Mi protiv nas, pa ko koga!?

Nikola Petkov
Objavljeno 27.10.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sećam se nekih lekcija iz dalekih sedamdesetih iz predmeta zaboravljenog naziva, ali mislim da je bila neka sociologija ili tako nešto sa socijalističkim predznakom. Tema je bila standardna za ono vreme: birokratija, tehnokratija i slične devijantne pojave neprimerene socijalističkom društvu, a sve se dešavalo u vreme intenzivne ustavne i privredne reforme koja je dovela do najvećeg ekonomskog uspeha jugoslovenskih naroda u njihovoj istoriji. Kontrateža neprijateljskoj birokratiji i tehnokratiji nije neka druga pojava već drugačije organizovano društvo tj. kapitalizam, što bi značilo po tadašnjem tumačenju da su u tom poretku razne gadosti bile prisutne pa naravno i birokratija sa tehnokratijom. Prođoše godine, prođe i socijalizam i evo nas u kapitalizmu. I vidim, bili ljudi u pravu. Mislim, oni koji su pisali udžbenik. U ovom kapitalizmu birokratije koliko hoćeš, ako se mislilo na preobimnu, a nekompetentnu administraciju. I to u vreme naprednih informacionih tehnologija za koje smo mislili da će toliko pojednostaviti, olakšati i ubrzati rad administracije da će brdo papira i komplikovane procedure biti daleko iza nas. Osim toga, kriminal u rastućem trendu, a toga što se sada dešava na raznim poljima i spratovima sadašnjeg društva i sistema, tada zaista nije bilo. Kraduckalo se tu i tamo, možda za nešto i nismo saznali, ali da neko proda ili pokloni reku, deo grada ili obradivo zemljište, pa ni aerodrom ili fabriku – nikom nije padalo na pamet. Možda i jeste, ali je bilo neizvodljivo, ne zato što je zakon bio strog a bio je, ne zato što je policija bila sposobna i stroga, a bila je – već zbog razvijene svesti da je to sve započeto od nule i urađeno ogromnim radom i naporom celog društva.

Izgradnja takvog društva i takvog sistema bio je ogroman korak napred u odnosu na blatnjavu, nepismenu, korumpiranu i nezaposlenu zemlju od pre rata. Bio je to civilizacijski iskorak. Bilo je i nepravdi, ali daleko od toga da je to bilo društvo zasnovano na nepravdama i bezakonju. Biće da ovo vreme toga ima mnogo više. Priče o prezaduženosti i ogromnim kreditima kojima je Jugoslavija zadužila naslednike, mrvica su u odnosu na današnje (novonastale) dugove bivših jugoslovenskih republika. Fabrike za koje su i u kojima su krvarili radnici, hranili tako i školovali svoju decu, pojeo je grabežljivi, neoliberalni ili neki drugi kapitalizam ne ostavljajući ni mrvicu od temelja nekada uspešne i poštene privrede.

Mogu se tražiti gresi tog sistema, nedostaci u mnogo čemu, ideološke, organizacione i personalne mane, ali paralele koje se nameću, daju malo jasniju sliku. Fašizam, nacizam i rasizam su za kratko vreme stvorili ogromnu destruktivnu energiju. Kontrola i upotreba takve destruktivne sile trebalo je da posluži dominaciji jedne države, jedne nacije i jedne rase nad celim svetom. Igra je naravno u novcu, ideologija i ikonografija samo sredstvo. I ljudi (masa) su bili samo sredstvo. Tada patentirani postupci i sredstva i danas su u primeni: sirotinja (a tada je bilo mnogo zbog niza ekonomskih kriza između dva rata), populizam (tada su takođe otvarana radna mesta u rastućoj vojnoj industriji kako bi se ta sirotinja zapošljavala za male pare), laži i podmetanja (o Jevrejima, Ciganima, narodima slovenskog porekla, političkim neprijateljima i suparnicima …), izmišljotine o moći i superiornosti, ponižavanje i omalovažavanje protivnika i svašta drugo. Majstor Gebels je bio Ober majstor, „Veliki meštar sviju hulja” što bi rekao čovek. Sve to imamo i danas, samo mnogo više i mnogo gore nego tada, a sve zahvaljujući Gospodinu „gugalu i fejsbučićima”. A po malo i Endiju Vorholu koji je onomad smislio da će svaki čovek imati svojih pet minuta na televiziji pa se sad kojekakve budale, koje su to bukvalno shvatile, ne skidaju sa ekrana… svako ima svoju meru u vremenu.

Kad smo kod paralela: nije Tito pokušao da zbriše u inostranstvo sa državnim novcima, a onaj što jeste moglo bi se reći da je delimično uspeo. Ostavio je premijera da „spasava” svoj narod tako što ga privodi na streljanje i pravi dil sa svetskim neprijateljima nadajući se valjda kao Duče, da će se i za njega naći neko mestašce u toj mračnoj kuli, sramoti čovečanstva. Posle tog rata svako je našao svoje mesto i meru. Ko nije, mesto mu traže sad u mnogobrojnim rehabilitacijama i vraćanju imovine. Vrlo često tuđe imovine.

Tu prestaju paralele i počinje nova etapa u usponu balkanskih zemalja – balkanski neoliberalni model sveopšte otimačine pod pokroviteljstvom „Vrha u šemi”, a ko je Vrh i šta je šema možda se da naslutiti u tumačenju jedne (sačuvane) istorijske vertikale. Model očuvanja i po mogućnosti realizacije „Garašaninovog testamenta” u sadejstvu tri elementa koji su od početka u igri: politika – SPC – SANU, uz povremeno uletanje vojnih faktora u teren. Taj neophodni politički faktor povremeno menja ime i boje, ali je uvek radikalnog usmerenja. I dok se „Načertanije Garašaninovo” može razumeti kao opravdana potreba uređenja jedne mlade države, teško je shvatiti likvidacije političkih i ličnih protivnika krajem 19. i početkom 20. veka, besmisleno bacanje čitavih generacija mladih ljudi u pakao rata, sumnjive ekonomske poteze ratne i posleratnih vlada, mrcvarenje naroda između dva rata i onda ponizni savez sa nacističkim osvajačem. Nije čudo što se u novom ratu koji je po svemu, osim po gluposti i brutalnosti organizatora, bio veći i pošteniji nego onaj koji naši politikanti krste kao Veliki rat, narod, običan svet koga je rat zadesio, tako hrabro i požrtvovano borio protiv osvajačkih sila i njihovih kooperanata. Ne može to poništiti nikakva novokomponovana istorija.

Nego, ono što sada muti vodu u „istorijskoj vertikali” je, od strane zapadne stvarnosti nametnuti taj neoliberalni model kapitalizma koji ne podnosi naše kvaziistorijske akrobacije sa elementima predozirane neistine što kad-tad može da sruši neku šemu, pa i ovu našu u svetu suptilnih odnosa naroda i ideološki suprotstavljenih sila.

Do narušavanja „istorijske vertikale” moglo je doći i u momentu sukoba Ilariona Ruvarca i radikalskog lidera Jaše Tomića, krajem 19. i početkom 20. veka kada se Ruvarčeva realna istorija zasnovana na dokumentima i realnim izvorima, sukobila sa romantičarskim tumačenjima istorije iz narodnih kazivanja tipa „rekla – kazala pa nakitila”. Zbog mnoštva dramatičnih događaja i kasnije smrti Ilariona Ruvarca, sukob je potisnut sa javne scene i tek 90 godina kasnije ponovo oživljen u modernoj televizijskoj varijanti kosovskog mita, Gazimestana, jogurt i balvan revolucije i selektivno izazivanim loše vođenim ratovima. Sa radikalnim, (kvazi)akademskim i crkvenim elementom kao začinom u čorbi. Sa ove distance moglo bi se primetiti da je Ruvarac bio preteča Vikiliksa. Sa malo više medijske pažnje i uz (tada nedostajuću) tehničku podršku njegovim stavovima, istorija Balkana bila bi drugačija, neki ratovi bi izostali, a mnogo života sačuvano. Možda je ovo laičko tumačenje „vertikale” ali da je samo onih 1300 kaplara preživelo, pozavršavalo svoje gimnazije i univerzitete…!

Priča još nije gotova, granice projektovane u 19. veku nisu dostignute i nikada neće. Negde iza zavese postavljene su nove. Neka se spremi novih 1300 kaplara. Zato je opasno baratanje istinom, zato je opasan Vikiliks, zato je Ruvarčeva arhiva još uvek pod ključem. Zato taj radikalski crv drema negde u glavi i čeka treću kosovsku bitku, bilo gde.

Zato se novinari likvidiraju, gone i tužakaju. Nema mnogo istina, postoji samo jedna, ali je više tumačenja. Oni moćni žele monopol u tumačenju istine, ako to ne mogu postići lakše im je da istinu počiste pod tepih, a glasnika uklone i tako ga ućutkaju. Samo, pod tepihom se malo usmrdelo. Treba nam novi Vikiliks da otvori prozor i provetri malo.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)