„Sve vidi onaj od gore”, koristila je svaku priliku da istakne Melanija, „i svakog će da stigne zaslužena kazna ili nagrada. I sve to piše u najmudrijoj i jedino istinitoj knjizi, Svetom pismu”. To uverenje joj je davalo snagu da istraje i nađe put u večitoj borbi koju život nameće.
* * *
„Šta će ova tu?”, pitala se Melanija, „šta se nacrtala baš tu pored mene?”. Obično ju je Smilja izbegavala i trudila se da zauzme mesto u srednjem redu pri ulazu u pijacu, jer tu je svako morao da prođe i hteo-ne hteo baci pogled na njenu robu. Raspakovala je tu na susednoj tezgi čabriće sa sirom, tegle sa kiselim mlekom i skorupom, a onda pritegla krajeve marame i dok su prvi kupci počeli da nailaze glasnim uzvicima hvalila svoje prizvode, tobož ne obraćajući pažnju na Melaniju.
„Evo friška sira, skorupa i milera! Izvol’te gospođo, roba je prima, delikates”.
Melanija je bez žurbe spustila obranicu iza sebe i iz cegera vadila i ređala pišle zeleni, veze mladog luka, mirođije i peršunovog lista, rasula mahune graška i okruglaste krtole mladog krompira, usput razmišljajući šta je nagnalo Smilju da svoj espap postavi baš tu. Neki razlog postoji, zaključila je. Inače, iako su iz istog sela, njih dve se baš nisu podnosile. Sretale su se povremeno u seoskom dućanu ili sa vedrima na bunaru, bezvoljno promrmljale pozdrav ako bi baš morale ili se jednostavno pravile da ne vide jedna drugu. Barem jednom nedeljno viđale su se ovde na gradskoj pijaci, a da uglavnom međusobno ne razmene ni reč.
Smilja je pomalo bila ljubomorna na Melaniju. Nikad, niko nije o Melaniji mogao da kaže ružnu reč. Dobro je držala kuću i decu, slagala se sa mužem, bila sposobna i otresita i direktna u odnosima sa komšijama i seljanima, bez dlake na jeziku. Kako to? Čudila se Smilja. Kako to da je bog ne kazni kad je u veru, već joj sve ide od ruke? Banaćani pravoslavci su sa podozrenjem gledali na verne, na pripadnike manjinskih verskih grupa, adventiste, nazarene, jehovine svedoke, na njihova okupljanja po privatnim kućama ili malim neupadljivim crkvicama. Čudna im je bila fanatičnost vernih, to što su drugačiji. A Melanija i njen Milivoj su bili u veru. Zato Smilja nije mogla da propusti ovu priliku. Pa zar nije sam pop Arkadije dok je držao propoved za vreme nedeljne službe božije rekao da su sektaši grešni, da će bog da ih kazni? A ono, ništa. Ako bog neće da je kazni, ja ću da joj zapržim čorbu, pomislila je.
„Jav, slatka, dal bi mi prepazila na robu? Moram radi sebe”, iznenada se obratila Smilja Melaniji.
”Bidi brez brige. Idi slobodno”, odgovori joj Mela i pomisli „počelo je, znači. Sad ću da vidim šta se iza svega krije”.
„Fala ti”, zahvali se Smilja po povratku, „danas je baš vrućina. Mogu da mislim kako je na baštu kad ovako upeče… A jel ti bar Milivoj pomaže?”.
„Pa, ne. Njemu škodi vrućina. Deb’o je, i stalno mu govorim, manje jej će da se šlogiraš jedan dan. Aja. Ne vredi njemu govoriti… Ne mogu da grešim dušu, ide na njivu. Tamo se zasiti i sunca i vrućine, kaže”.
„E, slatka moja, moram da ti kažem, laže te tvoj Milivoj. Ne ostaje on kući čerez vrućine. Švalera se. Kako ti s motikom na leđa otigneš na baštu, a on sedne na becikli pa pravac kod one Milke Trcine. Vidli ga ljudi kolko puta”.
Nekakva vrućina udari Melaniji u glavu, ali samo na kratko. „Da li je moguće? Da li je istina?”, pomisli Mela, „proveriću. Znam da Milivoj ne sme da laže. Vera mu to ne dozvoljava”. Malopređašnji trenutak bio je za nju ne samo neprijatno saznanje već, mogla je da kaže i trijumf istine. Njena dotadašnja vera u univerzalnu pravdu i svevideće božije oko počela je da se potvrđuje kroz reči Smiljke baš tog jutra na varoškoj pijaci. „Eto, Bog sve vidi, kad-tad sve se dozna”.
Bila je Smilji na neki način zahvalna, iako je osetila žaoku koja joj je saopštenjem upućena.
„Fala ti”, rekla je Melanija, mirno spakovala kantar i neprodato povrće, pa se odlučno uputila ka železničkoj stanici.
Smilja je začuđeno gledala. Očekivala potpuno drugačiju reakciju. Eksploziju gneva, histeriju, suze.
* * *
Narednih dana je Milivoj znojave košulje brektao na bašti po suncu. Motike su šuštavo uranjale u suvu zemlju između vreža krastavca.
„Pogrešio sam. Neću više. Oprosti mi”, prekinuo je neprijatnu tišinu.
„Ne!”, odlučno će Mela, „ne mogu ja da te razrešim greha. Izneću na nedeljnoj skupštini šta si uradio, pa kako ti bude”.
„Nemoj, molim te”.
* * *
„Braćo i sestre”, oglasi se starešina hrama, „pred nama je slučaj zaista delikatan. Milivoj, pripadnik naše verske zajednice počinio je preljubu, veliki greh. Moram da priznam da se u dosadašnjoj praksi sa ovako nečim nisam sreo, pa nisam u stanju da izreknem primerenu kaznu. Izneću na višoj instanci sve detalje slučaja, pa kako Bog i starešine odluče”.
Prošla je nedelja, pa još jedna. Milivoj se sa motikom u rukama znojio na nemilosrdnom suncu i strepeo.
Paradajz je uzreo, paprika poprimila crvenu boju, kad je odgovor stigao.
Starešina hrama je pročistio grlo i svečanim glasom počeo:
„Naš brat po veri Milivoj je učinio ozbiljan greh. Starešinstvo koje nam je nadređeno je donelo sledeću odluku. Niko od nas sem Boga ne može pravedno da presudi i zato će naš brat Milivoj pravu kaznu iskusiti sudnjeg dana. NJEGOVO TELO SE OTELO, a sud ovozemaljski, sud našeg starešinstva njegov čin osuđuje i izriče mu najstrožu opomenu.
Milivojevo lice se ozari.
Nekoliko metara dalje, tamo, na ženskoj strani, Melanija zaprepaštena procedi kroz zube: „Najstroža opomena… Telo se otelo”, i prvi put u životu izgovori psovku. Bez osvrtanja napusti zgradu skupštine da nikada više ne zakorači ni u jedan hram.
