Mostovi

Nikola Petkov
Objavljeno 14.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Ovde mi niko ne misli dobro. Kao da mi svi rade o glavi.
Vozim neobeleženim drumovima. Oprezno se prikradam zamršenim raskrsnicama i polako prelazim preko klimavih mostova. Kad pređem tamo, kao da sam na neprijateljskoj teritoriji.
Seku mi put, furiozno obilaze, proleću, nadleću i saleću, kroz zeleno, žuto, crveno – sve jedno. Viču, psuju i prete svi bez razlike, policija i ostali, seljaci i gospoda. Svi pri tom varaju, lažu i kradu.
Čas bi da se tuku, čas da mire, a svi drže ruku iza leđa i ko zna šta u ruci.
Nikom ne možeš verovati.

Prolazim samo širokim, osvetljenim ulicama, one mračne i uske izbegavam.
Ne ručam po restoranima – opasno je.
U prodavnice odlazim samo kad moram i tada mi deru kožu, poslednji dinar mi uzmu.
Banke obilazim u širokom luku – dok pogledam u njihova vrata – prevare me.
TV ne gledam – otrovno je.
Novine ne čitam – prljave su i smrde.
Ne putujem. Kuda, kada je svuda isto.
Prozor ne otvaram, a i što bih kada je napolju ionako mrak uvek.
Muziku poslušam, knjigu pročitam, promislim ako imam o čemu.
Mir i tišina – jedino to ima smisla

Pa živim li uopšte?

Ponovo gradim novi most. Možda preko njega niko neće preći, ostaće netaknut kao i onaj pre i ostali, a mnogo sam ih napravio.
I niko ih ne prelazi. A i ko bi. Sa druge strane samo su zveri.
Beskorisne ljušture ispranih misli na oblaku od praznih reči okačenih o jeftinu novinsku hartiju. Pa ko to da prelazi moje mostove.

Posmatram ih ispod oka, šunjaju se na prstima, približe se pa se vrate. Pa kad neko naiđe sočno pljunu, glasno opsuju i žurno se udalje. I tako godinama.

Tako sam rešio, napraviću nešto. Kuću, dom, kafanu, utočište, centralu, komitet … neka to zovu kako hoće. Izazov, novi put, novi život … Samo da lakše pređu most i bezbedno stignu na ovu stranu. Ako žele.

Imaće zidove da štite od vetra i zime. Vrata da se uđe i izađe. Prozore da svetlo osvetli i zavese da sakriju od zla i urokljiva pogleda.
Krov zbog kiše i snega. Pod da se stane čvrsto na obe noge.
I imaće ljude da obasjaju svojom dušom i kažu: dobro jutro, dobar dan, dobro veče, hvala, molim i izvinite.
Ruke da zagrle, rame za plakanje i srce da rastera mrak preteći.

Sa one strane svet već uveliko škrguće zubima, a oni koji pređu ovamo već su povređeni, načeti i umrljani svojom krvlju. Zbunjeni su i uplašeni. Ćute. Da li znaju da se preko mosta može preći i sa leve na desnu kao i sa desne na levu obalu?

Ostavi komentar

  • (not be published)