

Ono što se desilo sa tim đubrivom u nekom kineskom gradu i u Francuskoj može se videti na Youtube-u i nije ni malo prijatno. Strašno je. Ali bi možda te strašne scene trebalo puštati na bilbordima koji se vide sa prozora institucija koje odobravaju nemar i neodgovornost. Da se vrte dan i noć. Povremeno bi zaposlene u tim kućama trebalo voditi na ekskurzije po lokalnim regularnim deponijama, one divlje imaju i pod prozorom. Da li je uopšte moguće i da li se privreda u uslovima restriktivnog zapošljavanja i surove trke za profitom, pridržava zakona koji tretiraju bezbednost u krugu preduzeća? Kao i da li vodi računa o uticaju proizvodnje, ako je ima, na okolinu? To će utvrditi malobrojni inspektori. A mi za svaki slučaj treba da nabavimo ispravnu masku i nešto adekvatne opreme, nema više one iz ONO i DSZ, i za svaki slučaj obnoviti zaboravljene veze sa rodbinom na selu.

A šta je sa 985 ili u prevodu 1985? To nekada beše služba za obaveštavanje i uzbunjivanje(?) sada je samo za obaveštavanje. I? Da li treba nabaviti broj mobilnog nekog iz te službe? Možda, jer i na internet informacijama postoji mala zbrka oko samog broja. Neko je to ažurirao, a neko ne. ko će onda da obaveštava građane ako… Radio Mileva možda? Ili opet nekog u karantin.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)