Čemu doživljeno ako nije zabeleženo

Nikola Petkov
Objavljeno 21.04.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Pa ti plačeš?
Ma ne, nešto mi je upalo u oko.
Šta? Ne vidim ništa.
Ma nije to ništa, neka uspomena.

Charlie Brown

Dese se teške noći kada se prošlost kao davno bačeni bumerang vrati i udari pravo u glavu. Zasvira neka stara muzika, zahuči trideset godina zakasneli morski talas, promine tu i tamo tihi ostareli vetrić donoseći sa sobom požutele slike, još sveže zvuke i prodorne mirise mladosti.

Kao da sam preko noći ostario. Čini mi se prebrzo, više kao osećaj nego kao fizička promena. Vreme je prevara. Meri se našim stanjem i sposobnostima. Protok vremena osećamo kao promene na svom telu i umu što proces starenja čini subjektivnim osećajem. Svako svoje vreme različito doživljava i meri. To je ono o relativnosti vremena, nekome je sve sporo dok se drugima čini tek trenutak.

Često kažemo „kao da je juče bilo”. Kada su se za nama okretali, zagledajući više tebe nego mene. Tebe je bilo nemoguće ne gledati. Zanemariti tvoju lepotu bio je neoprostiv greh. To nisam mogao da podnesem, da te tuđe oči skidaju i miluju, dele sa prijateljima u lascivnim opisima tvog tela u zadimljenim kafanama gde svoju požudu smiruju alkoholom i beskrajnim maštovitim naklapanjem… šta bi, kad bi.

Ne smem glasno da razmišljam o tebi. Deca spavaju u susednoj sobi. Probudiće ih ta gromoglasna sećanja. Oni ne znaju ništa o tebi i meni. Ne znaju još kako se to u trenutku desi i preko noći zaboravi. Zaborave se godine, leta i zime, poljupci i suze, male tajne i velike istine. Sećanja mi eto vrati neka muzika iz mladosti, fotografije, zakasnela ljubomora moje supruge kada te vidi na nekoj slici onako lepu, nasmejanu i srećnu. A svi mladi su srećniji nego stari, nego kad ostare. Možda ću jednom ispričati deci o tebi, o nama. Znam da će oni doživeti nešto slično. Imaće i oni svoje ljubavi koje će im ostaviti uspomene. Upamtiće ih, a možda i ne. Brzo se sad zaboravlja.

Ne znam ni koliko ljubavi sada ima? Onda je bilo. Lako smo mi nalazili te svoje ljubavi. Tada nije bilo toliko ružnog, nije bilo toliko novca, na primer. Sada samo o tome pričaju. Strašan je ovaj materijalizovani svet, poružneo je i uprljao se nekako. Kada smo bili mlađi kao da je sve bilo čisto, prozirno. Kako su godine prolazile, bile su sve prljavije. Ne znam da li su i tuđe godine ovakve kao moje.

Tumaram tako po ovom svom životu, posmatram ljude. Hodali smo onda dignute glave, zagrljeni ili držeći se za ruke, sada toga nema. Ne gledaju se u oči, ne stežu ruku nikom, nema osmeha i zagrljaja. Gde je ljubav u ovom svetu, gde je kriju?

Razbolim se od sećanja. Ili se razbolim od buđenja. Jer, sećanje je neka vrsta sna u koji se može zaroniti duboko, ko može. Buđenje je opasno. Neko se i ne probudi pa nastavi da živi u prošlosti, nekad i sa ljudima kojih odavno nema. Živi čovek blizu mene, u susednoj ulici. Još uvek živi sa devojkom koja mu je bila prva i jedina ljubav. Majka i otac mu nisu dozvoljavali da se viđa sa njom iz nekih svojih razloga i on se nikada nije oženio. Majke i oca odavno nema, a on živi sa njom. U svojim uspomenama i snovima. Ni nje nema više… nema ni njega, ovo što živi je samo privid života. To je ono vreme koje prolazi i uništava, pretvarajući nas u starce, a mi ništa nismo uzeli od tog vremena. Makar nekoliko srećnih dana da nas ispune uspomenama.

Ipak, nije loše nekad proći kroz svoje uspomene, ma koliko ih malo ima. Svašta se tamo može naći. Taj put možemo proći i sami. Već smo ga prošli jednom. Ne treba nam vodič. Za stvarni život je nekada potreban.

Zato treba imati te drage ljude. Porodicu. Da nas vode kroz život.

Aleksandar Genis, američki Rus u svojoj knjizi „Časovi čitanja” kaže … „U mladosti smo verovali u svetlu budućnost, kada smo porasli i upoznali svet prestali smo da u nju verujemo. Sada kad smo ostareli znamo da je svetla budućnost zaista postojala, samo je sada zovemo svetla prošlost.”

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)