Džej ujedinitelj

Nikola Petkov
Objavljeno 12.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Prošle nedelje umro je Džej, ali ovo nije priča o njemu. Priča je o nama i o tome kako jedna pesma, kafanska tužbalica može učiniti više nego hiljadu pametnih ljudi, bar toliko ih je bilo u onoj Jugoslaviji.

Slučajno, umro je baš u nedelju, kao u toj njegovoj pesmi „svi su tu , a samo njega nema”. Druge njegove pesme i ne znam. Nije mi bliska ta muzika ni ta energija, možda neka nit nostalgije i ciganske melanholije može da me pomeri kao i Mikin „Garavi sokak”, to je to. Tu vrstu muzike ne slušam i ništa me ne vezuje za Džeja osim sećanja na jednu važnu godinu za sve nas, za mene posebno i za moju generaciju. Još pamtimo, još nas ne drma alchajmer, a detalji iz aktuelne stvarnosti podsećaju na to.

Reč je o 1991. Počinje rat u Jugoslaviji. Zašto rat, koji rat, ko ratuje i protiv koga, to niko ne zna? Dešava se 9. mart što diže energiju nacionalizma, šire se priče o paravojskama na terenu. U sred jedne prolećne noći, iz pravca Pančeva kroz selo prolazi kolona tenkova i drugih borbenih vozila na putu za Novi Sad i dalje. Buka, haos, tragovi od ulja i gareži od auspuha na asfaltu, pokvarene mašine u jarku, vojnici na kupolama uplašeni, ne znaju kuda idu. Na vestima se ređaju jezive scene iz raznih krajina. Glasine o prisilnim mobilizacijama uskoro su potvrđene, leto protiče u skrivanju, bežanju, u iščekivanju poziva u besmisleni neželjeni rat. Svake noći spavamo na drugom mestu, u drugom gradu, mislimo da ćemo tako izbeći sudbini i volji nekog referenta u vojnom odseku, ali… jedne noći u oktobru neko je zakucao na moj prozor. Kako perfidno i pokvareno, moj prijatelj izvinjavajući se donosi poziv, otac kaže da nisam tu i da ne zna gde sam, onda sledi Pančevo, Beograd, voz, Mađarska, Austrija, Nemačka. Utočište kod prijatelja. Mesec dana ne znam ko sam, šta sam i gde se nalazim.

Mali srednjoevropski grad, svi se znaju. Već sutradan mi se javljaju na ulici, otpozdravljam klimanjem glavom, ne poznajem nikog, ne znam jezik. Šetam po šumi i uz Dunav. Dunav je uži od moje ulice i brz kao planinska rečica. Malo kasnije, vode me na slovenačku proslavu, čega – ne znam. Fiskulturna sala gimnazije, cela Jugoslavija je tamo. Ne mare što se dole ratuje i „što oni kao hoće da se otcepe, a ovi im kao ne daju”, oni tancuju i vesele se. Igra rock’n’roll cela Jugoslavija.

Sledeće nedelje odlazimo u „Klub Jugoslovena“. Svi su tu – Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci, Bosanci i Albanci. Mi Lale se ne računamo, mi smo odavno prevazišli nacionalne podele. Druže se, piju zajedno neka lokalna piva i rakije koje donesu iz Juge, igraju folklor, vole se i zabavljaju dok se odmaraju od napornog rada po fabrikama. Sluša se muzika iz domovine, Azra, Bijelo dugme, Zdravko, Balašević, Čorba, EKV, narodnjaci i ostali. Samo da je naše. Iako se svi pojedinačno smatraju Jugoslovenima, primetno je grupisanje u ćoškove i odvajanje od drugih grupa, a svi su tu već decenijama, ima kumova i rođaka, najboljih prijatelja. Tendenciozno plasirane vesti na TV-u ih dele, svako ih tumači na svoj način i počinju prepirke. I dalje su svi tu, piju zajedno, slave zajedno praznike i rođendane, posećuju se i druže. Ali… ratnohuškačka kampanja u medijima iz tada još postojeće Jugoslavije, prenosi se u sve gradove i zajednice gde ima naših ljudi što ostavlja posledice.

Za nepunih mesec dana, nerazdvojni prijatelji okrenuli su leđa jedno drugom, Petar Srbin i Petar Hrvat više nisu slavili imendan zajedno u klubu Jugoslovena kao ranijih godina, nisu više razmenjivali zavičajne rakije, mešoviti brakovi su počeli da se klimaju, a kućne posete trajno ukinute na štetu dece koja nisu razumela zašto prekidaju zajedničku igru sa drugarima sa kojima se savršeno razumeju.

Na vestima broje mrtve, dele oružje po krajinama, paravojske haraju po Slavoniji, JNA je odavno prešla Dunav i ruši Vukovar. U klubu se, sada već primetno odvojene grupe po nacionalnom ključu, gledaju mrko i ćute. Nema muzike, nema folklora. Niko neće da igra srbijanske igre, a Srbi neće bunjevačke i slavonske. Ni jedni ni drugi nemaju dovoljno igrača za samostalni ansambl pa sve stoji. A koliko juče, na pomenutoj slovenačkoj proslavi igrali su složno i delovali kao vrlo uvežbana grupa. I dalje dolaze u klub, možda nemaju gde. „Možemo mi da se mrzimo koliko hoćeš, ipak smo svi naši”, tako su govorili i nadali se da će sve proći kao ružan san i da će nekako nastaviti da se druže kao da se nije ništa desilo.

U klubu ne svira muzika, a svi u grupicama tiho, skoro šapatom komentarišu vesti „odande”. I tako skoro mesec dana, sve dok jedne večeri neko nije uključio razglas i muzika je krenula, prvo tiho, a onda sve jače da bi svi prekinuli svoje razgovore, partije karata i šaha, podigli glave i slušali tada aktuelni hit – „Nedelja”. Nisam znao ni pesmu ni pevača, ali svi ostali su je izgleda već čuli. Prvi put su je namršteno otćutali, drugi put su je već pevušili, a kada su pesmu pustili treći put, krenule su suze. Plakali su svi, cela ta mala Jugoslavija se to veče gušila u suzama. Popili su svoje piće, pozdravili se i ćutke krenuli kući. Tako je mali dorćolski mangup svojom pesmom još jednom ujedinio Jugoslovene, bar na jedan dan. I to je neešto. Više nisam tamo odlazio. Ubrzo sam napustio taj grad i potražio neko drugo boravište.

A onda je Vukovar pao. Gledali smo na TV-u kolone izbeglica kako u pratnji naoružanih bradatih vojnika sa oznakama naše vojske, napuštaju razrušeni grad. Tu je bio kraj za klub Jugoslovena. Više ih ni armija Džejeva ne bi spojila. Kasnije sam čuo tračeve o onoj večeri kada se slušala „Nedelja” i plakalo. Kaže čovek, stojim ja tako u ćošku ponosito, kao stijena i gledam kako plaču ka p….tine. A laže, plakao je. Video sam ga. Svi su plakali.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)